Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Облигационо право » Гж 2904.13 ради раскида уговора о поклону
Гж 2904.13 ради раскида уговора о поклону
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ
Број: ГЖ-2904/13
Дана:22.04.2014. године
К р а г у ј е в а ц
У ИМЕ НАРОДА!
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судија: Смиљане Ристић, председника већа, Обрена Јездића и Драгане Сретовић, чланова већа, у парници тужиоца С. Р. из Г., чији је пуномоћник Г. Г., адвокат из Г., против туженог М. Р. из Г., ради раскида уговора о поклону, вредност спора 150.000,00 динара, одлучујући о жалби туженог изјављеној против пресуде Основног суда у Чачку, Судске јединице у Гучи II-15П.бр.3328/11 од 10.05.2013. године, у седници већа одржаној 22.04.2014. године донео је
П Р Е С У Д У
ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба туженог М. Р. из Г. и ПОТВРЂУЈЕ СЕ пресуда Основног суда у Чачку, Судске јединице у Гучи II-15П.бр.3328/11 од 10.05.2013. године.
О б р а з л о ж е њ е
Изреком побијане пресуде под 1. усвојен је тужбени захтев тужиоца против туженог па је раскинут уговор о поклону Ов.бр. 9190/2003 оверен у Основном суду у Чачку 28.10.2003. године, у делу у коме је тужилац као поклонодавац поклонио туженом као поклонопримцу непокретности, катастарске парцеле ближе означене изреком побијане пресуде, као и објекте који се налазе на к.п. 3033 КО Г. и то приземну кућу површине у основи 72м2 са призиданом салом површине у основи 48м2, шталу површине 66м2 и помоћне објекте - две дрвене шупе, све у КО Г., покретне ствари, сву механизацију за обраду земље и друге покретне ствари које се налазе у домаћинству у моменту закључења уговора као и целокупан сточни фонд, што је тужени дужан признати и дозволити да се у СКН у Г. изврши упис права својине на наведеним непокретностима на име тужиоца за шта ће као правни основ послужити ова пресуда, па се поништавају сва каснија располагања туженог на описаној имовини после 28.10.2003. године и тужени се обавезује да преда тужиоцу описану покретну и непокретну имовину, у року од 15 дана од пријема пресуде, под претњом извршења.
Изреком под 2 обавезан је тужени да тужиоцу на име накнаде парничних трошкова исплати 109.000,00 динара.
Против наведене пресуде тужени је благовремено изјавио жалбу због: битних повреда одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.
Тужилац је доставио одговор на жалбу.
Испитујући побијану пресуду, у смислу чл.372 ЗПП, Апелациони суд је утврдио да је жалба туженог неоснована.
Побијана пресуда није донета уз битне повреде одредба парничног поступка из чл. 361 ст. 2 тач. 1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП на које Апелациони суд пази по службеној дужности, нити уз битну повреду поступка из чл. 361 ст. 2 тач. 12 ЗПП на шта се жалбом туженог неосновано указује.
Према чињеничном утврђењу из побијане одлуке тужилац је отац туженог и као поклонодавац је закључио, 28.10.2003. године, уговор о поклону бр. Ов.бр. 9190/2003 оверен у Општинском суду у Чачку, са туженим, својим сином и К. Р., својом ћерком као поклонопримцима. Наведеним уговором тужилац је располагао својом покретном и непокретном имовином, а према чл. 5 поменутог уговора уговарачи су се посебно споразумели да ће поклонодавац С. и његова супруга Д. имати право службености коришћења стамбеног објекта – куће, изграђене на кп.бр.3033 КО Г., која је поклоњена туженом, до своје смрти и нико их у томе не може спречавати.
Утврђено је да су односи између парничних странака поремећени од 2009. године када је тужени засновао брачну заједницу са својом супругом М. Р., са којом се иселио из куће коју му је отац поклонио у јулу 2011. године. Тужени је у току парничног поступка, уговором о поклону од 05.10.2011. године закљученим пред Основним судом у Чачку, свом малолетном сину А. поклонио стечена добра по уговору о поклону из 2003. године, који је предмет раскида.
Тужени је за време заједничког живота са тужиоцем на њиховом породичном имању, тужиоцу док је обављао пољопривредне послове претио да ће га због употребе пољопривредне механизације убити, а бранио му је и да пече ракију због чега је интервенисала и полиција, при чему је тужилац био изложен константним провокацијама и вређањима од стране туженог, који га је називао болесником и лудаком. Поред наведеног, утврђено је да је по налогу туженог док је био одсутан од куће због наводне угрожене безбедности малолетног детета, његова супруга закључала улазна врата куће чиме је тужилац онемогућен да исту користи, на шта је имао право сходно чл. 5 уговора о поклону, којом приликом је тим Центра за социјални рад у Г. излазио на терен, по пријави тужиочеве снахе. Из исказа сведока, социјалног педагога Центра првостепени суд је утврдио да безбедност детета није била угрожена, те да није било разлога да се тужиоцу ускрати коришћење куће. Због лоших породичних односа, поменути Центар је више пута интервенисао, па и по пријави тужиоца када је тужени иселивши се 2011. године из спорне куће, без намере да у њој настави да живи, исту закључао заменивши браву тако да је тужилац тек по налогу Центра, променио браву на улазним вратима и од тада стекао могућност да исту користи. Утврђено је да тужени тужиоца, који је око 2 недеље био у болници током 2011. године, ниједном није посетио, а из исказа тужиочеве супруге, мајке туженог утврђено је да ју је тужени називао погрдним именима, да је била и физички нападнута када ју је тужени одгурнуо а претио јој више пута њој и тужиоцу да ће их побити.
Првостепени суд је правилно и потпуно утврдио чињенично стање, на које је правилно применио материјално право, параграф 567 б Српског грађанског законика, на основу Закона о неважности правних прописа донетих пре 6.4.1941. године и за време непријатељске окупације, а за своју одлуку је навео основане и јасне разлоге које прихвата и Апелациони суд.
Имајући у виду да је параграфом 567 б СГЗ предвиђено да поклонодавац може опозвати уговор о поклону ако поклонопримац покаже велику неблагодарност према поклонодавцу наносећи увреду његовом животу, телу,части и нарушавајући његову слободу и имање, правилно је првостепени суд, узимајући у обзир све околности конкретног случаја, утврдио да су испуњени услови за раскид предметног уговора о поклону. Ово стога што је тужени, с обзиром на правила морала и добре обичаје, испољио неблагодарност јер није дозвољавао родитељима коришћење куће на шта су имали право сходно чл. 5 уговора о поклону. Поред наведеног, околности утврђене током поступка у виду физичког напада, претњи и увреда упућених родитељима од стране туженог, као и свакодневно шиканозно понашање туженог оправдавају закључак из побијане одлуке о неблагодарности туженог.
Неосновано се жалбом туженог указује да је чињенично стање у првостепеној одлуци непотпуно утврђено јер није узет у обзир чл. 2 Уговора о поклону према коме је исти фактички закључен 1996. године тако да је првостепени суд пропустио да утврди понашање туженог према тужиоцу и његовој супрузи за цео наведени период што је према наводи жалбе било нужно, узимајући у обзир да је суд понашање туженог оценио као неблагодарно.
Супротно тврђењу у жалби да тужени у конкретној парници није био пасивно легитимисан, Апелациони суд налази да је првостепени суд правилно утврдио легитимацију парничних странака с обзиром да располагање туженог имовином, током 2011. године, после подношења тужбе у овој парници, није узроковало недостатак пасивне легитимације, имајући у виду да је одредбом чл. 198 ЗПП прописано да ако странка отуђи ствар или право о коме тече парница, то не спречава да се парница међу истим странкама доврши.
Жалбени навод туженог да је материјално право неправилно примењено јер није цењено осиромашење тужиоца као поклонодавца, је неоснован, с обзиром да према правним правилима из Српског грађанског законика осиромашење тужиоца није неопходан услов за раскид уговора о поклону, кад је раскид уговора тражен по основу грубе неблагодарности поклонопримца.
Ни остали жалбени наводи не утичу на законитост и правилност побијане одлуке у погледу утврђеног чињеничног стања и примене материјалног права.
Одлука о трошковима поступка садржана у изреци побијане одлуке под 2, заснована је на правилној примени чл. 149, 150 и 153 ЗПП, Закона о судским таксама и важећој АТ, а ни једним жалбеним наводом туженог се не оспорава висина досуђених трошкова.
Имајући у виду напред наведено, Апелациони суд је на основу чл. 375 ЗПП, одлучио као у изреци пресуде.
Претходно наведене процесне одредбе садржане у раније важећем ЗПП („Службени гласник РС“ бр.125/04, 111/09) примењени су сходно чл. 506 ст. 1 сада важећег ЗПП („Службени гласник РС“ бр.72/11).
Председник већа-судија
Смиљана Ристић,с.р.