Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Накнада штете » Гж 3086.11 Накнада штете
Гж 3086.11 Накнада штете
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ
Број: ГЖ.бр. 3086/11
Дана: 01. фебруара 2012. године
К р а г у ј е в а ц
У ИМЕ НАРОДА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судија: Oбрена Јездића, председника већа, Надежде Видић и Снежане Ковачевић чланова већа, у парници тужиоца С. В. из Б. са боравиштем у К., чији је пуномоћник адвокат М. Ј. адвокат из В. Б., против тужених „П. Р.“ из В. Б. кога заступа М. У. из В. Б. и М. У., а чији је заједнички пуномоћник адвокат С. Ћ. ради накнаде штете, вредност спора 3.300 еура, одлучујући по жалби тужених изјављеној против пресуде Основног суда у Краљеву, Судске јединице у Врњачкој Бањи I-18 П. 5383/10(08) од 01.08.2011. године, на седници већа одржаној 01.02.2012. године, донео је
П Р Е С У Д У
ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ пресуда Основног суда у Краљеву, Судске јединице у Врњачкој Бањи I-18 П. 5383/10(08) од 01.08.2011. године тако да гласи:
1. ОДБИЈА СЕ тужбени захтев С. В. из Б. са боравиштем у К., којим је тражио да му тужени „П. Р.“ из В. Б. и М. У. из Р. плате износ од 3.300 еура са домицилном каматом на овај износ почев од 1.7.2007. године до коначне исплате у року од 15 дана од правноснажности пресуде.
2. Свака страна сноси своје трошкове парничног поступка.
3. ОБАВЕЗУЈЕ СЕ тужени М. У. из Р. да Општини В. Б. преда износ од 3.300 еура у року од 15 дана од дана пријема ове пресуде, под претњом принудног извршења.
О б р а з л о ж е њ е
Изреком ожалбене пресуде под 1. обавезани су тужени „П. Р.“ из В. Б. и М. У. из Р., да солидарно исплате тужиоцу С. В. из Б., на боравку у К., износ од 3.300 еура, са домицилном каматом почев од 1.07.2007. године до исплате, у року од 15 дана од правноснажности пресуде под претњом принудног извршења.
Изреком под 2. обавезани су туженици да тужиоцу на име трошкова парничног поступка исплате износ од 114.200,00 динара у року од 15 дана од правоснажности пресуде, под претњом принудног извршења.
Против ове пресуде у целини жалбу су изјавили тужени из свих разлога прописаних чл. 360 ст. 1 ЗПП-а.
Испитујући ожалбену пресуду на основу чл. 372 ЗПП-а у границама разлога наведених у жалби Апелациони суд је утврдио:
Жалба је делимично основана.
Првостепена пресуда није донета уз битну повреду одредби чл. 361 ст. 2 тач. 1, 2 , 5, 7 и 9 ЗПП које Апелациони суд испитује по службеној дужности, али је донета уз погрешну примену материјалног права на коју овај суд пази по службеној дужности.
Тужилац тужбом тражи накнаду штете у висини од 3.300 евра коју је претрпео 1.07.2007. године тако што је намамљен од стране лица која су радила на тезги постављеној на пијаци у В. Б., да „игра на срећу“ и изгуби 4.300 еура од којих му је тужени М. У. исплатио 1.000 еура и обећао исплатити и остали износ о чему је сачинио и писмену изјаву.
Првостепени суд је утврдио да је тога дана без дозволе надлежних органа била организована игра „Грос“ – обарање кегли на столу и игре „ваздушни пиштољ са ротационим кругом“ која не спада у ред забавних игара и игара на срећу, већ представља превару, коју је организовало удружење „П. Р.“ В. Б. за чији рад је одговоран тужени М. У., председник удружења. Присутна лица су тужиоцу, пре почетка игре која се одвијала на тезги, објашњавала да је организована као забавно хуманитарна и у добротворне сврхе за описмењавање Р., да учесници игре не губе ништа већ од добитка 10% иде на рачун ромске организације у наведене сврхе.
На основу потврде од 11.07.2007. године сачињене код начелника Општинске управе Ж. Ј., утврђено је да је тужени М. У. признао обавезу према тужиоцу од 4.300 еура, као своју и обавезу „П. Р.“, да је исплатио 1.000 еура одмах а остатак од 3.300 еура обећао да исплати до 14.07.2007. године када је тужилац требао да се врати у К., што није учинио.
На основу овако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је извео закључак да се ради о преварној игри коју је организовало удружење „П. Р.“ чији је председник М. У., да је у тој игри тужилац изгубио 4.300 еура од чега му је У. вратио 1.000 еура, па су тужени дужни да му солидарно на име накнаде штете плате још 3.300 еура.
Уговором о закупу јавног градског грађевинског земљишта за постављање монтажног објекта – тезге, бр.353-193/05 од 11.10.2005. године удружењу незапослених, неквалификованих и неписмених Р., Општински одбор В. Б. је дао на привремено коришћење у закуп јавно градско грађевинско земљиште ради постављања тезге приватног карактера - стола за обављање делатности „приређивање забавних игара гађања у покретно ротациони круг са фудбалским тимовима“, а Анексом Уговора број 110-4/07 од 07.03.2007. године одређен је рок трајања закупа до 31.12.2007. године.
На основу овако утврђеног чињеничног стања првостепени суд је извео правилан закључак да је тужени М. У. потписујући писмену изјаву признао дуг према тужиоцу и обавезао се да га врати а тиме и да је организовао игру од које је остваривао добит, а за коју није имао дозволу надлежних органа, дакле супротно одредбама Закона о играма на срећу („Службени гласник РС“ бр. 84/04) и то одредби чл. 2 којим је прописано да се играма на срећу сматрају игре којима се учесницима, уз непосредну наплату или наплату посредним путем пружа могућност да остваре добит у новцу, стварима, услугама или правима при чему крајни исход игре не зависи само од знања или вештине учесника у игри него и од случаја или неког неизвесног догађаја, чл. 4 којим је прописано да се у складу са овим Законом могу приређивати само игре на срећу које су уписане у каталог о врстама игара на срећу и за чије приређивање су донета правила игре, с тим што министарство надлежно за послове финансија одлучује да ли се нека игра сматра игром на срећу у смислу овог Закона, чл. 5 којим је прописано да се игре на срећу приређују ради разоноде учесника, остваривања добитка у новцу, стварима, услугама или правима и остваривања дела средстава која су приход буџета Републике Србије од којих се 40% користи за финансирање Црвеног крста Србије и других друштвених организација и удружења грађана које спроводе програме у циљу заштите и унапређења положаја особама са инвалидитетом, установама социјалне заштите, социјално – хуманитарних организација, спорта и локалне самоуправе, чл. 6 којим је прописано да је приређивање игара на срећу делатност од општег интереса за Републику и да је то право Републике ако овим Законом није другачије предвиђено, која према одредби чл. 7 може, у складу са овим Законом, пренети право на приређивање игара на срећу на правна лица са седиштем не територији Републике као приређивача игре и то по основу дозволе, одобрења или сагласности које се не могу пренети на треће лице, чл. 8 којим је прописано да министар надлежан за послове финансија прописује ближе услове правила игре и даје сагласност на њих и да правила игре морају бити истакнута на видном месту у просторији у којој се приређују или објављена на други начин уређеним овим Законом, а чл. 10 наведеног Закона прописана је забрана приређивања и учествовања у играма на срећу супротно одредбама закона.
Међутим, првостепени суд је због погрешне примене материјалног права, непримењивањем одредби Закона о играма на срећу и чл. 104 ст. 2 и 3 Закона о облигационим односима којим је прописано да ако је уговор ништав због тога што је по својој садржини или циљу противан принудним прописима, јавном поретку или добрим обичајима, суд може одбити, у целини или делимично, захтев несавесне стране за враћање оног што је другој страни дала, а може и одлучити да друга страна оно што је примила по основу забрањеног уговора преда општини на чијој територији она има седиште, односно пребивалиште или боравиште при чему ће водити рачуна о савесности једне односно обе стране, о значају угроженог добра или интереса као и о моралним схватањима, извео погрешан закључак да је тужени М. У., као несавесна страна, дужан да новац врати тужиоцу јер је следом наведених законских одредби и тужилац био несавестан обзиром да је знао да учествује у недозвољеној игри на срећу, за чије организовање није била прибављена дозвола у смислу одредби наведеног Закона о играма на срећу, што му је морало бити познато, обзиром да правила игре нису била истакнута на видном месту где је она организована, због чега се његовом захтеву за повраћај новца неможе да се удовољи, већ оно што је друга страна примила по основу забрањеног и неморалног уговора треба да припадне Општини В. Б.
Током поступка тужилац, на коме је терет доказивања спорне чињенице да ли је тужени „П. Р.“ уписан у Регистар удружења грађана и да ли може имати својство странке у поступку, то није доказао а из доказа који је на ту околност предлагао, наведеног Уговора о закупу јавног градског грађевинског земљишта од 11.10.2005. године са Анексом од 07.03.2007. године, првостепени суд је извео погрешан чињенични закључак да је закупац тужени „П. Р.“ када из Уговора произилази да је закупац друго удружење.
Из горе изнетих разлога одлучено је као у изреци ове пресуде сходно чл. 380 тач. 3 и 4 ЗПП.
Како ни једна страна није успела у спору, одлучено је као у изреци под 3.
Председник већа-судија
Обрен Јездић, с.р.