Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Облигационо право » Гж 3039.11 Наплата вредности возила
Гж 3039.11 Наплата вредности возила
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ
Број: ГЖ 3039/11
Дана: 12.01.2012. године
К р а г у ј е в а ц
У ИМЕ НАРОДА!
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судија: Обрена Јездића, председника већа, Снежане Ковачевић и Надежде Видић, чланова већа, у парници тужиоца И. Х. из О., кога заступа Агенција „В.“ чији је власник Г. В. из М., а чији је пуномоћник М. Ђ., адвокат из Н., против тужене РС-МО. ВП-…. К., коју заступа Дирекција за имовинско правне послове – Одељење у Н., чији је пуномоћник Т. Ц., ради наплате вредности возила и накнаде за коришћење истог, вредност спора 857.000,25 динара, одлучујући о жалби тужиоца изјављеној против пресуде Основног суда у Краљеву 3П-989/10(08) од 10. марта 2011. године, у седници већа одржаној 12. јануара 2012. године, донео је
П Р Е С У Д У
ОДБИЈА СЕ, као неоснована, жалба тужиоца И. Х. из О. и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Основног суда у Краљеву 3П-989/10(08) од 10. марта 2011. године.
О б р а з л о ж е њ е
Изреком побијане пресуде под 1), одбијен је тужбени захтев тужиоца И. Х. из О. којим је тражио да се обавеже тужена РС – МО, ВП-…. К. да тужиоцу исплати вредност моторног возила комби означене марке и других карактеристика ближе наведених у том делу изреке у износу од 207.767,98 динара, са законском затезном каматом почев од 28.01.2009. године, као дана вештачења, па до коначне исплате.
Изреком под 2) одбијен је тужбени захтев тужиоца да му тужена на име накнаде за коришћење означеног возила за утужене периоде исплати одговарајуће номиналне износе и са одговарајућом каматом, како је то ближе наведено у том делу изреке.
Изреком под 3), одбијен је евентуални тужбени захтев тужиоца којим је тражио да се обавеже тужена да му за означени тип моторног возила, описаних карактеристика исплати износ од 207.767,98 динара, са законском затезном каматом почев од 28.01.2009. године па до исплате.
Изреком под 4), одбијен је евентуални тужбени захтев тужиоца којим је тражио да му тужена на име накнаде за коришћење истог возила за периоде наведене у том делу изреке исплати одговарајуће номиналне износе са затезном каматом, на начин наведен у том делу изреке.
Изреком под 5), обавезан је тужилац да туженој надокнади парничне трошкове у износу од 96.560,50 динара.
Против ове пресуде тужилац је благовремено, преко својег пуномоћника, изјавио жалбу побијајући је из свих законских разлога предвиђених одредбом чл. 360 ст. 1 ЗПП.
Испитујући оспорену пресуду на основу чл. 372 ЗПП Апелациони суд је утврдио да је жалба неоснована.
Првостепена пресуда није донета уз битне повреде поступка из чл. 361 ст. 2 тач. 1,2,5,7 и 9 ЗПП које другостепени суд испитује по службеној дужности.
Неосновани су наводи жалбе да је побијана пресуда донета уз битну повреду поступка из чл. 361 ст. 2 тач. 12 ЗПП, уз образложење да је изрека пресуде у супротности са образложењем, да су разлози пресуде нејасни и противречни, нелогични и у супротности са стањем у списима предмета.
Првостепена пресуда не садржи наведене недостатке, и не заснива се на погрешно и непотпуно утврђеном чињеничном стању.
На основу јасних, исцрпних и уверљивих разлога из побијане пресуде који су резултат правилне оцене како сваког доказа појединачно, тако и у њиховој међусобној вези, а у смислу одредбе чл. 8 ЗПП, утврђено је да су припадници В. Ј., органа правног претходника тужене 30.03.1999. године у О. од тужиоца противправно одузели моторно возило марке Комби означених техничких карактеристика и ознака као у изреци пресуде, произведено 1984. године без издавања било какве потврде или било каквог доказа о одузимању. Тужиочево возило су користили припадници В. п.. Због техничке неисправности и нерентабилности поправке покренут је поступак 13.06.2001. године за његово расходовање, а који је и спроведен почетком 2003. године његовом продајом, као отпадног гвожђа.
Првостепени суд је правилно оценио приговор застарелости тужиочевог потраживања, истакнут од стране тужене, супротно жалбеним наводима и тим поводом је дао јасне и уверљиве разлоге који се ниједним жалбеним наводом не доводе у питање.
Означено возило, регистровано на име тужиоца као власника је противправно одузето од стране органа тужене 30.03.1999. године, за време ратног стања на К., у току ратних дејстава без издавања потврде или било каквог другог писменог доказа, а ког дана је тужилац и сазнао за штету која је проузрокована одузимањем возила у току трајања ратних дејстава на подручју К. и М..
Имајући у виду да је возило о коме је реч од тужиоца одузето противно некој законској одредби, односно Закону о извршењу материјалне обавезе и противно Уредби о организовању и извршењу материјалне обавезе („Службени лист СФРЈ“, бр. 36/98 и 32/99) које су тада биле на снази, у конкретној правној ситуацији има места примени само законских одредби из ЗОО које се односе на накнаду материјалне штете (обичне штете и измакле користи).
Одредбом чл. 186 ЗОО прописано је да обавеза накнаде штете се сматра доспелом од тренутка настанка штете. Као моменат настанка штете за тужиоца има се рачунати 30.03.1999. године, а када је и према наводима у тужби сазнао за одузимање возила од стране припадника В. Ј.. Тада је за тужиоца настала стварна штета која има карактер иницијалне (почетне) штете, а измакла корист због некоришћења возила настајала је и касније, сукцесивно до истека рока застарелости.
Према одредби чл. 376 ст. 1 ЗОО потраживање накнаде проузроковане штете застарева за три године од дана када је оштећеник дознао за штету и за лице које је штету учинило, а које сазнање обухвата и обим штете, да би могао да се постави одштетни захтев.
Ради боље заштите оштећених лица, ставом 2 истог члана предвиђен је и тзв. објективни (апсолутни) рок за застарелост потраживања накнаде штете проистекле из деликтне радње. Овај рок почиње да тече без обзира на сазнање оштећеног за штету, штетника и њен обим, од момента када је штета проузрокована. Објективни рок застарелости се навршава кад протекне пет година од дана када је штета настала.
Код неспорне чињенице да је за тужиоца штета настала 30.03.1999. године када му је возило одузето без икаквог правног основа, а да је тужбу за накнаду штете поднео тек 25.02.2008. године, односно после скоро девет година од настанка штете, односно њене доспелости.
Правилним тумачењем одредби чл. 360 ЗОО произилази да застарелошћу престаје право оштећеног да захтева испуњење обавезе, јер застарелост наступа кад протекне законом одређено време у коме је поверилац могао захтевати испуњење обавезе.
С обзиром да се тужена позвала на застарелост истицањем приговора застарелости још у одговору на тужбу, правилно је утврдио првостепени суд, супротно жалбеним наводима да је тужиочево потраживање за накнаду означених видова штете застарело.
Чак и ако би се узело да је штета, због пропасти тужиочевог возила услед експлоатације и неодржавања настала 13.06.2001. године када је орган тужене покренуо поступак за расходовање возила који је и реализован продајом возила као отпадног гвожђа почетком 2003. године, а што произилази из извештаја одговарајуће војне поште од 12.09.2008. године, што се ни жалбом не оспорава и у том случају би тужиочево потраживање застарело, јер је од момента када је константовано да је возило расходовано, па до подношења тужбе истекао објективни рок од пет година прописан одредбом чл. 376 ст. 2 ЗОО, до којег је тужилац могао поднети тужбу.
Указивање у жалби да је тужилац за штету сазнао 10.12.2007. године, када је добио обавештење од тужене да је његово возило расходовано и да од тог момента за њега почиње да тече тзв. субјективни рок застарелости који није истекао до 25.02.2008. године, када је поднео тужбу, није основано.
Према интегралном тумачењу одредбе чл. 376 ЗОО произилази да се субјективни рок застарелости од три године мора завршити до истека објективног рока застарелости који износи пет година, рачунајући од момента када је штета настала. Неосновани су и жалбени наводи да тужилац има право на одговарајућу накнаду, због коришћења његовог возила према Уредби о организовању и извршењу материјалне обавезе („Службени лист СРЈ“, бр. 36/98, 32/99 и 9/01), имајући у виду да је орган тужене од тужиоца возило одузео противправно за време трајања ратних дејстава, без издавања било каквог документа тим поводом и без позивања на наведену Уредбу, као законски основ одузимања, а што произилази и из извештаја органа тужене који је био предмет оцене као доказ у разлозима побијане пресуде.
По оцени Апелационог суда, чак и да има места примени наведене Уредбе и у том случају би тужиочево потраживање на име накнаде за коришћење возила сагласно одговарајућем тарифном броју из наведене Уредбе, застарело, због истека објективног рока за накнаду штете, јер је по том основу тужена пала у доцњу после истека рока од 15 дана по престанку ратног стања (16.06.1999. године).
И поред чињенице да је првостепени суд тужбене захтеве садржане у изреци под 3) и 4), третирао као евентуалне, иако су истоветни са тужбеним захтевима садржаним у изреци пресуде под 1. и 2., (једина разлика је у номиналном износу који је у изреци под 2) за период од 10.03.2001. године до 31.12.2003. године означен као 789.582,15 динара, док је у изреци под 4) за исти период означен као износ од 62.302,60 динара), а нашта се ни у жалби не указује, произилази да су сви жалбени наводи о погрешно и непотпуно утврђеном чињеничном стању и погрешној примени материјалног права, на које се суд позвао, при одлучивању о свим тужбеним захтевима тужиоца, неосновани.
Са напред наведених разлога, Апелациони суд је на основу чл. 375 ЗПП побијану пресуду у целости потврдио.
Потврђена је и одлука о трошковима, јер је туженој, која је успела у спору сагласно одредби чл. 149 ст. 1 и 150 ЗПП, досуђен нужни издатак од 96.560,50 динара, а чија се висина ни жалбом неоспорава.
Председник већа-судија,
Обрен Јездић,с.р.