Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Накнада штете » Гж 2969.11 Одговорност за другог
Гж 2969.11 Одговорност за другог
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ
Број: Гж-2969/11
Дана 02.12 .2011. године
К р а г у ј е в а ц
У ИМЕ НАРОДА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судија Милорада М. Јанићијевића, председника већа, Драгијане Дробњак и Росе Терзић, чланова већа, у правној ствари тужиоца Б. П. из К., кога заступа пуномоћник М. А., адвокат из К., против туженог КЦ К., кога заступа пуномоћник Г. И., адвокат из К., ради накнаде штете, вредност спора 566.655,91 динара, одлучујући о жалби туженог на пресуду Основног суда у Крагујевцу 1П-840/10 од 22.08.2011. године, у седници већа одржаној дана 02.12.2011. године, донео је
ПРЕСУДУ
ОДБИЈА СЕ жалба туженог КЦ К. као неоснована, па се пресуда Основног суда у Крагујевцу 1П-840/10 од 22.08.2011. године ПОТВРЂУЈЕ.
Образложење
Оспореном пресудом у ставу првом обавезује се тужени да тужиоцу на име накнаде материјалне штете исплати износ од 566.655,91 динара, са законском затезном каматом почев од 13.06.2003. године, па до потпуне исплате, у року од 15 дана од дана пријема отправка пресуде под претњом извршења. Ставом другим обавезује се тужени да тужиоцу на име трошкова парничног поступка исплати износ од 204.965,00 динара, у року од 15 дана од пријема отправка пресуде под претњом извршења.
У законски предвиђеном року, жалбу на наведену пресуду уложио је тужени, из свих законом прописаних разлога са предлогом да суд побијану пресуду преиначи у смислу навода из жалбе, или да наведену пресуду укине и упути предмет првостепеном суду на поновно суђење.
Одговор на жалбу туженог је доставио тужилац са којим оспорава све наводе жалбе, с предлогом да се иста одбије као неоснована.
Испитујући првостепену пресуду, и жалбу туженог, сагласно овлашћењима из чл. 372 ЗПП, Апелациони суд је утврдио:
Жалба туженог је неоснована.
Првостепена пресуда није захваћена битним повредама одредаба парничног поступка из чл. 361 ст. 2 тачка 1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП-а, на које Апелациони суд пази по службеној дужности, а ни онима на које се у жалби указује. Првостепена пресуда није донета ни уз битну повреду из чл. 361 ст. 2 тач. 12 ЗПП-а, јер је изрека пресуде јасна, непротивуречи сама себи нити разлозима пресуде.
На основу чињеничног стања које је првостепени суд ценио у смислу одредбе чл. 8 ЗПП, утврђено је, да је Ж. Ј. примљена у Клинику за Психијатрију на дневни боравак у периоду од 10.06.2003. године у 14,20 часова до 11.06.2003. године до 7,30, када је самоиницијативно напустила исту, да је још од 1999. године лечена на Психијатријској клиници у 14 наврата, да је довођена у пратњи полиције и службе хитне помоћи при чему је показивала агресивно понашање одбијајући хоспитализацију пружавши отпор при истој. Др. А. С. је оценио да је потребно да пацијенткиња буде приказана стручном колегијуму у 08,00 часова дана 11.06.2003. године, како би био извршен преглед од стране Тима стручног конзилијума психијатријске клинике и конзилијарно одлучено у којој ће се установи (отвореног или затвореног типа) лечити, да особе које су примљене у дневни боравак, што је случај са поменутим пацијентом, не смеју самовољно да напуштају установу, да се овакве особе налазе под присмотром целокупне екипе која дежура, а која обухвата дежурног лекара, болничара и медицинску сестру. Г. М. сведок, је потврдио исказ др. А., наводећи да се сви примљени пацијенти налазе под надзором лекара и сестара, док је у случају присилне хоспитализације могућ појачан надзор, где се таква лица смештају на интезивну негу. Дана 11.06.2003. године око 07,30 часова Ж. Ј. је самовољно напустила одељење психијатријске клинике, без знања дежурног лекара и медицинског особља, о чему је одмах обавештено дежурно лице СУП-а К. Дана 13.06.2003. године око 03,30 часова Ж. Ј. је упаљачем запалила фолију којом је било покривено путничко возило тужиоца марке „Фолкскваген баги“ који је био паркиран преко пута куће тужиоца у К. и којом приликом је предметно возило изгорело у потпуности. Због наведеног дела против Ж. Ј. вођен је кривични поступак у коме је правоснажном пресудом К-75/04 од 19.09.2006. године утврђено да је иста извршила кривично дело изазивање опште опасности из чл. 187 ст. 1 КЗ РС и да јој је изречена мера безбедности обавевезног психијатријског лечења на слободи, с обзиром да је дело извршила у стању неурачунљивости. Вештак је утврдио да је тржишна вредност предметног возила на дан 13.06.2003. године 8.662,00 ЕУР, односно 566.655,91 динара.
Навод жалбе да пацијент није био хоспитализован и да није било обавезе појачаног надзора над истом од стране Клиничког центра, се не може прихватити као основан, јер је реч о пацијенту који има медицински досије у Клиничко болничком центру још од 1999. године.
Правилно је поступио првостепени суд када је усвојио тужбени захтев тужиоца. За своју одлуку дао је јасне и разумљиве разлоге да су дежурно особље: дежурни лекар, медицинске сестре и болничари, били дужни да воде надзор над пацијентом, без обзира да ли је иста примљена у дневни боравак, и да исту задрже и мимо њене воље до одлуке конзилијума о томе да ли ће се болесник задржати на болничком лечењу, а са разлога што је реч о пацијенту који је од раније лечен и који је познат докторима, које у свему прихвата и овај суд.
По оцени овог суда, правилно је првостепени суд применио материјално право приликом усвајања тужбеног захтева. Одредба чл. 44 ст. 1 Закона о здравственој заштити која регулише поступак обавезног упућивања болесника у психијатријску установу, да ако доктор медицине, односно специјалиста психијатар, односно специјалиста неуропсихијатар процени да је природа душевне болести код болесника таква да може да угрози живот болесника или живот других лица или имовину, може га упутити на болничко лечење, а надлежни доктор одговарајуће здравствене установе примити на болничко лечење без пристанка самог болесника у складу са законом, с тим да наредног дана по пријему конзилијум стационарне здравствене установе одлучи да ли ће се болесник задржати на болничком лечењу. Стационарна здравствена установа дужна је да у року од 48 сати од дана пријема болесника обавести надлежни суд. Како је пацијент примљена на болничко лечење без пристанка дана 10.06.2003. године, конзилијум Психијатријске клинике није одлучио наредног дана да ли ће се пацијент задржати на болничком лечењу и мимо своје воље, будући да је Ж. побегла са клинике без знања дежурног лекара и медицинског особља, а медицинско особље је било дужно да врши појачан надзор јер се ради о лицу које је од раније лечено на Психијатријској клиници и које је у више наврата показивало агресивно понашање и отпор при хоспитализацији. Како за штету коју проузрокује лице које услед душевне болести или заосталог умног развоја или из других разлога није способно за расуђивање, одговара онај који је на основу закона, или одлуке државног органа, или уговора дужан да води надзор над њим у смислу чл. 164 ЗОО, то је самим тим дежурно особље клинике било дужно да води надзор, а са разлога јер је Ж. пацијент која је од раније лечена на истој клиници и која је докторима позната. Одредба чл. 170 и 171 ЗОО заснива се на општим правилима о одговорности за другог. За штету коју запослени у раду или у вези са радом проузрокује трећем лицу одговара предузеће у коме је запослени радио у тренутку проузроковања штете, осим ако докаже да је запослени у датим околностима поступао онако како је требало. Одредбе претходног члана примењују се и на друге послодавце у погледу одговорности за штету коју запослени који код њих раде проузрокују у раду или у вези са радом. Како дежурно особље није брижљиво вршило надзор иако је знало да је реч о лицу-пацијенту који се лечи на Психијатријској клиници још од 1999. године, и да је при том агресивно и да пружа отпор при хоспитализацији , то је КЦ К. као правно лице одговорно за штету коју је учинио запослени, те је самим тим и тужени КЦ К., пасивно легитимисан у овом спору, како је правилно утврдио првостепени суд. Стога су неосновани наводи жалбе да суд није правилно утврдио пасивну легитимацију.
Како се ни осталим наводима у жалби не доводи у сумњу утврђено чињенично стање и правилна примена материјалног права, Апелациони суд је одбио жалбу као неосновану и првостепену пресуду потврдио.
Потврђена је и одлука о трошковима поступка, а у складу са чл.149 и 150 ЗПП, имајући у виду предмет спора и чињеницу да је тужени изгубио парницу у целости, јер су тужиоцу признати нужни трошкови који су образложени од стране првостепеног суда.
На основу изложеног а сагласно чл. 373 ст.1 тач. 2 и чл. 375 ЗПП-а, Апелациони суд је одлучио као у изреци пресуде.
Председник већа – судија
Милорад М. Јанићијевић, с.р.