Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Накнада штете » Гж 304.14 Накнада штете
Гж 304.14 Накнада штете
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ
Број: ГЖ-304/14
Дана: 16.04.2014. године
К р а г у ј е в а ц
У ИМЕ НАРОДА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судија Мирјане Поповић, као председника већа, Надежде Видић и Драгане Сретовић, као чланова већа, у правној ствари тужиље С. Р. из Б., коју заступа пуномоћник А. В., адвокат из Р., против туженог ''U. н. О.'' Акционарско друштво за осигурање Б., кога заступају пуномоћници Н. С., З. Р., Љ. У. – С., Д. В. и В. М., сви адвокати из Б., ради накнаде штете, вредност предмета спора 431.427,00 динара, одлучујући о жалби туженог против пресуде Основног суда у Краљеву, Судска јединица у Рашки II-П.бр.274/12 од 10.10.2013. године, у седници већа одржаној дана 16.04.2014. године, донео је
П Р Е С У Д У
ПОТВРЂУЈЕ СЕ пресуда Основног суда у Краљеву, Судска јединица у Рашки II-П.бр.274/12 од 10.10.2013. године, а жалба туженог ''U. н. О.'' Акционарско друштво за осигурање Б. ОДБИЈА КАО НЕОСНОВАНА.
О б р а з л о ж е њ е
Првостепеном пресудом у ставу 1 изреке изреке тужени је обавезан да тужиљи на име накнаде штете због оштећења возила исплати износ од 431.727,00 динара са законском затезном каматом почев од 10.10.2013. године као дана пресуђења па до исплате.
У ставу 2 изреке тужени је обавезан да тужиљи на име парничних трошкова исплати 125.370,00 динара.
Против ове пресуде, тужени је благовремено изјавио жалбу којом пресуду побија из свих разлога из чл. 360 ЗПП.
Тужиља је дала одговор на жалбу.
Апелациони суд је испитао побијану пресуду у смислу чл. 372 ЗПП, па је нашао да је жалба неоснована.
Првостепена пресуда не садржи битне повреде одредаба парничног поступка из чл. 361 ст. 2 тач. 1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП на које Апелациони суд пази по службеној дужности и због којих би првостепена пресуда морала бити укинута, а не стоји ни битна повреда из тач. 12 овог члана, на коју се жалбом указује, јер је изрека пресуде јасна и разумљива, не противуречи сама себи, нити разлозима пресуде, а пресуда садржи јасне и непротивуречне разлоге о свим битним чињеницама.
Првостепени суд је оценом изведених доказа правилно утврдио да је дана 26.05.2010. године око 15,15 часова на магистралном путу Р. – К. у месту Ш. дошло до саобраћајне незгоде на тај начин што је М. Н., као возач теретног возила марке ''Цитроен'', рег. ознаке ………. започео претицање комби возила које се кретало испред њега у моменту када се возило марке ''Тојота Јарис'', рег. ознаке ………… већ налазило у фази претицања возила „Цитроен“, тако да је исти за возача „Тојоте“ створио опасну покретну препреку, односно опасну ситуацију узрочно везану за настанак незгоде, међусобним сударом наведених возила. Тужиља је возило купила у априлу месецу 2010. године од Ј. П. из Б., исплатила купопродајну цену и возило примила у државину, али је уговор о посредовању у купопродаји моторног возила бр. 112/2010 код ''А. Б.'' д.о.о. Р. закључен на дан 04.10.2010. године. Овим возилом је у моменту саобраћајне незгоде управљао њен супруг И. Р. из Б., који начином кретања и поступањем није допринео да дође до саобраћајне незгоде. Возило рег. ознаке ……… у тренутку саобраћајне незгоде било је осигурано код туженог по полиси осигурања број 00249351 за период од 26.04.2010. па до 26.04.2011. године. Вештачењем је утврђено да је штета на тужиљином возилу 431.727,00 динара. Тужиља се обратила туженом захтевом за накнаду штете 09.09.2012. године по коме није одговорено. Правноснажном пресудом Основног суда у Краљеву, Судска јединица у Рашки II-П.бр.3829/10 од 29.09.2011. године одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиље Ј. П. из Б., да се обавеже тужени да јој на име накнаде штете због оштећења возила '' Тојота Јарис'' рег. ознаке ……… исплати износ од 426.621,00 динар са законском затезном каматом од 01.03.2011. године као дана вештачења па до исплате из разлога што наведено лице није била власник возила у моменту саобраћајне незгоде.
Вештачењем преко вештака саобраћајног инжењера мр С. У. утврђено је да је возач теретног возила марке ''Цитроен'', рег. ознаке ……….. које је било осигурано код туженог у време незгоде, искључиво крив за предметну саобраћајну незгоду коју је изазвао тако што је предузео претицање возила испред себе у моменту када се возач ''Тојоте'' налазио на левој коловозној траци у смеру њиховог кретања, претичући његово возило на ком делу коловоза је и дошло до контакта, односно судара возила.
Имајући у виду напред утврђено чињенично стање, првостепени суд је правилно применио материјално право када је одлучио као у изреци побијане пресуде и за ту одлуку дао јасне и правилне разлоге које прихвата и овај суд. Наиме, првостепени суд је из изведених доказа правилно закључио да је тужиља у моменту саобраћајне незгоде била власник спорног возила иако је то возило на њу пренето тек уговором од 04.10.2010. године, јер је тужиља исплатила цену за возило и возило јој је предато у државину, па је сходно одредби чл. 34 ст. 1 Закона о основама својинско правних односа постала власник овог возила. Првостепени суд је правилно применио одредбе чл. 154 и чл.185 ст. 3 и 4 ЗОО, када је тужиљи досудио на име накнаде штете износ из изреке првостепене пресуде са припадајућом законском затезном каматом почев од дана доношења првостепене пресуде па до коначне исплате.
Неосновано се жалбом туженог побија првостепена пресуда због погрешно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.
Тужени у жалби понавља да тужиља није била власник спорног возила у моменту настанка саобраћајне незгоде, јер је право својине на возилу стекла тек 04.10.2010. године. Међутим, првостепени суд је дао јасне и правилне разлоге да је тужиља сходно одредби чл. 34 ст. 1 Закона о основама својинско правних односа којим је прописано да се својина на покретној ствари стиче на основу правног посла предајом те ствари у државину стицаоца, стекла право својине на спорном возилу. Жалбени наводи да је Ј. П. возило продала не тужиљи, него њеном супругу сведоку И. Р., за кога је у претходном поступку утврђено да је био власник возила у моменту саобраћајне незгоде, су нове чињенице, истакнуте у жалби, супротно одредби чл. 359 ЗПП. Обзиром да је тужени током поступка оспоравао активну легитимацију тужиље, истичући да она није била власник возила у моменту саобраћајне незгоде, јер је уговор о купопродаји закључила после саобраћајне незгоде 04.10.2010. године, али није истицао током поступка ове чињенице да је власник возила супруг тужиље И. Р., позивајући се на пресуду Апелационог суда у Крагујевцу Гж 3047/11 којом је утврђено да је власник возила И. Р.. Приликом саслушања на расправи пред овим судом сведок И. је изјавио да је власник возила била његова супруга С. Р. која је возило купила непосредно пре незгоде, а да је у ранијем поступку рекао да је он власник возила, сматрајући да то није толико од значаја, пошто он и тужиља то возило стекли у брачној заједници. Како је ово нова чињеница, која није истицана током поступка, а тужени у жалби није учинио вероватним да без своје кривице није могао изнети до закључења главне расправе, Апелациони суд приликом одлучивања, овај део жалбе туженог није уважио.
Други жалбени навод је да тужиља није доставила доказе да се туженом обраћала ради мирног решења спора, јер тужиља није доставила доказ да је захтев за накнаду штете од 09.09.2012. године послат туженом, као ни доказ да је тужени овај захтев примио, па је првостепени суд морао да одбаци тужбу као преурањену у смислу чл. 24 Закона о обавезном осигурању у саобраћају.
По оцени овога суда и овај жалбени навод је неоснован. Одредбом чл. 24 ст. 1 Закона о обавезном осигурању у саобраћају (''Сл. гласник РС'' 51/09) је прописано да потраживање по основу осигурања од ауто одговорности оштећено лице остварује подношењем оштетног захтева непосредно друштву за осигурање. Ставом 3 овог члана је предвиђено да ако друштво за осигурање не достави образложену понуду за накнаду штете, односно обавештење из чл. 25 ст. 5 овог закона, у року од 90 дана од дана пријема оштетног захтева, односно не исплати малу штету у року из чл. 27 закона, оштећено лице може поднети тужбу суду и о томе обавестити Народну банку Србије. Тужба из става 3 овог члана достављена пре истека рока из става 3 овог члана, сматра се преурањеном. Тачно је да се тужиља пре подношења тужбе није захтевом обратила туженом за накнаду штете, већ је то учинила у току трајања овог поступка 09.09.2012. године. Међутим, тужиља је тужбу за накнаду штете поднела 24.01.2012. године, по њој није пресуђено пре истека рока од 90 дана, који је прописан одредбом чл. 24 ст. 3 Закона о обавезном осигурању у саобраћају за одлучивање у мирном поступку о оштетном захтеву, али у време пресуђења 10.10.2013. године потраживање тужиље је било доспело, значи није било преурањено, а одредбом чл. 331 ст. 1 ЗПП је прописано да суд може да наложи туженом да изврши одређену чинидбу само ако је она доспела до закључења главне расправе. Прописивање поступка за накнаду штете у чл. 24 Закона о обавезном осигурању у саобраћају ишло се на то да се смање судски трошкови и да се у мирном поступку оштећено лице обештети, а истицање да се тужиља није обраћала туженом захтевом за обештећење пре покретања овог спора једино може да буде од утицаја на одлуку о трошковима парничног поступка, која се у конкретном спору жалбом туженог посебно не побија. Међутим, по оцени овога суда, то што се тужиља није пре покретања поступка обратила туженом, па би се сходно чл. 24 ст. 4 напред поменутог закона њена тужба сматрала преурањеном, не утиче на правилност ове пресуде, јер је из изведених доказа утврђено да је тужиља претрпела штету коју је тужени у обавези да јој надокнади, да је њен захтев за чинидбу у време пресуђења доспео па сходно одредби чл. 331 ст. 1 ЗПП, првостепени суд је могао да усвоји тужбени захтев и обавеже туженог да тужиљи надокнади штету.
Како је првостепени суд на правилно утврђено чињенично стање, правилно применио материјално право, и како је одлука о трошковима парничног поступка у свему правилна и законита, Апелациони суд је на основу чл. 375 ЗПП, одлучио као у изреци ове пресуде.
Приликом одлучивања примењене су одредбе Закона о парничном поступку (''Сл. гласник РС'' бр. 125/04) који се у смислу чл. 506 ст. 1 важећег ЗПП-а (''Сл. гласник РС'' бр. 72/11) примењује у овој парници.
Председник већа – судија
Мирјана Поповић, с.р.