Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Стварно право » Гж 3190.12 утврђивање права својине
Гж 3190.12 утврђивање права својине
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ
Број: ГЖ-3190/12
Дана 14.11.2012. године
К р а г у ј е в а ц
У ИМЕ НАРОДА !
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судија: Обрена Јездића, председника већа, Снежане Ковачевић и Надежде Видић, чланова већа, у парници тужиоца Р. С. из села Т., чији је пуномоћник Ј. К. адвокат из К., против туженог М. М. из П., ради утврђивања, вредност предмета спора 100.000,00 динара, одлучујући о жалби тужиоца изјављеној против пресуде Основног суда у Крагујевцу, Судска јединица у Тополи IV 24П-14802/11 од 11.05.2012. године, у седници већа одржаној 14.11.2012. године донео је
П Р Е С У Д У
I-ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужиоца Р. С. из села Т. и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Основног суда у Крагујевцу, Судскe јединицe у Тополи IV 24П-14802/11 од 11.05.2012. године.
II-ОДБИЈА СЕ као неоснован захтев туженог да му тужилац на име састава одговора на жалбу плати износ од 6.000,00 динара.
О б р а з л о ж е њ е
Изреком побијане пресуде под 1. одбијен је тужбени захтев тужиоца С. Р. из села Т. којим је тражио да се утврди да је по основу неовереног уговора о купопродаји који је закључен 24.04.2007. године између тужиоца као купца и туженог М. М. из села П., као продавца, постао власник кп. 4400/3 у површини од 0.16.38 ха уписане у зк.ул 3667 КО село Т., заједно са нeукњиженом зградом на овој парцели те да тужени то призна, трпи и дозволи тужиоцу да укњижи право својине на наведеној парцели у катастарским и другим јавним књигама, као неоснован.
Изреком под 2. обавезан је тужилац да туженом надокнади трошкове поступак у износу од 5.000,00 динара.
Против ове пресуде тужилац је благовремено, преко својег пуномоћника, изјавио жалбу побијајући је из свих законских разлога предвиђених одредбом чл. 360 ст. 1 ЗПП.
Тужени је доставио одговор на жалбу у коме је предложио да се жалба тужиоца одбије као неоснована и да му тужилац надокнади трошкове жалбеног поступка.
Испитујући побијану пресуду на основу чл. 372 ЗПП Апелациони суд је утврдио да је жалба неоснована.
Првостепена пресуда није донета уз битне повреде поступка из чл. 361 ст. 2 тач. 1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП које другостепени суд испитује по службеној дужности. У жалби се конкретно не указује ни на једну повреду поступка.
Супротно жалбеним наводима првостепени суд је правилно и потпуно утврдио чињенично стање битно за одлучивање о конкретном тужбеном захтеву.
Правилном оценом сваког доказа појединачно и свих доказа заједно, а у склопу неспорних чињеница, првостепени суд је утврдио да је судским поравнањем које је закључено пред тадашњим Општинским судом у Тополи у предмету И-141/03 тужилац С. Р., као дужник у предмету извршења, преузео обавезу да за годину дана и то почев од 22.03.2004. године исплати туженом М. М., повериоцу у том предмету, на име главног дуга за неплаћени цреп и елементе износ од 155.710,55 динара и на име парничних трошкова и трошкова извршног поступка износ од 50.000,00 динара.
Истим поравнањем предвиђено је да уколико дужник до 22.03.2005. године не измири потраживање повериоца по основу дуга и трошкова, да је сагласан да са 22.03.2005. године поверилац – тужени постане власник кп. 2281/1, 2288/5 и 4400/3 на којoj се налази зграда, а које непокретности су биле предмет продаје у извршном предмету. Пошто тужилац као извршни дужник није испунио обавезу према туженом, као извршном повериоцу, тужени је у јавним књигама укњижен као власник означених непокретности.
На основу признанице од 24.04.2007. године, а које су потписале парничне странке, произилази да је тужилац туженом на име дуга исплатио износ од 3.200 еура, уз констатацију да ће остатак исплатити до 5.08.2007. године.
Из признанице од 25.12.2008. године, а коју је потписао тужени, произилази да му је тужилац, као извршни дужник измирио све трошкове који су настали од 8.07.2005. године закључно са децембром 2008. године.
На основу увида у уговор о купопродаји који је оверен пред Општинским судом у Тополи 26.08.2008. године под бројем Ов. 3579/08 произилази да је тужени М., као продавац, пошто се у зк.ул. број 3667 КО село Т., на основу поравнања у предмету И-141/03 од 22.03.2004. године, укњижио као власник кп. 2281/1, 2288/5 и 4400/3 КО село Т., продао тужиоцу само кп. 2281/1 и 2288/5 КО село Т. за уговорену цену од 105.710,00 динара за коју је констатовано да је исплаћена пре овере уговора.
Предмет купопродаје по истом уговору није била и спорна кп. 4400/3 КО село Т., ни по основу неког другог правног посла.
Са напред наведених разлога неосновани су жалбени наводи тужиоца да је од туженог откупио и кп. 4400/3 и да то произилази из признанице од 24.04.2007. године а коју су потписале обе странке.
Како је претходно наведено у признаници од 24.04.2007. године једино је констатовано да је тужилац туженом исплатио 3.200 еура, на име дуга.
На основу исказа саслушаних странака произилази да се ради о потраживању туженог, као извршног повериоца, према тужиоцу, као извршном дужнику, у предмету тадашњег Општинског суда у Тополи И-141/03, чиме се демантују жалбени наводи да је наведени износ тужилац исплатио туженом како би му вратио и спорну кп. 4400/3 КО село Т., јер су се тако наводно усмено договорили.
Правилно је закључио првостепени суд да евентуални усмени споразум између странака о купопродаји кп. 4400/3 КО село Т. не производи правно дејство и да се таква врста уговора не може ковалидирати, без обзира што се спорна парцела и даље налази у државини тужиоца а због чега је тужени у предмету И-9253/10 поднео предлог за извршење, који је суд усвојио, ради предаје у посед и државну кп. 4400/3.
Сада важећим Законом о промету непокретности и то одредбом чл. 2 прописано је шта се све сматра прометом непокретности.
Чланом 4 Закона прописано је да уговор о промету непокретности мора бити закључен у писменој форми и да потписи уговарача морају бити оверени од стране суда, јер у противном не производе правно дејство.
Међутим, суд може признати правно дејство уговора о промету непокретности који је закључен у писменом облику на коме постоје потписи уговарача, иако исти нису оверени од стране суда, али под условом да је уговор испуњен у целини или у претежном делу, да није повређено право прече куповине и да није повређен неки принудни пропис.
На основу садржине законских одредби произилази да конвалидација или накнадно оснажење уговора је могућа само у односу на уговоре о промету непокретности који су закључени у писменој форми, а потписи уговарача нису оверени од стране суда.
Супротно жалбеним наводима није могућа конвалидација усменог уговора о промету непокретности. Чак и да су се странке усмено договориле, а што не произилази из оцене изведених доказа, да тужилац поновно откупи од туженог спорну кп. 4400/3 КО село Т. и да му је по том споразуму исплатио договорену купопродајну цену, таква врста уговора не би производила правно дејство јер је то изричито предвиђено одредбом чл. 4 ст. 2 Закона о промету непокретности („Службени гласник РС“ број 42/98 са каснијим изменама).
Чињеница да ли је тужилац туженом као извршном повериоцу у целости исплатио дуговани износ, према закљученом поравнању од 22.03.2004. године и да ли је евентуално извршио преплату може бити од значаја само за извршни поступак и није релевантна за конкретну парницу код несумњиво утврђене чињенице да странке нису закључиле правни посао у писменој форми у вези купопродаје спорне кп. 4400/3, а због чега је конкретни тужбени захтев тужиоца неоснован.
Разлоге првостепеног суда дате у побијаној пресуди, како у односу на утврђено чињенично стање тако и за примену материјалног права, на које се и позвао, у свему прихвата и Апелациони суд јер се ниједним жалбеним наводом не доводе у питање, а због чега је на основу чл. 375 ЗПП одлучио као у изреци под I.
Правилна је и одлука о трошковима јер су туженом, који је у целости успео у парници, на основу чл. 149 ст. 1 и 150 ЗПП досуђени само нужни трошкови на име састава одговора на тужбу.
Захтев туженог да му тужилац на име састава одговора на жалбу плати износ од 6.000,00 динара првостепени суд је оценио неоснованим јер се не ради о издатку који је био потребан, па је сходно чл. 161 ст. 1 у вези са чл. 150 ЗПП одлучио као у изреци под II.
Претходно цитиране процесне одредбе садржане у раније важећем ЗПП („Службени гласник РС“ број 125/04 и 111/09) примењене су на основу чл. 506 ст. 1 сада важећег ЗПП („Службени гласник РС“ број 72/11) који је ступио на снагу 1.02.2012. године.
Председник већа-судија
Обрен Јездић