Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Накнада штете » Гж 2979.20
Гж 2979.20
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ
Број: Гж-2979/20
Дана: 02.02.2021. године
К р а г у ј е в а ц
У ИМЕ НАРОДА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судије Јасмине Јовановић, председника већа и судија Слободана Петровића и Амеле Бабовић Васић, чланова већа, у правној ствари тужиље „АA“ из …, коју заступа пуномоћник Часлав Радуловић, адвокат из …, против тужених „ББ“ из …, кога заступа пуномоћник Војкан Милићевић, адвокат из … и „ВВ“ из …, кога заступа пуномоћник Вељко Перовић, адвокат из …, ради накнаде штете, вредност предмета спора 2.243.185,00 динара, одлучујући о жалби тужиље изјављеној на пресуду Вишег суда у Крушевцу П.бр. 654/18 од 18.09.2020. године, у седници већа одржаној дана 02.02.2021. године, донео је
П Р Е С У Д У
ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужиље „АА“ из … и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Вишег суда у Крушевцу П.бр. 654/18 од 18.09.2020. године.
ОДБИЈАЈУ СЕ захтеви тужиље „АА“ из … и туженог „ВВ“ из … за накнаду трошкова другостепеног поступка, КАО НЕОСНОВАНИ.
О б р а з л о ж е њ е
Пресудом Вишег суда у Крушевцу П.бр. 654/18 од 18.09.2020. године, ставом првим, одбија се тужбени захтев тужиоца „АА“ из …, којим је тражила да се тужени „ББ“ и „ВВ“, обоје из …, обавежу да јој солидарно надокнаде материјалну штету насталу због неиспуњења уговорних обавеза из уговора о заједничкој изградњи закљученог дана 23.06.2008. године у … и то штету на име неизвршених грађевинских радова на стану у року предвиђеном предметним уговором у износу од 611.185,00 динара, као и штету због неиздавања стана и изгубљене зараде у износу од 1.632.000,00 динара, све са законском затезном каматом од 15.05.2012. године, као дана завршетка грађевинских радова према уговору до дана исплате, као неоснован.
Ставом другим обавезује се тужилац „АА“ из … да туженом „ББ“ из …, на име трошкова парничног поступка, исплати износ од 223.650,00 динара, у року од 15 дана од дана пријема пресуде, под претњом извршења.
Ставом трећим обавезује се тужилац „АА“ из … да туженом „ВВ“ из …, на име трошкова парничног поступка, исплати износ од 280.650,00 динара, у року од 15 дана од дана пријема пресуде, под претњом извршења.
Против наведене пресуде тужиља је, благовремено, преко пуномоћника, изјавила жалбу, због битне повреде одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.
Тужени „ВВ“ доставио је, преко пуномоћника, одговор на жалбу тужиље.
Испитујући оспорену пресуду, у смислу чл. 386 ЗПП, Апелациони суд је закључио:
Жалба је неоснована.
Оспорена пресуда није донета уз битне повреде одредаба парничног поступка из чл. 374 ст. 2 тач. 1 – 3, 5, 7 и 9 ЗПП, а на друге битне повреде се наводима жалбе конкретно не указује.
Према утврђеном чињеничном стању, тужиља „АА“ из … и тужени „ББ“ и „ВВ“, обојица из …, дана 23.06.2008. године закључили су уговор о заједничкој изградњи објекта на кат. парцели … КО …, чији је корисник инвеститор „АА“, која улаже као свој део грађевински објекат и наведену катастарску парцелу, а суинвеститори „ББ“ и „ВВ“ се обавезују да по плаћеној легализацији објекта који се налази на наведеној парцели прибаве сву потребну документацију за добијање решења за градњу, као и одобрење за почетак радова и потом изграде објекат на назначеној парцели у складу са условима које буду добили. Чланом 3 наведеног уговора предвиђено је да радови почну 01.03.2009. године, а најкасније у року од 18 месеци од почетка извођења радова инвеститор „АА“ добије кључ у руке од два стана, на име свог удела у непокретности, као и да преостали стамбени простор и пословни простор буде својина суинвеститора „ББ“ и „ВВ“. Грађевински радови на изградњи објеката нису почели, а нису ни завршени у уговореном року, а предметни стан тужиље, који представља једну стамбену целину, није завршен у потпуности од стране тужених. Са изградњом предметног објекта, па и стана тужиље, каснило се из разлога што је тужиља требало да плати измештање два електровода који су пролазили преко њене парцеле, што није било предмет уговора закљученог између тужиље и тужених, већ се појавило као проблем након тога. Тужени су 2011. године уплатили износ од 451.365,40 динара на основу уговора који је тужиља склопила са ЕПС-ом дана 24.12.2010. године и тек тада је извршено измештање електроводова и започето са градњом објекта, који је и завршен крајем 2013. године односно почетком 2014. године, осим стана тужиље, који стан тужени нису завршили управо због њеног дуга према њима на име измештања електроводова који је она требала да им плати до завршетка изградње објекта. И поред тога, тужени су покушавали да и њен стан заврше, али им је тужиља то забранила стављањем обавештења да нико не може да уђе у њен стан и закључавањем истог, али до раскида уговора о заједничкој изградњи објекта од 23.06.2008. године није дошло. Укупна вредност радова које је потребно извести да би се предметни стан тужиље ставио у функцију износи 611.185,00 динара.
Полазећи од наведеног, првостепени суд закључује да је тужиља према закљученом уговору о заједничкој градњи са туженима требало да уступи своју парцелу потпуно оспособљену за градњу, без икаквих сметњи и терета, те да је на њој била обавеза уплате износ од 451.365,40 динара ради измештања два електровода од стране ЕПС-а, тако да су предметни радови каснили кривицом тужиље. Како у конкретном случају уговор о заједничкој градњи непокретности, који су странке закључиле није раскинут, већ је исти у претежном делу испуњен, по закључку првостепеног суда обавеза тужиље је била да, на основу чл. 262 ЗОО, најпре захтева испуњење уговора, па ако се уговор не испуни ни у накнадно остављеном року, да захтева накнаду штете сходно чл. 154 ЗОО у износу који је потребан да би се њен стан завршио, али како она то није учинила, већ, напротив, није дозволила тужиоцима завршетак радова, тј. испуњење уговора, њен захтев за накнаду штете због неизвршених грађевинских радова је неоснован. Првостепени суд даље закључује да је неоснован и захтев тужиље за накнаду штете на име издавања стана у закуп, из разлога што је исти планирала да издаје тек када се његова изградња заврши.
Закључак првостепеног суда да је тужбени захтев тужиље неоснован у свему као правилан прихвата и Апелациони суд, делимично из других разлога, што међутим није утицало на правилност и законитост оспорене пресуде.
Наиме, по закључку Апелационог суда, а имајући у виду да је чланом 2 уговора о заједничкој изградњи који је закључен између странака предвиђено да инвеститор „АА“ улаже као свој део кп.бр. … КО … на којој има право коришћења, на којој се налази пословни објекат од тврдог материјала, чланом 3 да се инвеститор „АА“ обавезује да до 01.03.2009. године испразни постојећи објекат на предметној парцели и исту преда суинвеститорима, како би почели са извођењем радова, а суинвеститори да до 01.03.2009. године набаве сву потребну документацију, пројекте и сагласности како би од 01.03.2009. године почели са извођењем радова, чланом 4 да се суинвеститори „ББ“ и „ВВ“ обавезују да плате све што је потребно за добијање дозволе, да финансирају извођење радова на напред означеном објекту од почетка па до његовог завршетка, да плате све потребне прикључке, а инвеститор „АА“ не треба ништа да плати, већ она учествује у овом уговору уступајући напред означену катастарску парцелу са објектом на њој, на туженима је била обавеза да по уговору који је тужиља, као лице на које је гласила грађевинска дозвола и друга неопходна документација, јер је иста била носилац права коришћења парцеле на којој је објекат грађен, закључила са ЕПС-ом ради измештања два електровода плате износ од 451.365,40 динара. Обавеза суинвеститора – тужених да плате све што је потребно за добијање дозволе, која је предвиђена наведеним чланом 4 Уговора, подразумева и плаћање наведеног износа, а истим чланом који, сходно чл. 99 ст.1 ЗОО, треба тумачити онако како гласи, изричито је, како је наведено, предвиђено да тужиља „АА“ не треба ништа да плати, већ учествује у уговору уступањем означене катастарске парцеле са објектом на њој. Како је до кашњења са извођењем радова на изградњи објекта дошло због тога што је између странака постојао неспоразум у вези са тим ко треба да сноси наведене трошкове, то је по закључку Апелационог суда кривица због кашњења са почетком извођења радова, а самим тим и са завршетком радова, на страни тужених.
Одредбом чл. 262 ст. 1 ЗОО предвиђено је да је поверилац овлашћен да од дужника захтева испуњење обавезе, а дужник је дужан да је испуни савесно и у свему како она гласи, а одредбом ст. 2 истог члана да кад дужник не испуни обавезу или задоцни са њеним испуњењем поверилац има право захтевати и накнаду штете коју је услед тога претрпео.
Када облигационо правни однос настаје из уговора, као у конкретном случају, последица неиспуњења обавезе једне стране уговорнице, када рок за испуњење није битан састојак уговора, јесте право друге стране да раскине уговор, уз остављање дужнику примереног накнадног рока за испуњење, с тим што у случају да дужник не испуни обавезу ни у накнадном року, наступају исте последице као и у случају да је рок битан састојак уговора, односно уговор се сматра раскинутим по сили закона, а све сходно одредбама чл. 126 и 125 ст. 1 Закона о облигационим односима. С обзиром да предметни уговор о заједничкој изградњи од 23.06.2008. године представља уговор са трајним испуњењем, где раскид делује за убудуће, тужиља би због неиспуњења обавезе тужених из тог уговора имала право на накнаду штете која би се састојала у новчаном износу потребном за завршетак стана који је по Уговору требало њој да припадне, под условом да је дошло до раскида уговора, а то на основу одредбе чл. 132 ст. 1 ЗОО, као и на основу наведене одредбе чл. 262 ст. 2 ЗОО. Међутим када, као у конкретном случају, уговор није раскинут, тужиља нема право на накнаду штете у новчаном износу потребном за завршетак стана који је по Уговору требало њој да припадне, већ једино може тражити од тужених испуњење њихове уговорне обавезе, а то је да изведу потребне радове на стану, због чега је њен захтев за исплату износа од 611.185,00 динара на име неизвршених грађевинских радова на стану у року предвиђеним уговором неоснован.
Неиспуњење обавезе тужених да својом кривицом изграде стан који је по предмeтном Уговору требало да припадне тужиљи даје, начелно, тужиљи право на накнаду штете у виду измакле користи услед немогућности да издаје стан у периоду у коме би, да су тужени своју обавезу испунили, стан издавала, сходно одредбама чл. 262 ст. 2 ЗОО, 269, 154, 155, 189 ст. 3 ЗОО, 262 ст. 2 ЗОО и 269 ЗОО. Како тужени, по сопственим исказима, нису довршили стан који је требало да припадне тужиљи из разлога што су сматрали да им она дугује износ који су платили ЕПС-у ради измештања два електровода са парцеле на којој је вршена градња, али да су утврђене чињенице да су у току 2014. године ипак желели да заврше и стан тужиље, што им је она, међутим, изричито забранила, то би право на накнаду штете у виду измакле користи тужиља имала за период од када је по закљученом уговору требало да буде завршена градња објекта, дакле и стана тужиље, па до тренутка када је тужиља туженима забранила даље извођење радова, с тим што, уколико је у том периоду било и кашњења од стране ЕПС-а са измештањем електроводова по уговору који је закључен са тужиљом дана 24.12.2010. године, а који је износио 30 дана, за период тог кашњења не би постојала одговорност тужених, а на основу чл. 263 ЗОО.
Иако према одредби чл. 192 ст. 4 ЗПП суд није везан основом тужбеног захтева, на основу одредби чл. 7 и 228 ЗПП суд је везан чињеницама на којима тужилац заснива свој захтев. Тужиља је изнела чињенице да тужиља, услед вишегодишњег кашњења тужених са завршетком њеног стана трпи штету у виду измакле користи због неиздавања стана у закуп, али, с обзиром да није навела тачан период за који тражи накнаду штете, нити предложила извођење доказа на околност тржишне закупнине спорног стана у периоду за који тражи накнаду, при чему се из поднеска са уређеним тужбеним захтевом и чињеница које је тужиља изнела у току поступка уопште не види на који начин је дошла до потраживаног износа од 1.632.000,00 динара, то је захтев тужиље и у овом делу неоснован.
Без значаја су наводи жалбе у којима се истиче да не постоји одговорност тужиље због кашњења са почетком и завршетком радова које су тужени требали да изведу по уговору закљученом са тужиљом, а имајући у виду напред наведени правни став Апелационог суда.
Неосновани су наводи жалбе у којима се истиче да није могло бити речи око испуњења уговора јер су односи тужиље и тужених били трајно поремећени услед злоупотребе тужених око пројекта у вези увођења грејања у згради на парцели тужиље, јер је, како је напред образложено, тужиља, како би потраживала накнаду штете у вредности неизведених радова, морала позвати тужене, уз остављање накнадног рока, да те радове изведу, а ако о томе није могло бити речи због поремећених односа, онда је постављеним тужбеним захтевом, у ситуацији када и сама наводи да предметни уговор није раскинут, могла потраживати само испуњење уговора, а не и накнаду штете због неиспуњења.
Потврђена је и одлука о трошковима поступка, коју је суд донео правилном применом одредбе чл. 153 и 154 ЗПП, а која се наводима жалбе конкретно и не оспорава.
Пошто је тужиља тражиле трошкове поводом изјављене жалбе, а тужени трошкове поводом достављеног одговора на жалбу, одлучујући о овим захтевима на основу чл. 165 ст. 1 ЗПП, Апелациони суд је исте одбио, будући да је жалба тужиље одбијена као неоснована, а састав одговора на жалбу по оцени Апелационог суда није био нужан за доношење одлуке о изјављеној жалби, те одлучио као у ставу другом изреке.
Председник већа-судија
Јасмина Јовановић,с.р.