Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Радно право » Радни спор » Гж1.2882.18 Поништај решења о отказу уговора о раду
Гж1.2882.18 Поништај решења о отказу уговора о раду
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ
Гж1-2882/18
16.10.2018. године
К р а г у ј е в а ц
У ИМЕ НАРОДА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судија Мирјане Симић, председника већа, Марије Марковић и Душице Живковић, чланова већа, у парници тужиоца АА из Ћуприје, чији је пуномоћник Милован Константиновић, адвокат из Ћуприје, против тужене Установе за спорт СЦ „Ада" из Ћуприје, коју заступа Општински правобранилац у Ћуприји, ради поништаја решења о отказу уговора о раду, одлучујући о жалби тужиоца, изајвљеној против пресуде Основног суда у Параћину, Судска јединица Ћуприја П1-53/17 од 17.5.2018. године, у седници већа одржаној дана 16.10.2018. године, донео је
П Р Е С У Д У
1. ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужиоца АА из Ћуприје и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Основног суда у Параћину, Судска јединица Ћуприја П1-53/17 од 17.5.2018. године.
2. ОДБИЈА СЕ као неоснован захтев тужиоца за накнаду трошкова жалбеног поступка.
О б р а з л о ж е њ е
Пресудом Основног суда у Параћину, Судска јединица Ћуприја П1-53/17 од 17.5.2018. године, ставом I изреке, одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиоца којим је тражио да се поништи решење тужене број 06/17 од 9.1.2017. године и да се обавеже тужена да тужиоца врати на рад и распореди на радно место које одговара стручној спреми, радним способностима, знању и искуству. Ставом II изреке, обавезан је тужилац да туженој на име трошкова парничног поступка плати износ од 91.500,00 динара.
Против наведене пресуде жалбу је благовремено изјавио тужилац, побијајући је због битне повреде одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.
Испитујући првостепену пресуду у смислу одредбе члана 386. ЗПП (Службени гласник РС" број 72/11 и 55/14) и у границама разлога наведених у жалби Апелациони суд је утврдио да је жалба неоснована.
Првостепена пресуда није донета уз битне повреде одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачке 1. до 3, 5, 7. и 9. ЗПП, на које Апелациони суд као другостепени пази по службеној дужности, док се на друге битне повреде одредаба парничног поступка жалбом конкретном не указује.
Неосновано се жалбом истиче да је првостепена пресуда донета на основу чињеничног стања коју није правилно и потпуно утврђено, као и уз погрешну примену материјалног права.
Према утврђеном чињеничном стању првостепеног суда тужилац је засновао радни однос код тужене по основу уговора о раду број 128/11 од 1.9.2011. године на неодређено време, са VII степеном стручне спреме за обављање послова радног места Организатор спортско – рекреативних активности – спасилац у радној јединици базен „Славија", са тениском теренима. Уговором о раду број 815/16 од 17.10.2016. године, који је закључен између парничних странака, у члану 1. је одређено да ће тужилац обављати послове радног места Управник објекта. Тужиоцу је радни однос престао на основу решења о отказу уговора о раду број 06/17 од 9.1.2017. године, због престанка потребе за обављањем послова на које је распоређен. У образложењу оспореног решења је наведено да је у складу са Одлуком о изменама и допунама Одлуке о утврђивању максималног броја запослених у систему Општине Ћуприја број 06-150-4/2016-02 од 14.11.2016. године Установа за спорт СЦ „Ада" Ћуприја извршила организационе промене и донела нови Правилник о организацији и систематизацији послова и радних задатака број 852/16 од 7.12.20216. године, чијим ступањем на снагу је престала потреба за радом запосленог, да послодавац нема могућности да му обезбеди други посао који одговара његовој стручној спреми и радним способностима, да нема могућност да му понуди посао у нижем степену стручне спреме одговарајућих занимања, нити обезбеди преквалификацију и понуди посао код другог послодавца. Одлуком о изменама и допунама Одлуке о утврђивању максималног броја запослених у систему Општине Ћуприја за 2015. годину, заведеном под бројем 838/16 од 15.11.2016. године одређен је максимални број запослених на неодређено време у систему јединца локалне самоуправе Општине Ћуприја, па је тако у члану 2. предвиђено да је максималан број запослених на неодређено време у Установи за спорт СЦ „Ада" - 20. Поред тога чланом 3. исте Одлуке је предвиђено да су сви организациони облици, у које спада и тужена Установа за спорт, дужни да ускладе акте о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места са Одредбама одлуке о утврђивању максималног броја запослених на неодређено време у року од 30 дана од дана ступања ове Одлуке на снагу. Правилником о организацији и систематизацији послова и радних задатака број 822/16 од 7.12.2016. године тужена је извршила организацију и систематизацију послова и радних задатака, на тај начин што је из дотадашње систематизације, која је била предвиђена Правилником број 458/16 од 23.2.2016. године, између осталог, брисано и радно место - Управник објекта. На наведени Правилник о организацији и систематизацији послова и радних задатака од 7.12.2016. године председник Општине Ћуприја је дао сагласност решењем од 15.12.2016. године. Тужиоцу је пре отказа уговора о раду исплаћена отпремнина у износу од 77.359,02 динара, која представља збир трећине зараде запосленог за сваку навршену годину рада код тужене.
Полазећи од овако утврђено чињеничног стања првостепени суд је правилно поступио када је, применом одредби материјалног права на коју је позвао у образложењу побијане пресуде, закључио да је тужбени захтев тужиоца неоснован и одлучио као у ставу 1. изреке побијане пресуде. За овакву своју одлуку првостепени суд је дао јасне и основане разлоге које у свему као правилне прихвата и Апелациони суд.
Оспоравајући правилност утврђено чињеничног стања и са тим у вези правилност примене материјалног права жалбени наводи тужиоца се своде на тврђење: да није довољно да послодавац наведе да је дошло до организационих, технолошких или економских промена, већ је потребно да те промене стварно и наступе да би запосленом могао бити отказан уговор о раду као технолошком вишку; да у конкретном случају ни до каквих промена код тужене као послодавца није дошло, јер радна јединица „Соколски дом" са спортским теренима у којој је тужилац био управник није престала са радом (у истој се и даље одвијају све активности које су се одвијале и кад је тужилац био у радном односу), а послове тужиоца сада обавља друго лице; да је отказујући тужиоцу уговор о раду као технолошком вишку тужена злоупотребила законска овлашћења; да је у конкретном случају спроведена фиктивна систематизација; да је у том погледу погрешан закључак првостепеног суда да тужилац није овлашћен да цени да ли су организационе промене биле потребне; те да је оспорено решење о отказу уговора о раду незаконито и из разлога што тужена као послодавац није применила одредбе члана 21. Закона о начину одређивању максималног броја запослених у јавном сектору, односно није спровела анкету међу запосленима за чијим радом више не постоји потреба, а што је била дужна да уради пре доношења решења о отказу уговора о раду.
Изнете жалбене наводе Апелациони суд оцењује као неосноване.
Ово из разлога што је у спроведеном поступку са сигурношћу утврђено да је Одлуком о изменама и допунама одлуке о утврђивању максималног броја запослених у систему Општине Ћуприја од 15.11.2016. године одређено да тужена Установа за спорт може имати максимално 20 запослених на неодређено време. Наведена Одлука је донета на основу Закона о начину одређивања максималног броја запослених у јавном сектору и као таква је имала обавезујући карактер, с обзиром да су њоме свим организациони облици у систему Општине Ћуприја, па дакле и тужена, обавезани да у том погледу ускладе своје акте о систематизацији и одређен им је рок до којег то могу да учине. Када се то има у виду, као и чињеница да је поступајући у складу са овом Одлуком тужена донела нови Правилник о организацији и систематизацији послова и радних задатака од 7.12.2016. године, којим је спроводећи рационализацију броја запослених на неодређено време укинула и радно место - Управник објекта, на које је тужилац био распоређен уговором о раду од 17.10.2016. године, то је правилан закључак првостепеног суда да је услед наступања технолошких, економских и организационих промена код тужене тужилац постао технолошки вишак. На тај начин је и по оцени Апелационог суда формиран отказни разлог из члана 179. став 5. тачка 1. Закона о раду („Службени гласник РС", број 24/05,... и 75/14), а имајући у виду да је тужена тужиоцу исплатила отпремнину у складу са одредбом из члана 158. став 1. Закона о раду и да није имала могућности да му обезбеди обављање других послова, то правилно закључује првостепени суд да је предметно решење о отказу уговора о раду од 9.1.2017. године законито.
С тим у вези, неосновани су и без утицаја на правилност одлуке првостепеног суда жалбени наводи тужиоца да је у конкретном случају реч о фиктивној систематизацији, јер објекат у којем је тужилац до престанка радног односа обављао послове свог радног места и даље постоји и да се у истом спроводе све активности које су се спроводиле и пре него што му је отказан уговор о раду. Ово из разлога што је према казивању в.д. директора тужене ББ након обавезе да се у Установи за спорт спроведу организационе промене кроз рационализацију броја запослених процењено да посао може несметано да се одвија без управника објеката и заменика директора, па су та радна места и укинута. Питање која ће радна места бити укинута у процесу спровођења технолошких, економских или организационих промена представља искључиво унутрашњу ствар послодавца, који је с обзиром на природу делатности којом се бави и обим посла у сваком тренутку овлашћен да одреди да ли је за неким пословима престала потреба, због чега је исправно поступио првостепени суд када се, при чињеници да је измењеним актом о систематизацији тужене укинуто радно место – Управник објекта, није упуштао у оцену целисходности, односно оправданости такве одлуке.
Није, такође, од утицаја ни навод жалбе да је оспорено решење о отказу уговора о раду незаконито, јер тужена пре доношења истог није поступила у складу са одредбама члана 21. Закона о начину одређивања максималног броја запослених у јавном сектору („Службени гласник РС", број 68/15). Ово стога што је одредбом члана 21. прописано да организациони облик у коме постоји потреба рационализације броја запослених на одређеним пословима у складу са предузетим мерама из члана 7. став 2. овог закона, је дужан да спроведе анкету међу запосленима који раде на пословима за које више не постоји потреба или на пословима на којима постоји потреба смањења броја извршилаца, о њиховим намерама и спремности за споразумни престанак радног односа уз исплату новчане накнаде (став 1.); да организациони облик може да закључи споразум о престанку радног односа са запосленим из става 1. овог члана који су се изјаснили да прихватају престанак радног односа уз исплату новчане накнаде, ако за радом наведеног запосленог престаје потреба и уз исплату новчане накнаде и то: у висини 1/3 просечне плате, односно зараде запосленог исплаћене у последња три месеца која претходе месецу престанка радног односа, односно у висини 1/3 просечне зараде у Републици Србији за месец који претходи месецу престанка радног односа према податку органа надлежног за послове статистике, у зависности од тога шта је за запосленог повољније, увећане за 30%, за сваку годину рада у радном односу у јавном сектору, с тим да укупна висина новчане накнаде не може бити већа од 8.000 евра у динарској противвредности – за запослене којима на дан престанка радног односа недостаје више од две године до испуњења услова за пензију у складу са прописима о пензијском и инвалидском осигурању (тачка 1.); у висини шест просечних зарада у Републици Србији за месец који претходи месецу престанка радног односа, према податку органа надлежног за послове статистике – за запослене којима на дан престанка радног односа недостаје до две године до испуњења услова за пензију у складу са прописима о пензијско и инвалидском осигурању (тачка 2.); у висини четири просечне зараде у Републици Србији за месец који претходи месецу престанка радног односа, према податку органа надлежног за послове статистике - за запослене који на дан престанка радног односа испуњавају услове за превремену старосну пензију у складу са прописима пензијском и инвалидском осигурању.
Из садржине цитираних законских норми произилази да се истима регулише питање престанка радног односа запослених за чијим радом је престала потреба уз исплату одговарајуће новчане накнаде, а како је тужиоцу приликом престанка радног односа исплаћена отпремнина, то пропуст тужене као послодавца да пре престанка радног односа тужиоца поступи у складу са одредбом члана 21. Закона о начину одређивања максималног броја запослених у јавном сектору може бити евентуално само основ за накнаду штете због мање исплаћене отпремнине, али не може утицати на законитост решења о престанку радног односа.
Тужилац је у току поступка истицао, а то понавља и у жалби, да је оспорено решење дискриминаторног карактера, међутим, за такве своје наводе у складу са одредбом члана 231. ЗПП није пружио ниједан доказ, па су и ови жалбени наводи оцењени као неосновани.
Како је оспорено решење о отказу уговора о раду законито, то је правилно поступио првостепени суд када је одбио као неоснован и захтев тужиоца за враћање на рад у смислу одредбе члана 191. став 1. Закона о раду.
Имајући у виду да се ниједним жалбеним наводом не доводи у сумњу правилност и потпуност утврђеног чињеничног стања, као и правилност примене материјалног права, Апелациони суд је применом одредбе члана 390. ЗПП одлучио као у ставу 1. изреке пресуде. Потврђено је и решење о парничним трошковима у ставу II изреке побијане пресуде, јер је исто донето правилном применом одредаба члaнa 153. и 154. ЗПП.
Применом одредбе члана 165. став 1. ЗПП, Апелациони суд је одбио као неоснован захтев тужиоца за накнаду трошкова жалбеног поступка, јер тужлац није успео у поступку по жалби.
Председник већа – судија
Мирјана Симић,с.р.