Почетна страна
Судска власт
Надлежност
Унутрашње уређење
Јавност у раду
Публикације
Извештаји о раду
Судска пракса
Линкови
Контакт



  

Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Облигационо право » Гж 3215.21 Правна природа капаре

Гж 3215.21 Правна природа капаре

                       

 

                      

 

              Република Србија
 АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ
                    Гж-2315/21 
             08.12.2021. године
               К р а г у ј е в а ц

 

У ИМЕ НАРОДА 

           

                     АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судија Јасмине Симовић, председника већа, др Татјане Кандић и Светлане Ћупрић, чланова већа у правној ствари тужиоца „АА“ из …, ЈМБГ …, чији је пуномоћник Жељка Томљеновић, адвокат из …, против тужених „ББ“ из … и „ВВ“ …, МБ …, чији је заједнички пуномоћник Емир Фетаховић, адвокат из …, ради дуга, вредност спора 1.116.000,00 динара, одлучујући о жалби туженог „ББ“ из … изјављеној против пресуде Основног суда у Новом Пазару 10 П.бр. 1215/20 од 02.06.2021. године, у седници већа одржаној дана 08.12.2021. године, донео је

 

П Р Е С У Д А   

                       I ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба туженог „ББ“ из … и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Основног суда у Новом Пазару 10 П.бр. 1215/20 од 02.06.2021. године у делу става првог изреке којим је усвојен тужбени захтев тужиоца „АА“ па је обавезан тужени „ББ“ да на име дуга исплати тужиоцу новчани износ од 9.200 евра, у року од 15 дана од дана правноснажности пресуде.

                       II ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ пресуда Основног суда у Новом Пазару 10 П.бр. 1215/20 од 02.06.2021. године у преосталом делу става првог изреке у делу који се односи на камату на досуђени износ од 9.200 евра, тако да гласи:

                       ОБАВЕЗУЈЕ СЕ тужени „ББ“ из … да тужиоцу „АА“ из …, исплати затезну камату обрачунату на износ од 9.200 евра и то по стопи Европске централне банке за период почев од 01.07.2009. године као дана доспелости, па до 24.12.2012. године, а од 25.12.2012. године  законску затезну камату у висини референтне каматне стопе Европске централне банке на главне операције за рефинансирање увећане за осам процентних поена, у року од 15 дана од дана правноснажности пресуде, док се захтев тужиоца за исплату законске затезне камате у висини референтне каматне стопе Европске централне банке на главне операције за рефинансирање увећане за осам процентних поена за период од 01.11.2008. године до 01.07.2009. године, ОДБИЈА као неоснован.

                         III ОДБИЈА СЕ захтев туженог „ББ“ из … за накнаду трошкова другостепеног поступка, као неоснован.

 

 

О б р а з л о ж е њ е

 

  Првостепеном пресудом ставом први изреке, усвојен је тужбени захтев тужиоца „АА“ па је обавезан тужени „ББ“ да на име дуга исплати тужиоцу новчани износ од 9.200 евра са законском затезном каматом у висини референтне каматне стопе Европске централне банке на главне операције за рефинансирање увећане за осам процентних поена почев од 01.11.2008. године до исплате, у року од 15 дана од дана правноснажности пресуде.

Ставом другим изреке одбијен је тужбени захтев тужиоца „АА“ којим је тражио да суд обавеже туженог „ВВ“ … чији је законски заступник „ГГ“ да солидарно са првотуженим на име дуга исплати тужиоцу новчани износ од 9.200 евра са законском затезном каматом у висини референтне каматне стопе Европске централне банке на главне операције за рефинансирање увећане за осам процентних поена почев од 01.11.2008. године па до исплате у року од 15 дана од дана пријема пресуде.

Ставом трећим изреке обавезан је првотужени „ББ“ да тужиоцу на име трошкова парничног поступка исплати износ од 331.515,00 динара у року од 8 дана од дана правоснажности пресуде.

Ставом четвртим изреке обавезан је тужилац „АА“ да друготуженом „ВВ“ … на име накнаде трошкова парничног поступка исплати износ од 145.600,00 динара у року од 8 дана од дана правноснажности пресуде.

                        Против наведене пресуде жалбу је благовремено изјавио тужени „ББ“, побијајући је у ставу првом и трећем изреке, због битне повреде одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.

                        Испитујући првостепену пресуду у ожалбеном делу на основу чл. 386 Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ број 72/11 … 18/20), Апелациони суд је утврдио да је жалба туженог „ББ“ неоснована.

                        Побијана пресуда у ожалбеном делу није донета уз битне повреде одредаба парничног поступка из чл. 374 ст. 2 тач. 1-3, 5, 7 и 9 ЗПП на које Апелациони суд пази по службеној дужности, а ни уз битне повреде одредаба парничног поступка из чл. 374 ст. 2 тач. 12 ЗПП на коју жалба туженог „ББ“ неосновано указује, јер је изрека побијане пресуде јасна и непротивречна, а у побијаној пресуди су наведени разлози о битним чињеницама.

Према утврђеном чињеничном стању, тужилац „АА“ и првотужени „ББ“ су закључили усмени уговор о куповини камиона марке „Ман“ за цену од 35.000 евра и дана 01.11.2008. године тужилац је на име аванса предао новац у износ од 10.000 евра. Неутврђеног дана тужилац и тужени „ББ“ су постигли споразум да уместо предходно уговореног камиона, тужени „ББ“ прода тужиоцу камион марке „Мерцедес 1844“ рег.ознака … са припадајућом приколицом, за цену од 25.000 евра. У уговору је констатовано да је 10.000 евра плаћено, с тим што је тужилац био у обавези да остатак цене исплати у две рате, и то износ од 5.000 евра до 10.03.2009. године и преостали износ од 10.000 евра до 01.06.2009. године. Тужилац није исплатио остатак купопродајне цене док је тужени „ББ“ задржао примљени новац а камион марке „Мерцедес 1844“ је тужилац вратио у јуну 2009. године, који је тужени „ББ“ касније продао трећем лицу. Тужени „ББ“ и законски заступник друготуженог „ГГ“ су тужиоцу у неколико наврата непосредно и посредно преко тужиочевог сина након раскида уговора давали различите своте новца тако да су тужиоцу исплатили укупан новчани износ од 800 евра.

 

Из писмена насловљеног као „признаница“ од 01.11.2008. године утврђено је да је на истој својеручно исписано „ББ“ је примио на име аванса за камион марке „Ман“ 10.000 евра од „АА“. Испод текста се налази потпис туженог „ББ“.

Из писмена насловљеног као „изјава“ утврђено је да је на истој откуцан текст који гласи: “Ја „АА“ изјављујем да купујем од „ББ“ камион марке Мерцедес тип 1844 регистарских ознака … са припадајућом приколицом за укупан износ од 25.000 евра. 10.000 евра је плаћено, 5.000 евра се даје до 10. марта 2009. године, а преосталих 10.000 евра се исплаћује до 01.06.2009. године, коначни купопродајни уговор направиће се приликом коначне исплате возила“. Као потписник изјаве је наведен тужилац „АА“ док је на истој наведено да је сагласан „ББ“. У делу испод имена „ББ“ се налази потпис и отиснут печат „ВВ“ ….

Из налаза и мишљења вештака за трасологију, графоскопију и балистику утврђено је да спорни отисак печата фирме „ВВ“ … на документу „изјава“ не потиче од три неспорна печата фирме „ВВ“ …, као и да „ББ“ несумњиво није скриптер спорног потписа на своје име на документу „изјава“ у рубрици „Сагласан – „ББ““.

Иако је из налаза и мишљења вештака графолога утврђено да тужени „ББ“ није скриптер потписа на „изјави“ испод свог имена, као и то да печат на „изјави“ не потиче од печата туженог „ВВ“ …, подаци који су у њој наведени о предмету уговора, купопродајној цени и раније исплаћеним 10.000 евра одговарају исказима тужиоца и туженог „ББ“ о њиховој вољи да закључе новациони уговор, те је првостепени суд прихватио да је „изјаву“ сачинио тужилац уношењем у исту елемената новационог уговора који одговарају вољи уговорних страна и роковима за исплату остатка купопродајне цене, због чега је првостепени суд закључио да у том делу „изјава“ представља веродостојан доказ.

Првостепени суд је закључио да су тужилац и тужени „ББ“ закључили усмени уговор о купопродаји камиона марке „Ман“ за који је тужилац исплатио туженом „ББ“ део купопродајне цене у износу од 10.000 евра, након чега је дошло до пренова у смислу чл. 348 ЗОО по споразуму између странака да тужени „ББ“ уместо камиона марке „Ман“ прода тужиоцу камион марке „Мерцедес 1844“ и то за цену од 25.000 евра, с тим што је у цену урачунат раније дат новац од 10.000 евра. Наводе туженог „ББ“ да је са тужиоцем договорио да новац у износу од 10.000 евра представља капару за куповину камиона марке „Мерцедес 1844“ првостепени суд је оценио као неоснованим, применом одредбе чл. 79 ЗОО. Првостепени суд је закључио да је тужени „ББ“ давањем различитих новчаних износа, и то укупно 800 евра, тужиоцу заправо отплаћивао дуг у износу од 10.000 евра који тужени „ББ“ има према тужиоцу, те да је тужени „ББ“, без обзира на кривицу за раскид уговора, у обавези да тужиоцу врати новчани износ од 9.200 евра који је задржао без правног основа, применом одредаба чл. 132 ст. 1 у вези чл. 269, чл. 155 и чл. 158 Закона о облигационим односима. Како је тужени „ББ“ примио новац од тужиоца, то је првостепени суд на дуговани износ тужиоцу досудио и законку затезну камату почев од 01.11.2008. године као дана извршене исплате, применом одредбе чл. 132 ст. 5 ЗОО, одлучујући као у ставу првом изреке побијане пресуде.

Код утврђеног да је текст „изјава“ написао и потписао тужилац и да је на њему као продавац камиона означен тужени „ББ“, коме је тужилац предходно предо новац у износу од 10.000 евра, првостепени суд је закључио да тужено предузеће „ВВ“ … није носилац обавезе из закљученог купопродајног уговора због чега је приговор недостатка пасивне легитимације на страни туженог „ВВ“ … основан, те је првостепени суд у односу на туженог „ВВ“ … одбио тужбени захтев и одлучио као у ставу другом изреке побијане пресуде.

                        По оцени Апелационог суда, правилно је првостепени суд у потврђеном делу побијане пресуде утврдио чињенично стање и правилно применио материјално право, а разлоге које је навео првостепени суд прихвата и другостепени суд.

                        Неосновано се жалбом туженог „ББ“ наводи да је првостепени суд погрешно утврдио чињенично стање у вези основа по коме је тужени „ББ“ примио 10.000 евра од тужиоца, те да је наведени износ дат на име капаре за закључени усмени купопродајни уговор а не као купопродајна цена.

                        Одредбом чл. 79 ст. 1 ЗОО прописано је ако је у тренутку закључења уговора једна страна дала другој известан износ новца или извесну количину других заменљивих ствари као знак да је уговор закључен (капара), уговор се сматра закљученим кад је капара дата, ако није што друго уговорено.

                        Капара има акцесорну правну природу и неопходно је да стране изричито уговоре да ће предати износ новца представљати капару. Зато капара не може да се предпоставља, већ управо супротно, уколико није изричито уговорена оно што је једна страна дала другој приликом закључења уговора се сматра плаћањем на име дела купопродајне цене.

                        Како је на основу изведених доказа правилно утврђено да је на признаници коју је тужени „ББ“ потписао написано да новац у износу од 10.000 евра представља аванс, а да у „изјави“ није наведено да износ од 10.000 евра представља капару већ је само констатовано да је новац у том износу плаћен, то је по оцени Апелационог суда правилно првостепени суд закључио да између тужиоца и туженог „ББ“ није уговорено плаћање капаре, већ да износ од 10.000 евра који је тужилац дао туженом „ББ“ представља део купопродајне цене.

                        Неосновано се жалбом туженог „ББ“ оспорава правилност утврђеног чињеничног стања у погледу оцене изведених доказа и то исказа тужиоца и сведока у односу на утврђено да износ од 10.000 евра не представља капару, будући да је као правилно утврђено да је тужилац дао новац у износу од 10.000 евра на име купопродајне цене најпре за камион марке „Ман“ и да је тај износ урачунат у купопродајну цену за камион марке „Мерцедес 1844“, који је туженом вратио, на основу чега је правилно првостепени суд закључио да реч „капара“ у исказима тужиоца и сведока саслушаних током поступка представља колоквијални израз за свако давање новца приликом закључења уговора, а не да чини средставо обезбеђења уговора у смислу одредбе чл. 79 ЗОО.

                        Неосновано се жалбом туженог „ББ“ оспорава валидност изведеног писаног доказа насловљеног као „изјава“ и чињенично стање које је утврђено на основу њега.

                        Правилно је првостепени суд као истините прихватио чињенице наведене у писаном доказу насловљеном као „изјава“ будући да подаци који су у њој наведени о предмету уговора, купопродајној цени и раније исплаћеним 10.000 евра одговорају исказима тужиоца и туженог „ББ“ о постојању њихове стварне воље да закључе новациони уговор, те је правилно утврђена стварна воља уговорних страна у погледу рокова за исплату остатка купопродајне цене, супротно жалбеним наводима туженог „ББ“ да првостепени суд није утврдио стварну вољу уговорних страна сходно одредбама чл. 10 и чл. 99 ЗОО.

                        Неосновано се жалбом туженог „ББ“ наводи да тужилац нема право на повраћај датог новца будући да је једнострано раскинуо уговор, те да је првостепени суд погрешно утврдио чињенице везане за преузимање камиона марке „Мерцедес 1844“.

                        Одредбом чл. 132 ст. 2 ЗОО прописано је да ако је једна страна извршила уговор потпуно или делимично, има право да јој се врати оно што је дала, док је одредбом чл. 348 ст. 1 истог закона прописано да обавеза престаје ако се поверилац и дужник сагласе да постојећу обавезу замене новом и ако нова обавеза има различит предмет или различит правни основ.

                        Правилно је првостепени суд утврдио на основу изведених доказа да је тужилац две године након исплате 10.000 евра од туженог тражио да му врати новац јер није преузео камион и да је тужени тада на то пристао, на основу чега је првостепени суд правилно закључио да је уговор о продаји тада раскинут једностраном изјавом, да је дошло до новације првобитно закљученог уговора о продаји, те да тужени „ББ“ има обавезу да, без обзира на кривицу за раскид првобитно закљученог уговора о продаји, тужиоцу врати примљени новац на име исплате купопродајне цене, сходно наведеним законским одредбама.

                        Неосновано се жалбом туженог „ББ“ оспорава правилност утврђене висине новчаног износа који је тужени у обавези да врати тужиоцу.

                        Правилно је првостепени суд утврдио да је тужени тужиоцу дао аванса на име закључења уговора о купопродаји дана 01.11.2008. године у износу од 10.000 евра, од ког износа је тужени „ББ“ тужиоцу вратио укупно износ од 800 евра, те да је преостао дуг износ од 9.200 евра који је тужени „ББ“ у обавези да врати тужиоцу, правилно досуђујући и законску затезну камату на наведени износ од дана пријема новца, одлучујући као у ставу првом изреке побијане пресуде.

                       Како ни један жалбени навод није довео у сумњу законитост и правилност првостепене пресуде, то су сви оцењени као неосновани.

                      Правилна је и одлука о трошковима поступка која је донета уз правилну примену одредаба чл. 153 ст. 1 ЗПП, Тарифе о наградама и накнадама трошкова за рад адвоката („Службени гласник РС“ број 121/12) и Закона о судским таксама, те је и ова одлука потврђена.                      

                       Због свих изнетих разлога, на основу чл. 390 ЗПП одлучено је као у ставу I изреке ове пресуде.

                       Међутим, Апелациони суд је утврдио да првостепени суд није правилно применио материјално право у односу на камату као споредно потраживање на досуђени износ од 9.200 евра. Будући да је утврђено да је у јуну месецу 2009. године извршена новација уговора по коме је тужилац туженом вратио камион, те је дошло до раскида уговора о купопродаји, када је доспело потраживање тужиоца и тужени запао у доцњу дана 01.07.2009. године,  то је правилном применом Закона о затезној камати („Сл. гласник РС“ 119/12), који је ступио на снагу дана 25.12.2012. године, и на основу члана 394 тачка 4 ЗПП, преиначена првостепена пресуда у погледу досуђене камате и одлучено као у ставу II тачка 1. изреке ове пресуде.

                        Одлучујући о захтеву туженог „ББ“ за накнаду трошкова другостепеног поступка и то за састав жалбе, за судску таксу на жалбу, Апелациони суд је оценио да је исти неоснован, будући да тужени није успео са изјављеном жалбом, те је применом одредбе чл. 165 ст. 1 у вези чл. 153 ст. 1 ЗПП одлучио као у ставу III изреке ове пресуде.   

 

 

 

                                                                                                            Председник већа-судија

                                                                                                                  Јасмина Симовић,с.р.

 

 

 

 

 


@ 2010. Апелациони суд у Крагујевцу