Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Накнада штете » Гж 3434.12 накнада штете
Гж 3434.12 накнада штете
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ
Број: ГЖ.бр.3434/12
Дана: 16.11.2012. године
К р а г у ј е в а ц
У ИМЕ НАРОДА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, као другостепени у већу састављеном од судија Биљане Николић као председника већа, Смиљане Ристић и Драгане Сретовић, као чланова већа, у правној ствари тужиоца С. А. из Н. П., коју заступа пуномоћник З. Ј., адвокат из Н. П., против туженог У. О. С. – Г. Ф., кога по пуномоћју заступају пуномоћник В. К., ради накнаде штете, вредност предмета спора 1.600.000,00 динара, решавајући по жалби туженог на пресуду Основног суда у Новом Пазару, Судска јединица у Сјеници I 16П-995/10 од 09.05.2012. године, у седници већа од 16.11.2012. године, донео је
П Р Е С У Д У
ПРЕИНАЧУЈЕ се пресуда Основног суда у Новом Пазару, Судска јединица у Сјеници I 16П-995/10 од 09.05.2012. године, у делу изреке под ставом један где је одлучено о накнади штете на име душевних патњи због умањења радне способности, тако да иста гласи:
ОДБИЈА СЕ тужбени захтев тужиље С. А. из Н. П., против туженог У. О. С. – Г. Ф., којим је тражила да се обавеже тужени да јој плати износ од 400.000,00 динара на име душевних патњи због умањења радне способности, КАО НЕОСНОВАН.
У преосталом делу жалба туженог се ОДБИЈА као неоснована, а пресуда Основног суда у Новом Пазару, Судска јединица у Сјеници I 16П-995/10 од 09.05.2012. године, ПОТВРЂУЈЕ.
О б р а з л о ж е њ е
Побијаном пресудом делимично је усвојен тужбени захтев тужиље према туженом и обавезан тужени да плати тужиљи на име накнаде нематеријалне штете и то 180.000,00 динара на име претрпљених физичких болова, 170.000,00 динара на име претрпљеног страха, 450.000,00 динара на име душевних патњи због умањења опште животне активности, 400.000,00 динара на име душевних патњи због умањења радне способности и 100.000,00 динара на име душевних патњи због наружености, све са законском затезном каматом од пресуђења па до коначне исплате. Тужбени захтев тужиље за исплату накнаде нематеријалне штете преко усвојеног износа по свим видовима штете ближе наведеним под ставом два изреке пресуде одбијен је као неоснован. Обавезан је тужени да тужиљи плати трошкове поступка у износу од 332.590,00 динара у року од 15 дана по пријему пресуде.
Против наведене пресуде благовремено је изјавио жалбу тужени, побијајући је из свих законских разлога.
Апелациони суд као другостепени, испитао је првостепену пресуду сходно члану 372. ЗПП, па је нашао:
Жалба туженог је делимично основана.
У поступку пред првостепеним судом није било битних повреда одредаба парничног поступка из чл. 361 ст. 2 ЗПП, на које другостепени суд пази по службеној дужности, као ни повреда поступка на које се жалбом туженог указује, првостепени суд је на потпуно и правилно утврђено чињенично стање, правилно применио материјално право, осим у делу где је одлучивао о накнади штете због умањења радне способности.
У поступку је утврђено да је дана 07.06.1996. године дошло до саобраћајне несреће на путу С. – Н. П. у месту Ј. П., коју је проузроковао возач Х. Х. из Н. П. на тај начин што није прилагодио кретање возила саобраћајној ситуацији и није смањио брзину возила иако се приближавао аутобусу који је стајао на локалном стајалишту из којег су излазили путници, па је предњим десним делом возила ударио малолетну С. А., рођену …….. године, овде тужиљу, у вези чега је окривљени оглашен кривим правноснажном пресудом Општинског суда у Новом Пазару К-533/96. Тужиља је критичном приликом задобила повреде прелом лобање, нагњечење мозга, прелом десне кључне кости, серијски прелом од првог до петог ребра са десне стране и прскање тзв. четвороглавог мишића десне натколенице, које повреде су тешке телесне природе и опасне по живот. Због поменутих повреда тужиља је била у коми 3 дана, а то време није осећала болове, да би након тога трпела јаке болове у трајању од 10 дана, након чега исти прелазе у болове средњег интензитета у трајању од 3 недеље, после чега трпи болове лаког интензитета у трајању од 6 недеља, које болове ће тужиља имати повремено током целог живота приликом излагања већем напору и промени времена. Тужиља је трпела страх јаког интензитета на уочену опасност који је трајао неколико тренутака, а од тренутка освешћивања поново трпи страх јаког интензитета јер је сазнала какве повреде је задобила. Након тога, трпи страх средњег интензитета од инвалидности који траје за време лечења на хируршком одељењу и за време лечења у кући у трајању од месец дана, те за време рехабилитационог третмана у бањи у трајању од 6 недеља, након чега трпи страх лаког интензитета у трајању од 3 месеца. Услед задобијених повреда остале су трајне последице у виду повремених главобоља и могућих епилептичних напада због чега је узимала лекове. Постоји и смањени капацитет плућа, десног грудног коша, смањена покретљивост десног рамена и смањена покретљивост десне ноге, због чега је општа животна активност смањена за 40%, који се огледа у томе што ће све послове радити са појачаним напором. Због последица повређивања радна способност тужиље је умањена за 30% и огледа се у томе што није способна за теже физичке послове. Код тужиље су присутне и психичке патње због наружености лаког степена које се огледа у лаком вучењу десне ноге при ходу и видљивом улегнућу у горњој трећини бутне кости са спољашње стране, а ово посебно имајући у виду да се ради о младој особи женског пола, која је у моменту повређивања имала 15 година.
Код овако утврђеног чињеничног стања, правилно налази првостепени суд да је тужени одговоран да накнади штету тужиљи јер је возило којим је управљао Х. Х. у моменту саобраћајне незгоде било осигурано код ДД осигурања „М.“ Н. П., које је престало са радом, па је тужилац у току поступка извршио субјективно преиначење тужбе и као туженог означио Г. ф. који је одговоран сходно чл. 76 Закона о обавезном осигурању у саобраћају. Приликом одређивања висине накнаде штете суд је правилном применом чл. 200 ЗОО утврђивао интензитет и дужину трајања болова и страха, односно степен умањења опште животне активности и наружености, па је нашао да тужиљи припада накнада штете за претрпљене душевне болове због умањења животне активности и наружености, односно страх и физичке болове у износу који су ближе наведени у изреци пресуде. По оцени другостепеног суда, суд је приликом одлучивања о овим видовима штете правилно оценио све околности конкретног случаја, посебно имајући у виду животну доб тужиље, да се ради о изузетно младој особи, која је у моменту повређивања имала 15 година.
Међутим, приликом одлучивања о накнади штете како је наведено у изреци пресуде на име душевних патњи због умањења радне способности, по оцени овог суда, првостепени суд је погрешно применио материјално право и то одредбу чл. 195 ЗОО услед чега је одлука првостепеног суда у том делу преиначена. Наведеним прописом је предвиђено да ко другоме нанесе телесну повреду или му наруши здравље дужан је накнадити трошкове око лечења и друге потребне трошкове с тим у вези, као и зараду изгубљену због неспособности за рад за време лечења. Ову законску одредбу треба тумачити тако да она представља право на накнаду материјалне штете која постоји само ако се утврди да повређени услед претрпљених повреда или нарушења здравља не може да остварује зараду коју је остваривао до повреде, односно зараду коју би остваривао да је здрав и да му није смањена радна способност. Губитак радне способности представља у имовинско – правном смислу материјалну штету јер повређени не може да остварује доходак који би иначе по редовном току ствари остваривао или могао остварити својим радом. У конкретном случају суд приликом одлучивања о овом виду накнаде штете досуђује тужиљи накнаду штете на име душевних патњи због умањења радне способности, дакле не наводећи правилно правни основ за овај вид штете. Поред тога, суд само утврђује степен умањења радне способности, али не утврђује нити тужиља доказује да је остваривала зараду пре повређивања, односно да услед задобијених повреда није у могућности да остварује зараду која би јој припадала по редовном току ствари да није повређена, због чега је по оцени овог суда тужбени захтев тужиље неоснован, што се основано жалбом туженог наводи.
Неосновано се жалбом туженог побија пресуда да суд није одлучио о субјективном преиначењу тужбе, обзиром да је дописом суда од 24.09.2008. године обавештен тужени Г. ф. о преиначењу тужбе на овог туженика и достављен му поднесак тужиоца од 07.08.2007. године, са позивом да се тужени изјасни о субјективном преиначењу, о чему се тужени изјаснио, након чега је донета ожалбена пресуда 09.05.2012. године у односу на туженог јер је суд дозволио преиначење обзиром да је то целисходно за решавање спорног односа између странака, без обзира на противљење туженог сходно чл. 193 ст. 2 ЗПП. Неосновано се жалбом туженог побија ожалбена пресуда да су досуђени износи превисоко одмерени сходно судској пракси и уредби о накнади штете на лицима јер је суд у том делу потпуно и правилно утврдио чињенично стање и одмерио све околности из чл. 200 ЗОО и утврдио правичну накнаду. Основано се жалбом туженог побија ожалбена пресуда у делу где је досуђена накнада штете за душевне болове због умањења радне способности јер се не ради о накнади нематеријалне штете, обзиром да је то вид накнаде материјалне штете, у ком делу је због погрешне примене материјалног права првостепена пресуда преиначена.
Правилна је одлука о трошковима парничног поступка, која је донета на основу чл. 149 ЗПП.
Са свега изнетог, Апелациони суд је сходно чл. 380 ст. 1 тач. 4 и чл. 375 ЗПП („Службени гласник РС“ број 125/2004), а у вези члана 506. ЗПП објављен у („Службеном гласнику Републике Србије“ број 72/11), одлучио као у изреци пресуде.
Председник већа- судија
Биљана Николић,с.р.