Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Дискриминација » Гж 3415/17 утврђивање дискриминације
Гж 3415/17 утврђивање дискриминације
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ
Број: Гж-3415/17
Дана: 03.10.2017. године
К р а г у ј е в а ц
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судија Аца Вучићевића, председника већа, Надежде Видић и Наташе Стевановић, чланова већа, у парници тужиоца „АА", чији су пуномоћници Бранислав Поповић, адвокат из ..... и Зоран Пуношевац, адвокат из ....., против тужене Републике Србије – Министарствa одбране, чији је законски заступник Војно правобранилаштво из Београда, ради утврђења дискриминације, одлучујући о жалби тужиоца, изјављеној против решења Вишег суда у Пожаревцу 2П56/17 од 28.06.2017. године, у седници већа одржаној дана 03.10.2017. године, донео је
Р Е Ш Е Њ Е
УКИДА СЕ решење Вишег суда у Пожаревцу 2П56/17 од 28.06.2017. године и предмет враћа првостепеном суду на поновни поступак.
О б р а з л о ж е њ е
Оспореним решењем у ставу 1. изреке одбачена је као недопуштена тужба тужиоца „АА".
У ставу 2. изреке обавезан је тужилац да туженој на име трошкова поступка исплати износ од 6.000,00 динара, у року од 15 дана по пријему писаног отправка решења.
Против наведеног решења жалбу је изјавио тужилац, побијајући исту у целости, из свих законских разлога.
Испитујући оспорено решење, на основу одредбе чл. 386 ЗПП у вези чл. 402 ЗПП, Апелациони суд је оценио да је жалба тужиоца основана.
Оспорено решење донето је уз битну повреду одредбе парничног поступка из чл. 374 ст. 2 тач. 12 ЗПП, на коју жалба тужиоца основано указује, јер су дати разлози противречни.
Према образложењу оспореног решења, тужилац је тужбеним захтевом тражио да суд утврди да је Закључком Владе Републике Србије број 401-161/2008 од 17.01.2008. године повређено начело једнаких права и обавеза, чиме је извршена дискриминација на основу пребивалишта тужиоца, као резервисте, који није наведен у наведеном Закључку. У конкретном случају поднета је тужба за утврђење. Законом о парничном поступку („Службени гласник РС", број 72/2011) који је ступио на снагу 01.02.2012. године, прописано је у чл. 194 ст. 4 да тужба за утврђење повреде права личности може да се поднесе без обзира да ли је постављен захтев за накнаду штете или други захтев, у складу са посебним законом. За разлику од раније важећег Закона о парничном поступку, сада важећим Законом о парничном поступку је прописано да се тужба за утврђење може поднети и ради утврђења повреде права личности. Закон о забрани дискриминације у чл. 43 прописује да се тужбом може тражити 1) забрана извршења радње од које прети дискриминација, забрана даљег вршења радње дискриминације, односно забрана понављања радње дискриминације; 2) утврђење да је тужени дискриминаторски поступао према тужиоцу или другом; 3) извршење радње ради уклањања последице дискриминаторског поступања; 4) накнада материјалне и нематеријалне штете; 5) објављивање пресуде донете поводом неке од тужби из тачке 1 до 4 овог члана. Према наведеној одредби, може се поднети тужба којом се тражи утврђење да је тужени починио дискриминацију према тужиоцу или неком другом. Закон о забрани дискриминације је објављен у „Службеном гласнику РС", број 22/09 и ступио је на снагу 07.04.2009. године. Закључак Владе Републике Србије донет је 17.01.2008. године, пре ступања на снагу Закона о забрани дискриминације. Устав Републике Србије у чл. 197 забрањује ретроактивност, па се у конкретном случају не може применити Закон о забрани дискриминације, зато што је Закључак Владе Републике Србије, којим је тужени према наводима тужбе извршила дискриминацију тужиоца, донет 2008. године, пре ступања на снагу наведеног Закона. Закон о забрани дискриминације у прелазним и завршним одредбама не садржи одредбу о ретроактивној примени. Имајући у виду наведено, првостепени суд оцењује да нису испуњени услови из чл. 194 ст. 4 ЗПП, за подношење тужбе за утврђење повреде права личности. Како се тужба за утврђење повреде права личности, какву тужбу је у овој правној ствари поднео тужилац, може поднети у складу са чл. 194 ст. 4 ЗПП, те како у конкретном случају нема места примени Закона о забрани дискриминације, који као посебан закон омогућује подношење тужбе за утврђење повреде права личности ( чл. 194 ст. 4 ЗПП), јер је наведени закон ступио на снагу након доношења Закључка Владе Републике Србије, то првостепени суд оцењује да је тужба тужиоца у овој правној ствари недопуштена, те је исту одбацио и одлучио као у изреци оспореног решења.
По оцени Апелационог суда, овакав закључак првостепеног суда није правилан. Дискриминација представља свако неоправдано прављење разлике и неједнако поступање, односно пропуштање (искључивање, ограничавање или давање првенства) у односу на лица или групе као и на чланове њихових породица или њима блиска лица, на отворен или прикривен начин, по било ком основу (раси, држављанству, националној или верској припадности, језику, политичком убеђењу, полу ...). Заштита од дискриминације представља право личности, загарантовано Уставом Републике Србије (чл. 21), али и Европском конвенцијом за заштиту људских права и основних слобода (чл. 1 Протокола 12 уз Европску конвенцију) а од 07.04.2009. године и Законом о забрани дискриминације. Повреда било ког права личности, па самим тим и вршење дискриминације у односу на неко лице или групу лица, представља основ за заштиту од дискриминације, пред надлежним судом. Права личности су била заштићена и пре ступања на снагу Закона о забрани дискриминације, и то чл. 21 Устава РС, којим је прописано да су пред Уставом и законом сви једнаки (ст.1), да свако има право на једнаку судску заштиту, без дискриминације (ст.2), да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком, основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета (ст.3). Забрана дискриминације је прописана и Европском конвенцијом за заштиту људских права и основних слобода, одредбом чл. 14 и Протоколом 12 (чл.1) уз Конвенцију. Применом наведених одредаба, у парничном поступку, по тужби за утврђење, лица која указују да је у односу на њих извршена дискриминација, у обавези су да докажу да су неједнако третирани у односу на друга лица која су у истој или сличној ситуацији, док је тужени, односно лице на чије се дискриминаторско понашање тужбом указује, дужан да докаже постојање објективног и оправданог разлога за различитост у поступању према тим лицима.
Имајући у виду наведено, Апелациони суд је одлучио као у изреци, на основу одредбе чл. 391 ст. 1 ЗПП.
Укинута је и одлука о трошковима парничног поступка, јер зависи од коначног исхода спора.
У поновном поступку, првостепени суд ће имати у виду све наведено и отклонити учињену битну повреду одредбе парничног поступка и правилном применом одредаба чл. 21 Устава, чл. 14 Конвенције и чл. 12 Протокола 1 уз Конвенцију, донети правилну и закониту одлуку о постављеном тужбеном захтеву.
Председник већа-судија
Ацо Вучићевић,с.р.