Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Облигационо право » Гж 3350.13 ради дуга
Гж 3350.13 ради дуга
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ
Број: ГЖ-3350/13
Дана 08.05.2014. године
К р а г у ј е в а ц
У ИМЕ НАРОДА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судија: Мирјане Поповић, председника већа, Надежде Видић и др Илије Зиндовића, чланова већа, у парници тужиоца Р. С., М. О., коју сходно овлашћењу Републичког јавног правобраниоца, заступа Дирекција за имовинскоправне послове из Б., против туженог З. Р. из села П., СО К., ради дуга, одлучујући о жалби тужиоца, изјављеној против пресуде Основног суда у Крагујевцу 2П-7156/12 од 03.04.2013. године, у седници већа одржаној 08.05.2014. године, донео је
П Р Е С У Д У
ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужиоца Р. С., М. О. па се ПОТВРЂУЈЕ пресуда Основног суда у Крагујевцу 2П-7156/12 од 03.04.2013. године.
О б р а з л о ж е њ е
Изреком првостепене пресуде под 1. одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиоца Р. С., М. О., против туженог З. Р., којим је тражио да се обавеже тужени да тужиоцу надокнади трошкове школовања у укупном износу од 1.140.882,95 динара, са законском затезном каматом почев од 18.06.2010. године, па све до исплате.
Изреком под 2. oдлучено је да свака страна сноси своје парничне трошкове.
Против ове пресуде тужилац је благовремено изјавио жалбу побијајући је из свих законских разлога прописаних чл. 373 ст. 1 ЗПП.
Испитујући побијану пресуду у смислу чл. 386 ЗПП („Службени гласник РС“, број 72/11), Апелациони суд је утврдио да је жалба неоснована.
Првостепена пресуда није донет уз битне повреде поступка из чл. 374 ст. 2 тач. 1 до 3, 5, 7 и 9 ЗПП, које другостепени суд испитује по службеној дужности.
Првостепени суд је утврдио да је тужени са тужиоцем 01.09.1993. године, закључио Уговор о школовању у Војној гимназији којим се обавезао да ће школовање завршити у року одређеном прописом школе, у Војној гимназији, a потом наставити школовање ради стицања високе стручне спреме у одређеном року на једној од Војних академија у складу са потребама Војске Југославије, и да по завршеном школовању ступи у активну војну службу у Војсци Југославије и остати у њој онолико времена колико је то прописано Законом, а у случају да не испуни те своје обавезе, биће у обавези да солидарно са својим родитељем, Генералштабу Војске Југославије накнади трошкове школовања према ценама које важе на дан отпуштања са школовања односно престанка службе у Војсци Југославије.
Тужени је након завршетка Војне гимназије са тужиоцем 01.10.1997. године, закључио Уговор који је имао за предмет школовање туженог у Војној академији Војске Југославије, којим се тужени обавезао да ће школовање завршити у одређеном року, прописаном од стране Војне академије, да ће по завршетку школовања на Војној академији ступити у професионалну војну службу и у њој остати онолико времена колико је то прописано Законом о Војсци Југославије и да ће Генералштабу Војске Југославије у случају да му професионална војна служба престане по захтеву а у служби не остане онолико времена колико је прописано овим Законом платити трошкове свог школовања према ценама и износима који буду важили на дан престанка професионалне војне службе.
Туженом је професионална војна служба у Војсци Србије престала на основу наредбе команданта Команде за обуку Инт.бр.186-3 од 13. маја 2010. године. Решењем Војне поште 5002 Инт. бр.1028-1 од 21. јуна 2010. године, утврђени су трошкови школовања туженог у износу од 1.189.949,64 динара, које је тужилац покушао да наплати мирним путем што тужени није прихватио.
Тужени је провео на служби у војсци 8 година 8 месеци и 20 дана . На основу налаза и мишљења вештака економско финансијске струке, полазећи од утврђеног износа по решењу, умањеног сразмерно времену проведеном на раду код тужиоца, утврђено је да тужени дугује тужиоцу износи 1.140.882,95 динара на дан 18.06.2010. године, када је туженом престала професионална војна служба у војсци.
На основу овако утврђеног чињеничног стања првостепени суд је извео правилан закључак да је тужбени захтев тужиоца неоснован, па је с позивом на одредбе чл.69.ст1, 70 ст.2 и 107 ст.1 тач.2 Закона о Војсци Југославије ( „Службени лист СРЈ“ бр. 67/93, 24/94, 43/94, 28/96) важећег у моменту закључивања Уговора између тужиоца и туженог одбио тужбени захтев тужиоца и донео правилну и закониту одлуку. Ово због тога што је тужени у потпуности извршио своју обавезу из Уговора о школовању у Војној гимназији од 01.09.1993. године, јер је на служби код тужиоца провео двоструко време трајања школовања у Војној гимназији, како је то било прописано уговором. Наиме, Уговором од 01.10.1997. године, прописана је обавеза туженог да тужиоцу накнади трошкове школовања ако му професионална војна служба престане по захтеву, а да у служби није провео онолико времена колико је то прописано Законом о Војсци Југославије. Тужени није поднео захтев да му служба престане, већ је престала зато што је два пута узастопно неповољно оцењен, а чл. 107 ст. 1 тач. 2 у вези чл. 70 ст.2 Закона о војсци Југославије прописано је да професионалном официру односно професионалном подофициру престаје служба ако неоправдано изостане са службе 5 дана непрекидно или 7 дана са прекидом у току 12 месеци пре испуњења обавезе, па је правилно првостепени суд закључио да тужени није дужан да надокнади трошкове школовања у ревалоризованом износу, сразмерно неизвршеном делу обавезе.
На конкретан правни однос, како то произилази и из уговора, супротно жалбеним наводима правилно је првостепени суд применио Закон о Војсци Југославији који је важио у време закључења Уговора, па и у време ступања туженог у службу код тужиоца, а не касније усвојен Закон о Војсци Србије, јер су уговорне стране приликом уговарања морале имати у виду одредбе тада важећег закона, а никако нису могле имати у виду садржину будућег закона.
Иако је чланом 69. став 1. Закона о Војсци Југославије прописано да војна служба престаје уколико је професионално војно лице два пута узастопно негативно оцењено, тиме се, супротно жалбеним наводима, не намеће туженом обавеза да надокнади трошкове школовања, која није предвиђена другим одредбама овог закона ни уговором, а за случај да му војна служба престане због тога што је два пута узастопно негативно оцењен. Ово због тога што је одредбом чл. 70 ст. 1 истог закона прописано да се са лицем из чл. 69 овог закона закључује уговор о школовању, стипендирању или специјализацији, преко старешине кога овласти начелник генералштаба а ставом 2. је прописано да се уговором утврђује обавеза лица које својом кривицом не заврши школовање или по завршетку школовања не ступи у службу у војсци или му служба у војсци престане по захтеву или на основу члана 107. став 2. тачка 2. овог закона (којим је прописано да професионалном официру, односно професионалном подофициру престаје служба ако неоправдано изостане са службе пет дана непрекидно или седам дана са прекидом у току 12 месеци) пре испуњења обавезе из чл. 69 овог закона да накнади трошкове школовања у ревалоризованом износу, сразмерно не извршеном делу обавезе. Према наведеним одредбама, тужени није дужан да накнади трошкове школовања тужиоцу, а та обавеза му није наметнута ни уговором.
Неосновано се жалбом тужиоца указује да је другостепени суд приликом укидања одлуке 2П-31551/10 од 05.07.2012. године, применио одредбе неважећег ЗПП и прекорачио своја овлашћења. Наиме, процесне одредбе садржане у раније важећем Закону о парничном поступку („Службени гласник РС“ број 125/04, 111/09) у одлуци Гж. 3984/12 од 14.12.2012. године, примењене су на основу чл. 506 ст. 1 сада важећег ЗПП („Службени гласник РС“ број 72/11) који је ступио на снагу 01.02.2012. године. Тужени је жалбу од 26.09.2012. године, изјавио због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, погрешне примене материјалног права у вези са чл. 360 ЗПП, а одлука 2П-31551/10 од 05.07.2012. године, је управо укинута зато што је првостепени суд погрешно применио материјално право, јер није применио Закон који је важио у моменту закључења Уговора.
Обзиром да се ниједним жалбеним наводом тужиоца не доводи у питање правилност првостепене одлуке, Апелациони суд је одлучио као у изреци пресуде применом одредбе чл. 390 ЗПП.
Како је тужени у спору успео припадало би му право на накнаду трошкова поступка, али обзиром да током поступка тужени није доказао да су ти трошкови настали, по оцени Апелационог суда правилно је првостепени суд одлучио да свака страна сноси своје парничне трошкове сходно одредби чл. 153 ст. 4 ЗПП у вези са чл. 163 ст. 1 ЗПП.
Председник већа-судија
Мирјана Поповић, с.р.