Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Облигационо право » Гж 3215.10 Стицање без основа
Гж 3215.10 Стицање без основа
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ
Број:ГЖ-3215/10
Дана:11.07.2011. године
К р а г у ј е в а ц
У ИМЕ НАРОДА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, као другостепени, у већу састављеном од судија: Биљане Николић председника већа, Драгане Сретовић и Смиљане Ристић, чланова већа, у правној ствари тужиоца Г. С. из К., чији је пуномоћник З. С., адвокат из К., против туженог З. Ђ. из К., чији је пуномоћник Г. Б., адвокат из К., ради стицања без основа, одлучујући по жалбама парничних странака на пресуду Основног суда у Крагујевцу 12 П 1497/10 од 26.05.2010. године, у седници већа одржаној дана 11.07.2011. године, донео је следећу
П Р Е С У Д У
1. ОДБИЈАЈУ СЕ као неосноване жалбе парничних странака, а пресуда Основног суда у Крагујевцу 12 П 1497/10 од 26.05.2010. године у ставу 1.и 3. се ПОТВРЂУЈЕ.
2. ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ иста пресуда у ставу 2. изреке тако да иста гласи :
а) ОБАВЕЗУЈЕ СЕ тужени З. Ђ. из К. да Граду К. исплати износ од 4.500 еура у року од 15 дана по правоснажности пресуде под претњом извршења.
б) ОДБИЈА СЕ као неоснован тужбени захтев који се односи на исплату домицилне камате обрачунате на износ од 9000 немачких марака за период од 1.7.2000. године до 1.1.2002. године, па до коначне исплате и на износ од 4500 еура за период од 1.1.2002. године па до коначне исплате, све у динарској противвредности по најповољнијем курсу по коме пословне банке у месту испуњења и у време исплате откупљују евро у року од 15 дана по правоснажности пресуде под претњом принудног извршења.
О б р а з л о ж е њ е
Првостепеном пресудом у ставу 1. изреке, одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиоца, којим је тражио да се обавеже тужени З. Ђ. из К. да тужиоцу Г. С. из К. исплати 5.900 еура са домицилном каматом обрачунатом на износ од 11.800 немачких марака за период од 1.7.2000. године до 1.1.2004. године, и са домицилном каматом обрачунатом на износ од 5.900 еура за период од 2.01.2004. године па до коначне исплате, све у динарској противвредности по најповољнијем курсу по коме пословне банке у месту испуњења и у време исплате откупљују евро, у року од 15 дана по правоснажности пресуде под претњом принудног извршења.
Ставом 2. исте пресуде обавезан је тужени З. Ђ. из К. да Граду К. исплати 4.500 евра, са домицилном каматом обрачунатом на 9000 немачких марака за период од 1.07.2000. године до 1.1.2002. године па до коначне исплате и са домицилном каматом обрачунатом на износ од 4.500 евра за период од 1.1.2002. године па до коначне исплате, све у динарској противвредности по најповољнијем курсу по коме пословне банке у месту испуњења и у време исплате откупљују евро у року од 15 дана од дана правоснажности пресуде под
претњом принудног извршења.
Ставом 3. првостепене пресуде одлучено је да свака странка сноси своје трошкове.
Против првостепене пресуде парничне странке су благовремено изјавиле жалбе, побијајући исту и то тужени у ставу 2. и 3, а тужилац у целости из свих законских разлога.
Испитујући побијану пресуду у смислу чл. 372 ЗПП Апелациони суд је нашао да је жалба туженог делимично основана, док је жалба тужиоца неоснована.
У првостепеном поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из чл. 361 ст. 2 на коју суд пази по службеној дужности.
У првостепеном поступку утврђено је да је тужилац купио од туженог камион марке „М.“ у јуну месецу 2000. године и да је исти одузет од стране Органа Унутрашњих Послова дана……., јер су број шасије и број мотора били фалсификовани, због чега је и вођен кривични поступак против тужиоца, туженог и окривљеног С. Ј. због кривичног дела фалсификовања исправе из чл. 233 ст. 3 КЗРС, а који је обустављен услед апсолутне застарелости.
Тужилац је у првостепеном поступку истицао да је на име купопродајне цене за предметни камион туженом предао износ од 11.800 немачких марака и да му том приликом није било познато да су број мотора и шасија прекуцани, као и да је Н. С. на име капаре за предметни камион предао износ од 300 немачких марака наводећи да су се предметни камион и саобраћајна дозвола налазили код истог, због међусобних односа које је имао са туженим. Међутим у погледу предметног догађаја тужени је у току првостепеног поступка истакао да је тужилац од њега купио камион за купопродајну цену од 9.000 немачких марака и да су заједно позвали С. од кога је тужилац купио саобраћајну дозволу за износ од 1500 немачких марака, након чега је С. Ј. прекуцао број шасије и мотора на купљеном камиону како би одговарали бројевима који су означени у саобраћајној дозволи коју је тужилац купио од С. Ј. је за ову обављену радњу тужилац исплатио износ од 400 немачких марака, преко туженог. Наведене чињенице произилазе и из списа предмета Општинског суда
у Крагујевцу К-1225/02.
Имајући у виду све изведене доказе Апелациони суд налази да је првостепени суд правилно поступио прихвативши тврдње туженог, да је тужилац купио од њега предметни камион за уговорену цену од 9.000 немачких марака, те да су парничне странке након куповине камиона отишле код Н. С. из С., којом приликом је тужилац купио од њега саобраћајну дозволу и шасију од другог камиона исте марке за износ од 1.500 немачких марака, а затим су тужилац и тужени преко трећег лица на камиону који је био предмет уговора о купопродаји изменили број мотора и број шасије, тако да исти одговарају бројевима из саобраћајне дозволе и шасије камиона, који је припадао С. Након овога тужилац је регистровао купљени камион са измењеним бројем шасије и мотора, после чега је исти одузет од стране Органа унутрашњих послова.
Првостепени суд је након овако утврђеног чињеничног стања правилно оценио да је закључени уговор између странака поводом купопродаје предметног камиона апсолутно ништав, јер је по свом циљу супротан принудним прописима, обзиром да су уговорачи извршили преправке на ствари која је била предмет уговора а са разлога да би прикрили права својства исте и тиме постигли циљ уговора који је противан принудним прописима, имајући при том у виду да је само на тај начин могла да се изврши регистрација купљеног возила, које је регистровано у Ц. Г. под истим условима који су предвиђени за регистрацију возила у Р. С. С обзиром на околности случаја првостепени суд је заузео становиште да је намера уговорних страна у конкретном случају била да доведу у заблуду надлежни орган у поступку регистрације возила, закључењем уговора који је противан принудним прописима и моралним схватањима, па је сходно томе овај суд одлучио као у ставу 1. изреке на основу чл. 104 ст.2 и 3 ЗОО.
Апелациони суд налази да је у конкретном случају првостепени суд на поуздан начин утврдио несавесност парничних странака у поступку предузимања противправних радњи које се односе на фалсификовање исправа, а ради постизања циља, односно регистрације предметног возила по прописима Р. С., обзиром да се радило о возилу црногорске регистрације. Наиме, санкција одузимања предмета ништавог уговора, може се одредити кад за то постоје законом прописани услови, а посебно у ситуацији ако се само на тај начин могу отклонити штетне последице уговора којима се нарушава друштвени интерес. Како је у конкретном случају констатована ништавост закљученог уговора то је првостепени суд водећи рачуна о дозвољености располагања странака по службеној дужности правилно поступио имајући у виду да није пружио заштиту уговору који је у супротности са принудним прописима, те је сходно томе правилно одлучио као у делу става 2. изреке првостепене пресуде у погледу износа новца од 4.500 еура. Наиме како наведени износ представља купопродајну цену коју је тужилац предао туженом на име купопродаје предметног возила, а имајући у виду да се у конкретном случају ради о закључењу забрањеног уговора то суд може одлучити да друга страна оно што је примила по основу истог преда општини на чијој територији она има седиште,боравиште или пребивалиште, те је стога Апелациони суд одлучио сходно чл.104 ЗОО, као у ставу 2. изреке под а. Међутим, овај суд је становишта да првостепени суд није правилно поступио када је обавезао туженог да Граду К. поред износа главног дуга, преда и домицилну камату на наведени износ, на начин како је то ближе означено у ставу 2. изреке првостепене пресуде. Наиме, у конкретном случају суд може да обавеже тужиоца на предају онога што је по основу ништавог уговора примио, али како између дужника и Града К. као повериоца не постоји никаква уговорна обавеза, то самим тим не постоји ни обавеза плаћања
камате. Овако досуђена камата има карактер затезне камате, која се плаћа од момента падања у доцњу дужника, што је предвиђено чл. 324 ст. 2 ЗОО. Дужник пада у доцњу када га поверилац позове да испуни своју обавезу, уколико рок за испуњење није уговорен, па како овде то није случај, Апелациони суд је у том делу одлучио сходно у ставу 2. изреке, под б.
Неосновани су жалбени наводи туженог који указују да је првостепени суд погрешно закључио да се у конкретном случају ради о ништавом уговору, јер куповина возила са иностраним регистарским ознакама није противна правним прописима. Наиме, спорно возило које је предмет наведеног уговора исти чини ништавим, са разлога што је коришћење таквог возила у саобраћају забрањено, имајући у виду да је оно у супротности са Уредбом о пререгистрацији возила коју је донела Влада РС ( 2009. год.), те како је у питању уговор који је закључен у циљу да се противправним радњама у вези са предметним возилом изиграју правни прописи, тиме се нарушава друштвени интерес, па је стога првостепени суд правилно поступио приликом одлучивања у конкретној ситуацији, имајући у виду да је оваква имовинска санкција адекватна да се масовне друштвено негативне појаве сузбију.
Што се тиче жалбених навода туженог којима указује да суд није правилно поступио у погледу камате, имајући у виду да је у првостепеном поступку обавезао туженог на плаћање исте, овај суд налази да су основани, због чињенице да се ова имовинска санкција односи само на предају онога што је друга страна као несавесна примила (овде новчани износ), а како у конкретном случају не постоји правни однос између Града К. и туженог, као дужника то нису испуњени услови који су предвиђени чл. 324 ЗОО, односно тужени није дошао у дужничку доцњу па је самим тим без основа овако утврђена обавеза у првостепеном поступку, у односу на туженог.
Неосновани су жалбени наводи тужиоца да суд није могао по службеној дужности да донесе одлуку да ствар преда Граду К., обзиром да нико од надлежних органа Општине није учествовао у поступку чиме је повредио начело диспозиције странака. Наиме суд
може по службеној дужности на наведени начин одлучити, водећи рачуна о дозвољености располагања странака имајући при том у виду да уговори који су у супротности са правним прописима не уживају правну заштиту. У конкретном случају није потребна сагласност Општине нити неопходно њено учешће у поступку, обзиром да се у конкретном случају ради о интересу исте.
Неосновани су и жалбени наводи тужиоца да првостепени суд није извео све потребне доказе, са разлога што из утврђеног чињеничног стања недвосмислено произилази да се у овој правној ствари ради о несавесности обе уговорне стране те су сходно томе испуњени услови предвиђени чл. 104 ст. 2 и 3. ЗОО, јер је уговор ништав због тога што је по својој садржини и циљу противан принудним прописима, па суд сходно наведеном члану може одбити у целини или делимично захтев несавесне стране за враћање онога што је другој страни дала. Првостепени суд је управо то и учинио, пошто је претходно утврдио да су обе уговорне стране несавесне.
Овај суд налази да у конкретном случају, постоје сви услови за примену наведеног чл. 104 ЗОО. Обзиром да је купопродајни уговор двострано обавезни теретни уговор, отуда се ваљаност, односно ништавост овог уговора подједнако односи на обе уговорне стране, ако су у истом правном положају у односу на услове његовог закључивања. Обе уговорне стране су несавесне јер су обе знале, и учествовале у преправљању бројева на мотору и шасији возила које је предмет купопродаје, са ког разлога је и одлучено као у ставу 1. и 2. изреке првостепене пресуде. Стога по налажењу овог суда, обе странке морају бити једнако изложени санкцији. У противном суд би погодовао оном ко задржи вредност остварену забрањеним уговором, у овом случају то би био тужени јер би задржао цену остварену недозвољеном продајом камиона. Такав исход парнице не би одговарао моралним схватањима, нити би био праведан обзиром да је располагање странака у супротности са принудним прописима, јавним поретком и правилима морала. Узајамност међусобних престација
у двострано обавезном уговору изискује и да тужени буде лишен користи коју је стекао таквим уговором. То је и био разлог што овај суд сматра исправном одлуку првостепеног суда коју је донео у смислу чл. 104 ст. 2 и 3. ЗОО и обавезао туженог да остварену купопродајну цену преда Граду К. на чијој територији према наводима у тужби има пребивалиште.
О трошковима поступка првостепени суд је правилно одлучио сходно чл. 149 ст. 2 ЗПП.
Како се осталим жалбеним наводима парничних странака не доводи у питање исправност побијане пресуде, то је одлучено као у изреци сходно чл. 375 и чл. 380 тач. 4 ЗПП.
Председник већа-судија
Биљана Николић