Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Облигационо право » Гж 328.21 Одговорност јемца
Гж 328.21 Одговорност јемца
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД КРАГУЈЕВАЦ
Гж2-328/21
08.03.2021. године
К р а г у ј е в а ц
У ИМЕ НАРОДА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судија Дејана Лукића, председника већа, Драгане Стефановић Лабан и Сузане Чоловић, чланова већа, у правној ствари тужиоца „АА“ доо …, (правног следбеника „ББ“ доо …, које је било правни следбеник „ВВ“ доо …), чији је пуномоћник Томислав Тодоровић, адвокат из …, против туженог „ГГ“ из …, чији је пуномоћник Слободан Драгутиновић, адвокат из …, ради дуга, вредност предмета спора 1.386.094,00 динара, одлучујући о жалби туженог, изјављеној на пресуду Основног суда у Параћину 5 П.бр. 578/19 од 28.09.2020. године, у седници већа одржаној дана 08.03.2021. године, донео је
П Р Е С У Д У
1. ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба туженог, па се пресуда Основног суда у Параћину 5 П.бр. 578/19 од 28.09.2020. године, ПОТВРЂУЈЕ.
2. ОДБИЈА СЕ као неоснован захтев туженог за накнаду трошкова жалбеног поступка.
О б р а з л о ж е њ е
Ставом првим изреке првостепене пресуде, усвојен је тужбени захтев тужиоца против туженог, па је обавезан тужени да тужиоцу на име штете исплати износ од 13.630.088,04 динара, са затезном каматом почев од 29.03.2018. године до исплате, све у року од 15 дана од дана пријема писаног отправка пресуде, под претњом принудног извршења.
Ставом другим изреке, обавезан је тужени да тужиоцу исплати на име законске затезне камате обрачунате за период од 14.10.2014. године до 28.03.2018. године износ од 6.059.447,80 динара, у року од 15 дана од дана пријема писаног отправка пресуде, под претњом принудног извршења.
Ставом трећим изреке, обавезан је тужени да тужиоцу надокнади трошкове парничног поступка у износу од 1.096.644,00 динара, у року од 15 дана од дана пријема пресуде, са затезном каматом почев од дана извршности пресуде до исплате, под претњом принудног извршења.
Против првостепене пресуде жалбу је благовремено изјавио тужени, побијајући је у целости, из свих законских разлога. Жалбене разлоге је образложио. Трошкове жалбеног поступка је тражио.
Испитујући ожалбену пресуду у границама разлога наведених у жалби туженог, а пазећи на правилну примену материјалног права сходно одредби чл. 386 ЗПП, Апелациони суд је утврдио да је жалба туженог неоснована.
Првостепена пресуда није донета уз битне повреде одредаба парничног поступка из чл. 374 ст. 2 тач. 1 - 3, 5, 7 и 9 ЗПП, на које повреде Апелациони суд пази по службеној дужности. Иста пресуда није захваћена ни битном повредом из чл. 374 ст. 2 тач. 12 ЗПП, јер је првостепени суд утврдио све битне чињенице, дати разлози су јасни, тако да првостепена пресуда нема недостатке због којих се не може испитати. На утврђено чињенично стање, првостепени суд је правилно применио материјално право.
Према утврђеном чињеничном стању правни претходник тужиоца „ВВ“ … је у својству даваоца лизинга са Привредним друштвом за промет на велико и мало и спољну трговину „ДД“ доо …, у својству примаоца лизинга, закључио укупно шест уговора о финансијском лизингу чији су предмет моторна возила наведена у тим уговорима. Наведеним уговорима предвиђено је да је прималац лизинга дужан да плати за коришћење предмета лизинга одговарајуће учешће, да лизинг накнаду плати у 60 месечних рата, да у случају доцње за плаћање било ког износа прималац лизинга има обавезу да за сваки дан закашњења плати затезну камату у складу са важећим прописима, те права и обавезе примаоца и даваоца лизинга и услови под којима уговор може да се раскине, као и обавеза примаоца лизинга да за обезбеђење плаћања лизинг рате и осталих плаћања по тим уговорима преда осигурању резервни кључ, менице корисника лизинга шест комада, менице јемца девет комада, јемство два комада. Наведене уговоре прате и уговори о јемству закључени између правног претходника тужиоца „ВВ“ …, и туженог „ГГ“, као јемца, а којим уговорима се јемац обавезао према повериоцу да ће испунити пуноважно доспелу обавезу дужника „ДД“ доо … насталу из уговора о финансијском лизингу. Јемац, овде тужени, потписао је и споразумно испуњавање бланко потписаних меница, као средство обезбеђења плаћања свих обавеза које у својству јемца има према повериоцу по основу уговора о финансијском лизингу закључених између „ВВ“ … и „ДД“ доо ….
Првостепени суд даље утврђује да обзиром да „ДД“ доо … није испуњавао своје обавезе према закљученим уговорима о финансијским лизинзима, у износима и временским доспећима сваке појединачне рате, тужилац је дана 19.05.2011. године дописом обавестио примаоца лизинга да раскида наведене уговоре о финансијском лизингу, уз обавезу да предмете лизинга врати у државину даваоца и да исплати све доспеле а неисплаћене лизинг рате. Над ПД „ДД“ доо … у међувремену отворен је стечајни поступак, у ком поступку тужилац није могао да наплати потраживање које према њему има по спорним закљученим уговорима о финансијском лизингу.
Вештачењем од стране вештака економско - финансијске струке првостепени суд утврђује да ПД „ДД“ доо … на дан 13.10.2014. године, по закљученим уговорима о финансијском лизингу, тужиоцу дугује, по основу главног дуга, укупан износ од 13.630.088,04 динара, а на основу законске затезне камате на овај износ обрачунате за период од 14.10.2014. године до 28.03.2018. године износ од 6.059.447,80 динара. У налазу је наведено да је закључком стечајног управника „ЂЂ“ из … од 16.07.2013. године у поступку стечаја над ПД „ДД“ доо …, које се води пред Привредним судом у Крагујевцу, поступком продаје, даваоцу лизинга припао новчани износ од 1.926.638,00 динара који је уплаћен дана 23.07.2014. године, али поменути износ је коришћен за затварање обавеза по уговорима о финансијском лизингу број … и број … који уговори нису предмет овог спора.
На основу овако утврђеног чињеничног стања првостепени суд закључује да је ПД „ДД“ доо … према уговорима о финансијском лизингу које је закључио са правним претходником тужиоца своје обавезе из уговора делимично испунио, а да би постојала обавеза туженог као јемца према тужиоцу по основу закључених уговора о јемству и сходно одредбама ЗОО, потребно је да се утврди да постоји обавеза главног дужника, у конкретном случају ПД „ДД“ доо. Kако је до раскида уговора о финансијском лизингу дошло због неиспуњења обавеза главног дужника, то тужени као јемац дугује тужиоцу укупан износ новчаног потраживања, чија је висина утврђена вештачењем од стране вештака економско - финансијске струке. Тужени се уговором о јемству обавезао према тужиоцу, као повериоцу, да ће испунити пуноважну и доспелу обавезу дужника уколико дужник то не учини, те по том основу јесте одговоран за испуњење целе обавезе за коју је јемчио, при чему се из садржине уговора о јемству утврђује да иста није ограничена на неки део, нити је на неки други начин подвргнута лакшим условима. Тужени као јемац је одговоран и за свако повећање обавезе која је настала дужниковом доцњом, јер такође из садржине наведеног уговора о јемству не произилази да је за исто ослобођен. Са наведених разлога, првостепени суд је применом одредби чл. 997, чл. 1002 и чл. 1004 ЗОО, усвојио тужбени захтев тужиоца и одлучио као у ставу првом и ставу другом изреке првостепене пресуде.
По оцени Апелационог суда, првостепени суд је правилно и потпуно утврдио чињенично стање, правилно применио материјално право за одлуку у ставу првом и ставу другом изреке, а разлоге које је дао прихвата као довољне првостепени суд у смислу одредбе чл. 396 ст. 2 ЗПП.
Неосновано се жалбом туженог истиче да у конкретној правној ствари првостепени суд није утврдио битну и одлучујућу чињеницу шта чини штету, а шта чини камату по основу спорних уговора о финансијском лизингу, као и да је погрешан закључак првостепеног суда да је тужени као јемац одговоран за свако повећање обавезе која је настала дужниковом доцњом, у конкретном случају обавезивање на исплату законске затезне камате, неосновани су. Наиме, одредбом чл. 132 ст. 1 ЗОО прописано је да раскидом уговора обе стране су ослобођене својих обавеза, изузев обавезе на накнаду штете, док је ставом 5 истог члана прописано да уговорна страна која враћа новчани износ као главницу дужна је да плати затезну камату од дана када је исплату примила. Дакле, сходно наведеној законској одредби, у конкретној правној ствари давалац лизинга би испуњењем уговора од стране примаоца лизинга остварио уговорену лизинг накнаду, па како је из доказа које је тужилац приложио до закључења главне расправе, несумњиво утврђено да ПД „ДД“ доо …, као прималац лизинга, није испунио своју обавезу из уговора о финансијском лизингу у целини, јер није платио уговорени број лизинг рата, из којих разлога је и дошло до раскида уговора, то исти има обавезу да даваоцу лизинга накнади штету, а која се састоји у плаћању неплаћених лизинг накнада. На наведени начин, правилно је првостепени суд утврдио постојање обавезе главног дужника, а како се тужени уговором о јемству обавезао према тужиоцу као повериоцу да ће испунити пуноважну доспелу обавезу дужника уколико дужник то не учини, те како је ПД „ДД“ доо … предузеће које је у стечају, тужилац није могао да потраживање наплати из имовине дужника, са којих разлога је тужени као јемац одговоран за испуњење целе обавезе за коју је јемчио. Такође, законска затезна камата према својој структури представља очување вредности плаћеног и интерес повериоца за чекање исплате, са којих разлога је правилан закључак првостепеног суда да тужилац има право на исплату законске затезне камате за период од 14.10.2014. године, као дана када је тужилац извршио коначни обрачун дуга, до 28.03.2018. године, као дана вештачења.
Жалбени наводи туженог у погледу примедби на налаз и мишљење вештака економско-финансијске струке нису од утицаја, обзиром да тужени није примедбе истакао у законом предвиђеним роковима, те исте не предтављају нове чињенице, сходно одредби чл. 372 ЗПП.
Како се ни осталим жалбеним наводима туженог не доводи у сумњу законитост и правилност првостепене пресуде у ставу првом и ставу другом изреке, то је иста, сагласно одредби чл. 390 ЗПП, потврђена, а жалба туженог одбијена као неоснована, са којих разлога је другостепени суд одлучио као у ставу првом изреке ове пресуде.
Потврђена је и одлука о трошковима поступка садржана у ставу трећем изреке првостепене пресуде, која одлука се конкретним жалбеним наводима туженог посебно и не оспорава, па је другостепени суд, сагласно одредби чл. 401 тач. 2 ЗПП, одлучио као у ставу првом изреке ове пресуде.
Апелациони суд је одбио захтев туженог за накнаду трошкова жалбеног поступка, имајући у виду да тужени није успео у поступку по жалби, са којих разлога је одлучено као у ставу другом изреке ове пресуде, применом одредбе чл. 165 ст. 1 ЗПП.
Председник већа-судија
Дејан Лукић,с.р.