Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Облигационо право » Гж 295.11 Оцена приговора застарелости
Гж 295.11 Оцена приговора застарелости
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У
КРАГУЈЕВЦУ
Гж.бр. 295/11
Датум: 23. 02. 2011. године
К р а г у ј е в а ц
У ИМЕ НАРОДА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судија Зорана Хаџића, председника већа, Драгице Петровић и Сузане Видановић, чланова већа, у парници тужилаца Р. С. из О. и Д. С. из О., чији је пуномоћник Б. Л. – В., адвокат из А., против тужених Компаније Д.о. Главна филијала К., чији је пуномоћник дипл. правник З. М. из К. и Б. Д. из Б., Општина .А., чији је пуномоћник А. С., адвокат из А., ради накнаде штете, решавајући о жалбама тужилаца на пресуду Основног суда у Крагујевцу, Судске јединице у Аранђеловцу, I-19П-6694/10 од 20. 10. 2010. године, у седници већа одржаној дана 23. 02. 2011. године, донео је
П Р Е С У Д У
ОДБИЈА СЕ жалба тужилаца и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Основног суда у Крагујевцу, Судска јединица у Аранђеловцу, I-19П. бр. 6694/10 од 20. 10. 2010. године .
О б р а з л о ж е њ е
Ставом првим побијане пресуде одбија се тужбени захтев којим су тужиоци тражили да се обавеже првотужени Компанија Д.о., Главна филијала у К. и друготужени Б. Д. из Т. да им на име накнаде материјалне и нематеријалне штете, настале наступањем осигураног случаја – саобраћајне незгоде дана 17. 09. 1992. године исплате следеће износе и то тужиоцу Р. С. на име претрпљених физичких болова износ од 500.000,00 динара, на име претрпљеног страха 200.000,00 динара, на име душевних болова због умањења опште животне активности износ од 700.000,00 динара, на име материјалне штете због изгубљене зараде за период од 17. 09. 1992. године до дана испуњења услова за остварење пензије, износ од 1.724.910,00 динара са законском затезном каматом почев од 17. 10. 1996. године, као дана вештачења до исплате, као неоснован, и тужиоцу Д. С. на име претпљених физичких болова износ од 500.000,00 динара, на име претрпљеног страха 200.000,00 динара, на име душевних болова због умањења опште животне активности износ од 900.000,00 динара, што укупно износи 4.724.910,00 динара, и то оба тужена солидарно укупан износ од 896.533,24 динара, као лимита одговорности првотуженог, а друготужени Б. Д. преостали износ од 3.828.376,76 динара, све у року од 15 дана, као неоснован.
Ставом другим је одлучено да свака странка сноси своје парничне трошкове.
Против наведене пресуде тужиоци су поднели жалбу из свих законом дозвољених разлога са предлогом да овај суд поступи у смислу жалбених навода.
Испитујући правилност побијане пресуде, у смислу одредбе члана 372 ЗПП, Апелациони суд је нашао да жалба тужилаца није основана.
У спроведеном поступку нема битних повреда одредаба парничног поступка из чл. 361 ст. 2 ЗПП, на које овај суд пази по службеној дужности, нити повреда указаних жалбом, због којих би се пресуда имала укинути.
У првостепеном поступку је утврђено да је у саобраћајној незгоди која се догодила 17. 09. 1992. године дошло до повређивања тужилаца који су задобили тешке телесне повреде, због чега су дана 28. 02. 2003. године поднели тужбу.
Оценом изведених доказа првостепени суд је утврдио да је лечење код Р. С. завршено 1993. године а код Д. С. 1997. године. Тужилац Р. С. је на име накнаде материјалне штете тражио и накнаду поменутог вида штете на име изгубљене зараде од 17. 09. 1992. године па до испуњења услова за остваривање пензије.
Одлучујући о приговору застарелости потраживања првостепени суд је закључио да је овај приговор основан, а да је потраживање тужилаца застарело у смислу чл. 376 ЗОО, са образложењем да је тужилац Р. примањем првих исплата боловања 1992. године и по основу инвалидске пензије од 24. 04. 1994. године сазнао за штету, па је у законском року од 3 године могао да поднесе захтев за накнаду што је пропустио да учини јер је тужбу поднео 2003. године. При том су тужиоци пропустили рок и за накнаду нематеријалне штете, с обзиром да је лечење код тужилаца завршено и то Р. 1993. године, а Д. 1997. године. Дакле, у конкретном случају првостепени суд рокове застарелости је рачунао према одредби чл. 376 ЗОО, а не према одредби чл. 377 истог Закона, који регулише рокове застарелости за накнаду штете у случају када је штета проузрокована кривичним делом, јер је у кривичном поступку који је вођен пре истим судом тужени Б. Д. је ослобођен оптужбе за кривично дело које му је стављно на терет у предмету К. бр. 215/93 и то пресудом од 25. 11. 1996. године, која је потврђена пресудом Окружног суда у Крагујевцу, од 08. 05. 1997. године, а у ком поступку је тужилац Р. истакао имовинско правни захтев 25. 11. 1996. године, а Д. 21. 05. 1993. године, те да је у истом предмету пресудом Врховног суда Србије, Кзз. Бр. 17/99 од 10. 05. 2000. године уважен захтев за заштиту законитости и утврђено да је пресуда Општинског суда у Аранђеловцу К. бр. 215/93, од 25. 11. 1996. године и Окружног суда у Крагујевцу, Кж. Бр. 72/97 од 08. 05. 1997. године, повређен Кривични закон.
Правилно је по налажењу Апелационог суда у Крагујевцу првостепени суд закључио да у конкретном случају није било места примени одредбе чл. 377 ЗОО, већ одредбе чл. 376 ЗОО у погледу рачунања рокова застарелости предметне накнаде штете, за који став је првостепени суд дао довољно јасне, прецизне и у свему прихватљиве разлоге. И по налажењу овога суда, рок застарелости потраживања накнаде штете причињене кривичним делом, прописан одредбом чл. 377 ЗОО примењује се само када се накнада штете захтева од лица које је одговорно за штету и када је у кривичном поступку утврђено постојање кривичног дела, којим је штета причињена, те да се изузетно у парничном поступку, може утврђивати постојање кривичног дела из којег је штета настала, само ако је кривични поступак обустављен или ако се није могао покренути само ако је окривљени умро, душевно оболео или је дело амнестирано или помиловано, а што у конкретној ситуацији није случај. У конкретном случају је истакнут имовинско правни захтев у кривичном поступку, што доводи до прекида застаревања али само у ситуацији када оштећена лица, према одредби чл. 390 ст. 2 ЗОО, поднесу тужбу за накнаду штете у року од три месеца од правноснажности одлуке кривичног суда, што тужиоци у поменутом року нису учинили, па и није дошло до прекида застарелости потраживања.
Жалбом тужилаца преко пуномоћника се истиче да је овакав правни закључак првостепеног суда неправилан, с обзиром да је требало да првостепени суд правилно примени одредбу чл. 377 ЗОО и утврди да предметно потраживање накнаде штете није застарело, с обзиром да је постојање кривичног дела извршено према тужиоцима од стране друготуженог утврђено пресудом Врховног суда Србије, Кзз. 17/99 од 10. 05. 2000. године, коју првостепени суд није имао у виду, противно налогу из решења Окружног суда у Крагујевцу, Гж. 618/07. Међутим, овакви наводи се не могу прихватити основаним, будући да је првостепени суд правилно утврдио да је тужени Б. Д. правноснажном судском одлуком ослобођен оптужбе за кривично дело које му је стављно на терет из чега произилази да је имао у виду и поменуту пресуду Врховног суда Србије, а који став је прихватљив и за овај суд као другостепени, будући да је поменутом пресудом Врховног суда Србије, само утврђено да је пресудом Општинског суда у Аранђеловцу К. бр. 215/93 од 25. 11. 1996. године и Окружног суда у Крагујевцу, Кж. Бр. 72/97, од 08. 05. 1997. године повређен Кривични закон – чл. 365 тач. 4 ЗКП. Дакле, супротно наводима жалбе, поменутом пресудом Врховног суда Србије није утврђено постојање кривичног дела извршеног према тужиоцима од стране друготуженог, на који начин се није дирало у правноснажност одлука Општинског суда у Аранђеловцу и Окружног суда у Крагујевцу, на основу којих је Б. Д. из села Б, ослобођен од оптужбе да је извршио кривично дело тешко дело против безбедности јавног саобраћаја.
Према томе, како је у конкретном случају против друготуженог вођен кривични поступак окончан ослобађајућом пресудом на основу чл. 350 тач. 3 ЗКП, која пресуда је правноснажна и неизмењена, без утврђења да је окривљени извршио кривично дело према тужиоцима, у којој ситуацији парнични суд није био овлашћен да као предходно питање утврђује да ли је штета причињена тужиоцима проузрокована радњом која у себи садржи елементе кривичног дела, није ни било места примени одредбе чл. 377 ЗОО, како је правилно закључио првостепени суд, због чега је и првостепена пресуда потврђена, а жалба тужилаца одбијена, сагласно овлашћењу из одредбе чл.375 ЗПП.
Правилна је и одлука о трошковима поступка, донета правилном применом одредбе чл. 149 ст. 2 ЗПП.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА – СУДИЈА
Зоран Хаџић,с.р.