Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Облигационо право » Гж 3216.11 Дуг
Гж 3216.11 Дуг
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ
Број: Гж-3216/11
Дана 27.12.2011.године
К р а г у ј е в а ц
У ИМЕ НАРОДА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судија Милорада М. Јанићијевића, председника већа, Драгијане Дробњак и Росе Терзић, чланова већа, у правној ствари тужиоца С. Љ. из П., кога заступа С. М., адв. из Ч., против туженог М. Н. из П., ради дуга, вредност спора 497.700,00 динара, решавајући по жалби тужиоца на пресуду Основног суда у Пријепољу 6П.бр. 736/10 од 18.05.2011. године, у седници већа одржаној на дан 27.12.2011. године, донео је
П Р Е С У Д У
ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ пресуда Основног суда у Пријепољу 6П.бр. 736/10 од 18.05.2011. године, тако што се УСВАЈА тужбени захтев тужиоца С. Љ. из П. и обавезује тужени М. Н. из П., да тужиоцу на име дуга плати износ од 5.530 евра, са каматом коју признаје Централна банка Европске уније почев од 13.07.2007. године, па до исплате у динарској противвредности по средњем курсу НБС на дан исплате, као и да плати трошкове поступка тужиоцу у износу од 79.512,00 динара, све у року од 15 дана по пријему пресуде, под претњом извршења.
О б р а з л о ж е њ е
Ожалбеном пресудом у ставу 1. одбијен је тужбени захтев тужиоца којим је тражио да се тужени обавеже да тужиоцу на име дуга плати износ од 5.530 евра са каматом коју признаје Централна банка Европске уније почев од 13.07.2007. године, па до исплате у динарској противвредности по средњем курсу НБС на дан исплате.
У ставу 2. одлучено је да свака страна сноси своје трошкове поступка.
Против наведене пресуде тужилац је изјавио жалбу, са предлогом да се побијана пресуда преиначи у правцу жалбених навода или укине и предмет врати првостепеном суду на поновни поступак и одлучивање.
Разматрајући ожалбену пресуду у смислу чл. 372 ЗПП, Апелациони суд је нашао:
Жалба је основана.
По налазу Апелационог суда, побијана пресуда се не заснива на битним повредама парничног поступка из чл. 361 ст. 2 тач. 1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП, на које суд пази по службеној дужности, а то и стога што се у жалби не указује на евентуалне повреде поступка.
Првостепени суд је на поуздан начин утврдио чињенично стање према изведеним доказима, те правилно извео чињенично правни закључак, да је овде тужени док је трајала брачна заједница између њега и кћери овде тужиоца, позајмио за потребе заједнице у више наврата износ од 5.630 евра, од ког износа је платио тужени 100 евра, те да је по признаници коју је лично потписао, а све време дуговне односе у истој признаници коју је водио овде тужилац. Правилно првостепени суд налази, да је заиста предметни износ дат на зајам, односно да то није лична обавеза овде туженога, већ и туженог и његове супруге, а кћери тужиоца, јер је износ датога зајма употребљен, за тачно утврђене намене, потребе заједнице, како је и тражен, што је изведеним доказима на несумњив начин утврђено.
Имајући овакво утврђено чињенично стање, које се разлозима жалбе не доводи у сумњу, овај суд налази да је првостепени суд на правилно утврђено чињенично стање, погрешно применио материјално право доносећи одлуку као у изреци пресуде, одбијајући постављени тужбени захтев.
Наиме, првостепени суд полази од одредби чл. 187 Породичног закона, те чл. 414 ЗОО, налазећи да се не могу применити одредбе само Закона о облигационим односима, везано за зајам, а то су одредбе чл. 557 – 566 ЗОО, јер се овај однос мора сагледати и са становишта наведене одредбе Породичног закона.
И овај суд налази, да се цео однос мора сагледати применом одредбе чл. 177 Породичног закона и чл. 414 Закона о облигационим односима, али да је првостепени суд погрешно применио наведене одредбе, налазећи да како се ради о зајму који је дат и туженом и његовој супрузи, а кћери тужиоца, с обзиром да су били у браку и да је зајам употребљен за одређене намене, за потребе заједнице, те како није тужена и овде кћер тужиоца, нема потпуне легитимације, због чега би ваљало одбити постављени тужбени захтев, што се не може прихватити.
Наиме, одредба чл. 177 Породичног закона, на који се позива првостепени суд, наводи, како се то правилно у жалби указује, да за обавезе преузете ради подмирења потреба заједничког живота у браку, као и за обавезе које по закону терете оба супружника, одговарају супружници солидарно својом заједничком и посебном имовином. Одредбом чл. 414 ЗОО, се утврђује правна суштина солидарне обавезе, те се тако наводи да сваки дужник солидарне обавезе одговара повериоцу за целу обавезу и поверилац може захтевати њено испуњење од кога хоће, све док не буду потпуно обавезе испуњене. У конкретном случају, применом одредбе чл. 187 Породичног закона и одредбе чл. 414 ЗОО, произлази, имајући у виду утврђено чињенично стање и правилан чињенично правни закључак првостепеног суда, ради о случају, да овде супружници, с обзиром да је зајам узет за потребе заједнице, солидарно одговарају, а то значи да сваки супружник одговара за цео износ заједничком и својом имовином као посебном, а да од повериоца односно овде тужиоца, зависи, коме ће се тужбом обратити, односно да ли једном од дужника, односно супружника или обома. Тужилац се обратио тужбом туженом, као једном од супружника, што је његово право, сходно одредби чл. 414 ЗОО, те самим тим то истовремено не значи да има примене одредбе чл. 169 ЗОО, односно одлучивања по основу правичности, јер је однос о коме је овде реч потпуно регулисан наведеном одредбом Породичног закона и чл. 414 ЗОО. Право је овде туженог, ако тако налази, да се обрати својој супрузи регресним захтевом.
С тога је првостепени суд погрешно применио материјално право, те је овај суд применом одредби чл. 187 Породичног закона и чл. 414 ЗОО, преиначио одлуку првостепеног суда и обавезао овде туженог, као једног од супружника на враћање преузетог зајма у износу како је то несумњиво утврдио првостепени суд са плаћањем обавезне домицилне камате, почев од датума утврђеног као у изреци пресуде, јер је то датум падања у доцњу, а све у динарској противвредности што је у складу са позитивним прописима, те је имало места одлуци као у изреци.
Како је преиначена одлука првостепеног суда о главној ствари, то је морала бити преиначена и одлука о трошковима поступка, те овај суд имајући у виду да је тужилац потпуно успео у предметној правној ствари, с обзиром на одлуку овог суда, то су му и признати трошкови и то за писање тужбе, присуства на једној одржаној и једној неодржаној расправи, с тим што је неодржана расправа била резултат поступања туженога, а не тужиоца, трошкова писања жалбе, као и трошкова таксе на тужбу, одлуку и писање жалбе, с обзиром да се исти трошкови појављују као нужни и потребни за вођење предметне правне ствари, сходно чл. 149 и 150 ЗПП.
Са изложеног, ваљало је удовољити наводима жалбе тужиоца, те је донета одлука као у изреци ове пресуде, а на основу чл. 380 и чл. 387 тач. 3 ЗПП.
Председник већа- судија
Милорад М. Јанићијевић,с.р.