Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Стамбено право » Гж 2861.11 Исељење
Гж 2861.11 Исељење
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У
КРАГУЈЕВЦУ
Гж.бр. 2861/11
Датум: 12. 01. 2012. године
К р а г у ј е в а ц
У ИМЕ НАРОДА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судија Зорана Хаџића, председника већа, Драгице Петровић и Сузане Видановић, чланова већа, у парници тужиoца Општине Б., чији је пуномоћник адвокат Ј. Н., адвокат из К., против туженика О. ш. ''С. С.'' из Б., чији је пуномоћник Ј. Ђ. и Ј. П. из Б., чији је пуномоћник Д. В., адвокат из К., ради исељења, вредност спора 510.000,00 динара, одлучујући по жалби тужиоца а на пресуду Основног суда у Крагујевцу, Судске јединице у Баточини, II-21П-33978/10, од 13. 09. 2011. године, у нејавној седници већа одржаној дана 12. 01. 2012. године донео је
П Р Е С У Д У
ОДБИЈА СЕ жалба тужиоца Општине Б. и пресуда Основног суда у Крагујевцу, Судске јединице у Баточини, II-21П-33978/10, од 13. 09. 2011. године, СЕ ПОТВРЂУЈЕ.
ОДБИЈА СЕ захтев тужиоца да му се досуде трошкови жалбеног поступка.
О б р а з л о ж е њ е
Пресудом Основног суда у Крагујевцу, Судске јединице у Баточини, II-21П-33978/10, од 13. 09. 2011. године ставом првим одбијен је тужбени захтев тужиоца да се обавежу туженици О. ш. ''С. С.'' из Б. и Ј. П. из Б. да непокретност – стан, постојећи у Б., у поткровљу пословно-стамбене зграде површине 58 м2 испражњен од лица и ствари предају тужиоцу Општини Б. у посед.
Ставом другим обавезан је тужилац да туженој Ј. П. на име трошкова парничног поступка исплати 107.200,00 динара.
На напред наведену пресуду тужилац је благовремено уложио жалбу из свих законских разлога са предлогом да се првостепена пресуда преиначи и усвоји тужбени захтев тужиоца.
Тужена Ј. је дала одговор на жалбу.
Испитујући правилност побијане пресуде, а у смислу чл. 372 ЗПП, Апелациони суд је утврдио да жалба тужиоца није основана.
У проведеном поступку нема битних повреда одредаба ЗПП-а из чл. 361 ст. 2 ЗПП-а, на које повреде Апелациони суд пази по службеној дужности, нити повреде на које се указује жалбом тужиоца, а због којих би се имала укинути.
У првостепеном поступку је утврђено да је спорни стан изграђен искључиво средствима солидарности, а што подразумева да је исти изграђен средствима која су добијена издвајањем средстава од стране правних лица, сагласно Закону о финансирању стамбене изградње, а који је важио од 1986. године, па све до 1990. године и по ком закону је одређен начин и висина издвајања, како и ко ће та средства користити, а исти станови су намењени за решавање стамбених питања радника у радним организацијама и установама које немају довољно средстава за решавање стамбених питања својих радника. Овај закон је престао да важи доношењем Закона о стамбеним односима 1990. године. Одредбом чл. 55 овог Закона је предвиђено да за изградњу станова за раднике, организације које не располажу потребним средствима (станови солидарности) се средства имају издвајати све до 31. 12. 1995. године. Овај закон је престао да важи доношењем Закона о становању (''Службени гласник РС'', бр. 50/92, 76/92, 84/92, 33/93, 61/93, 46/94, 47/94, 48/94, 44/95, 49/95, 16/97, 46/98 и 26/01), а којим Законом није уопште регулисано питање додељивања станова солидарности носиоцима располагања.
Спорни стан је изградило Предузеће ''Г. - м.'' у Б., а на основу Уговора о удуживању средстава за изградњу стана солидарности који је код овог приватног предузећа заведен под бројем 51 дана 02. 06. 1994. године, а који уговор је закључен између приватног предузећа ''Г. – м.'' и Фонда за локалне и некатегорисане путеве, уређење грађевинског земљишта, водопривреду, уређење пољопривредног земљишта, шумарства и заштиту животне среднине општине Б.. Према чл. 1 овог уговора уговорачи су се споразумели да је предмет овог уговора удруживање средстава солидарности за изградњу једног стана у надградњи, површине 65,44 м2. Према том уговору Фонд удружује средства солидарности са наведеним предузећем, као инвеститором у износу од 30% предрачунске вредности стана, а остатак средстава до 50%, односно 20% предрачунске вредности стана, чине средства инвеститора, који ова средства удружује на име уступљене локације за изградњу по једном стану или 20% вредности квадратног метра, а како је уговорено чл. 3 и 4 наведеног Уговора. Чланом 6 став 3, инвеститор се обавезао да уговорени стан преда уговарачу Фонду изграђен по стандардима и нормативима, односно пројектној документацији, док се чл. 7 наведеног уговора, Фонд обавезао да инвеститору уплати износ од 30% од предрачунске вредности стана, одмах по потписивању уговора и да му редовно сваког месеца по истеку месеца најдаље до петог у месецу, за претходни месец пренесе убрана средства солидарности. Овај стан је добио употребну дозволу од Одељења за комуналне послове Општине Б. по решењу број 351-5/95-03 дана 10. 06. 1996. године. Општина Б. својом одлуком број 020-18/96-01 од 27. 03. 1996. године дала у закуп на одређено време (на пет година) туженој школи два стана солидарности, који се нелазе у Б., као надградња поткровља над стамбено-пословном зградом П+2, ради решавања стамбених питања професора енглеског језика, при чему је овом одлуком дато право првотуженој школи да може доделити стан на одређено време у закуп, ради решавања стамбеног питања предавача енглеског језика. Тужена Ј. је са О. ш. ''С. С.'' из Б. засновала стални радни однос на радном месту наставника енглеског језика у Б., а по решењу бр. 120 од 07. 06. 1996. године. Према том решењу туженој Ј. радни однос код тужене школе почео је са 01. 07. 1996. године, а радни однос код тужене школе јој је престао са даном 17. 02. 2005. године, пошто је испунила законске услове за одлазак у пензију. Школски одбор тужене школе и директор тужене школе је на основу Одлуке СО Б. бр. 020-18/96-01, од 27. 03. 1996. године дана 01. 07. 1996. године овај стан у друштвеној својини доделио на коришћење туженој Ј., наставници енглеског језика, а који стан је у друштвеној својини, укупне површине 58 м2. Из садржине овог решења утврђено је да је туженој Ј. дат стан на коришћење по основу радног односа, да исти не подлеже откупу, као и да је тужена Ј., као корисник стана дужна да одмах по добијању овог решења закључи уговор о закупу стана са ЈКП којим ће регулисати начин коришћења, одржавања стана и осталих уређаја, висину закупнине и начин плаћања. Тужена Ј. је на основу напред наведеног решења са Предузећем ЈКП закључила Уговор о закупу спорног стана број 01-418/24, од 28. 06. 1996. године, а из садржине тог уговора је утврђено да је уговор о закупу спорног стана са туженом Ј. закључен на неодређено време почев од 01. 07. 1996. године. Општинско веће Општине Б. је донело одлуку дана 26. 04. 2001. године којом је овде туженој школи продужио закуп на спорном стану на одређено време за школску 2000. и 2001. годину, без промене услова закупа. Након доношења ове одлуке тужиоца и тужиочевог дописа бр. 020-5/03-01, од 25. 07. 2003. године тужена Школа је послала обавештење бр. 390 од 22. 06. 2001. године туженој Ј., којим је обавештава да је туженој Школи истекао уговор о закупу предметног стана на пет година, те је позвао да са туженом школом закључи нови уговор о закупу на одређено време за школску 2001./2002. годину са образложењем да је тужилац позвао тужену школу на предају спорног стана због истицања периода на који је спорни стан дат на привремено коришћење. Тужена Ј. није поступила у складу са обавештењем тужене школе, јер је већ имала закључен уговор о коришћењу спорног стана на неодређено време. Општина Б. је на основу чл. 1 Закона о порезу на фонд зграда дана 28. 12. 2004. године донела одлуку бр. 020-65/04-01, од 28. 12. 2004. године о укидању Фонда за солидарну стамбену изградњу Општине Б. и да се остварена средства тог фонда пренесу на рачун буџета Општине Б., а намена тих средстава ће се утврдити одлуком о буџету Општине Б. за 2005. годину.
Полазећи од овако правилно и потпуно утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је правилно применио материјално право, односно Закон о финансирању стамбене изградње, Закон о стамбеним односима из 1990. године, као и Закон о становању, односно одредбу чл. 44 и чл. 27 ст. 3, члана 47 ст. 2 овог Закона, те је и донео пресуду као у изреци.
За овакав свој став првостепени суд је дао довољно јасне и убедљиве разлоге, које у свему као правилне и потпуне прихвата и Апелациони суд.
Неосновано се жалбом тужиоца истиче да чињенично стање није правилно и потпуно утврђено, односно да је неправилно утврђење првостепеног суда да тужилац није активно легитимисан за вођење овог спора, јер је тужилац удружио средства за изградњу спорног стана, а по Уговору о удруживању средстава од 02.06.1994. године у висини од 20% предрачунске вредности спорног стана на тај начин што је уступила локацију, због чега жалба и сматра да стан није купљен искључиво средствима солидарности, већ и средствима тужиоца, те је на тај начин и стекао право да располаже овако изграђеним становима, у смислу одређивања начина и услова њиховог коришћења, рокова коришћења, као и право да определи круг корисника, те како је првотуженом стан дао на одређени рок, односно на рок од 5 година, то тужиоцу и припада право сходно одредби чл. 47 ст. 2 Закона о становању да тражи повраћај стана.
Овакви наводи у жалби тужиоца не могу се прихватити као основани, јер и према утврђењу Апелационог суда, првостепени суд је правилно утврдио да тужилац на основу уложених средстава у висини од 20% од предрачунске вредности стана, није постао власник овог стана, нити му припада право да сагласно одредби чл. 37 ст. 2 Закона о основама својинско правних односа, захтева предају спорног стана у државину, јер средства која је тужилац дао у висини од 20% од предрачунске вредности стана, су дата у Фонд за солидарну изградњу, па како је интенција законодавца била да станови изграђени из Фонда солидарности, се додељују за решавање стамбених потреба одређеним категоријама стамбено угроженим и предузећима и другима који не располажу средствима за решавање стамбених потреба својих радника, то тиме што је Општина овај стан дала на коришћење туженој школи, и обзиром да се станови из Фонда солидарности, а према одредби чл. 47 ст. 1 и 2 Закона о становању, не могу давати на коришћење на одређено време, већ искључиво на неодређено време, а у смислу трајног решења стамбених потреба, у конкретном случају тужене Ј., то овакви наводи у жалби тужиоца нису основани.
Наводи у жалби тужиоца да школа није могла да овај стан да свом раднику, а овде туженој Ј. на неодређено време, јер је стан добила на одређено време, и како одлука СО о давању стана школи на одређено време није поништена, то жалба и сматра да јој припада право да потражује повраћај стана у државину. Ни ови наводи се не могу прихватити као основани и стоји чињеница да одлука СО а којом је спорни стан дала школи на коришћење на одређено време од 5 година, који стварно није поништен, у смислу постојања извршне исправе о поништају овог акта о додели стана, али је првостепени суд ово питање разрешио тако што је утврдио да је давање стана на одређено време из Фонда солидарности, супротно одредби чл. 47 ст. 1 и 2 Закона о становању, због чега исти, у смислу одређеног рока, не производи правно дејство, јер је одлука у супротности са законом, јер закон има јачу правну снагу. Са напред изнетих разлога и нема погрешне примене материјалног права на штету тужиоца, како то погрешно сматра жалба.
Ни осталим наводима у жалби тужиоца не доводи се у сумњу правилност утврђеног чињеничног стања и примењеног материјалног права.
Правилна је и одлука о трошковима за коју тужилац не наводи у чему се састоји њена неправилност а иста је донета сходно одредби чл. 149 и 150 ЗПП-а, уз правилну примену Адвокатске и Таксене тарифе.
Трошкови за састав жалбе тужиоцу нису досуђени јер тужилац није успео са жалбом, те је и донета одлука као у ставу другом пресуде.
Са напред изнетих разлога, а применом чл. 375 ЗПП, Апелациони суд је одлучио као у изреци пресуде.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА – СУДИЈА
Зоран Хаџић,с.р.