Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Облигационо право » Гж 3424.10 Уговор о остави
Гж 3424.10 Уговор о остави
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ
Број:Гж.бр.3424/10
Дана 18.01.2011. године
К р а г у ј е в а ц
У ИМЕ НАРОДА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судија: Обрена Јездића, председника већа, Надежде Видић и Снежане Ковачевић, чланова већа, у парници тужиоца М. Ј. из Б., чији је пуномоћник А. В. адвокат из Р., против туженог ТП И. АД Р., чији је пуномоћник М. П. дип. правник из Р., ради накнаде штете, вредност спора 1.025.000,00 динара, одлучујући о жалби тужиоца изјављеној против пресуде Основног суда у Краљеву, Судске јединице Рашка II П.бр. 809/10 (08) од 19.07.2010. године, у седници већа одржаној 18.01.2011. године, донео је
П Р Е С У Д У
ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ пресуда Основног суда у Краљеву, Судске јединице у Рашки, II П.бр. 809/10 (08) од 19.07.2010. године, тако да гласи:
УСВАЈА СЕ тужбени захтев тужиоца М. Ј. из Б., па се обавезује тужени ТП И. АД Р. да му на име накнаде штете исплати износ од 1.025.000,00 динара, са законском затезном каматом од 19.07.2010. године као дана пресуђења до исплате.
ОДБИЈА СЕ тужбени захтев тужиоца за законску затезну камату почев од дана подношења тужбе до 19.07.2010. године на износ од 1.025.000,00 динара, као неоснован.
ОБАВЕЗУЈЕ СЕ тужени да тужиоцу на име трошкова парничног поступка плати износ од 129.000,00 динара у року од 8 дана под претњом принудног извршења.
О б р а з л о ж е њ е
Изреком ожалбене пресуде под I одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиоца М. Ј. из Б. да се обавеже тужени ТП И. АД Р. да му на име накнаде штете исплати износ од 1.025.000,00 динара, са законском затезном каматом почев од дана подношења тужбе до исплате.
Изреком под II одлучено је да свака страна сноси своје трошкове парничног поступка.
Против ове пресуде жалбу је благовремено изјавио тужилац из свих разлога прописаних одредбом чл. 360 ст. 1 ЗПП.
Испитујући ожалбену пресуду, на основу чл. 372 ЗПП, Апелациони суд је утврдио:
Жалба је основана.
Првостепена пресуда није донета уз битне повреде поступка из чл. 361 ст. 2 тач. 1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП, које другостепени суд испитује по службеној дужности.
Током првостепеног поступка утврђено је да је тужилац купио чељусну дробилицу марке „Фаграм“ од М. Т. из П. у децембру 2005. године за износ од 12.500 Еура, да није могао да је превезе до куће јер је пао снег због чега је његов брат С. одлучио да је стовари у круг магацина трговинског предузећа И. у Б. у кругу продавнице З., који је био обезбеђен оградом са две закључане капије, зашта је добио сагласност рачунополагача продавнице и магацина Р. Д. након што је она за то добила одобрење од шефа малопродаје овог предузећа, Р. П., али поводом овог договора није закључен никакав писмени уговор нити је тужиоцу дат било какaв писмени документ да је дробилица примљена, није било уговорено плаћање накнаде нити рок у коме тужилац треба исту да преузме, Д. је на наведеном месту у кругу магацина стајала више од две године, а 17.03.2008. године С. Ј. је приметио њен нестанак што је саопштио тужиоцу 19.03.2008, након чега је овај од С. М., власника предузећа З.п. са седиштем у Б. који је преко свог рођака као заступника Б. М., по одобрењу туженог користио овај простор за складиштење панела и неких машина, па је имао кључ од улазне капије магацина чији је један део уредио и користио, а који је отворио магацин којом приликом се тужилац М. уверио да се дробилица не налази на том простору, па је њен нестанак пријавио Полицијском одељењу у Б.
Читањем отпремнице бр. 1/205 од 01.12.2005. године утврђено је да је тужилац тог дана од М. Т. из П. купио наведену чељусну дробилицу за износ од 12.500 еура, тако да је њена вредност у динарима 1.025.000,00 динара.
Увидом у извештај Полицијске станице Р. ПУ.бр.64/08 од 10.12.2009. године и ПУ.бр.64/10 од 28.05.2010. године утврђено је да је дана 20.03.2008. године М. Ј. из Б. пријавио крађу наведене дробилице наводећи да је она нестала између 10. и 20. марта исте године, али извршилац кривичног дела крађе није откривен.
Такође је утврђено да је продавница З. у Б. затворена 17.12.2007. године, након чега су се кључеви налазили код ТП И., а да је након предаје инвентара рачунополагaч Р. Д. кључеве дала Б. М. због његове робе која се налазила у кругу магацина а коју није изнео а у то време спорна дробилица још увек била у кругу продавнице на отвореном простору где је било и других машина власништво браће М.
На основу овако правилно и потпуно утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је извео закључак да између странака није закључен никакв уговор о остави или ускладиштењу којим би се тужени као оставопримац односно складиштар обавезао да прими спорну дробилицу од тужиоца и да је чува а касније врати на захтев оставодавца, уз накнаду или без накнаде, а како тужени штету није проузроковао намерно или непажњом, нису су се стекли ни услови из чл. 154 ст. 1 и чл. 158 ЗОО за одговорност туженог за накнаду штете по основу кривице, тако да не постоји обавеза туженог да тужиоцу надокнади штету.
Међутим, основано се жалбом тужиоца указује да је првостепени суд погрешном применом материјалног права, извео погрешан чињенични закључак, да странке нису закључиле уговор о остави. Наиме, у конкретном случају, с обзиром на све околности, тужени је , преко пуномоћника по запослењу – шефа трговине Р. П., примио од тужиоца наведену дробилицу на чување, због чега је сходно чл. 714 ст. 1 ЗОО, као оставопримац био дужан да поверену ствар, обзиром да није била уговорена накнада, чува као своју сопствену, да сходно ст. три истог члана о свим променама које би приметио на ствар и опасностима да буде оштећена на ма који начин обавести тужиоца као оставодавца, а сходно чл. 715 истог закона тужени није могао без пристанка оставодавца, или без нужде, предати поверену му ствар другоме на чување, што је он учинио предајом кључева наведеног магацинског простора М. Б., па како је ствар нестала он неможе испутнити своју обавезу да је врати на захтев оставодавца сходно одредбама чл. 718 ЗОО, па је дужан тужиоцу надокнадити штету сходно одредбама чл. 155 у вези са чл. 158 ЗОО, коју је проузроковао непажњом у висини вредности украдене ствари, која је током првостепеног поступка правилно утврђена.
Сходно одредбама чл. 189 ст. 2 у вези чл. 277 ст. 1 ЗОО, тужиоцу припада законска затезна камата на износ главног дуга од дана доношења првостепене одлуке, а не од дана подношења тужбе, због чега је оспореном потраживању одлучено као у изреци ове пресуде под један и два.
Како је на правилно утврђено чињенично стање, првостепени суд због погрешне примене материјалног права извео погрешан закључак да тужиоцу не припада право на накнаду штете, одлучено је као у изреци ове пресуде сходно чл. 380 тач. 4 ЗПП.
О трошковима парничног поступка одлучено је сходно чл. 149 ст. 1 и чл. 150 ЗПП. Тужилац је трошковником од 20.07.2010. године тражио трошкове за састав тужбе од 11.000,00 динара, за састав жалбе 22.000,00 динара и за заступање од стране адвоката на 8 одржаних рочишта 96.000,00 динара, што су опредељени трошкови, као и судску таксу за тужбу и пресуду по одлуци суда, што су неопредељени трошкови, јер су трошкови опредељени на 129.000,00 динара, били нужни за вођење парнице Апелациони суд је применом одредби чл. 159 ст. 1 одлучио као у изреци пресуде у ставу трећем, јер су трошкови опредељени трошковником били нужни за вођење парнице.
Председник већа-судија,
Обрен Јездић