Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Накнада штете » Гж 3441.13 накнада штете
Гж 3441.13 накнада штете
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ
Број: ГЖ-3441/13
Дана 27.01.2014. године
К р а г у ј е в а ц
У ИМЕ НАРОДА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судија др Илије Зиндовића, председника већа, Росе Терзић и Весне Цветковић, чланова већа, у правној ствари тужиље С. С. из Ј., коју заступа адвокат Н. Ш. и М. И., обојица из Ј., против туженика Дома здравља „Ћ." из Ћ., кога заступају пуномоћници А. Н., адвокат из Ј. и С. П. запослена код тужене, ради накнаде штете, вредност предмета спора 400.000,00 динара, одлучујући о жалби парничних странака на пресуду Основног суда у Параћину II Судска јединица у Ћуприји II – 7П.бр.150/12 (2011) од 19.09.2013. године, у седници већа одржаној дана 27.01.2014. године, донео је
П Р Е С У Д У
УСВАЈА СЕ жалба туженог Дома здравља Ћ. из Ћ. и ПРЕИНАЧУЈЕ пресуда Основног суда у Параћину II Судска јединица у Ћуприји II – 7П.бр.150/12 (2011) од 19.09.2013. године у ставу првом изреке, тако да гласи:
ОДБИЈА СЕ тужбени захтев тужиље С. С. којим је тражила да се обавеже тужени да јој на име накнаде нематеријалне штете исплати за претрпљене душевне болове због повреде угледа и части износ од 100.000,00 динара, са законском затезном каматом од 19.09.2013. године до исплате, у року од 15 дана од дана пријема отправка пресуде, као неоснован.
ОДБИЈА СЕ жалба тужиље С. С. и иста пресуда ПОТВРЂУЈЕ у ставу другом изреке.
ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ решење о трошковима поступка из става трећег тако да гласи:
Свака странка сноси своје трошкове поступка.
О б р а з л о ж е њ е
Ожалбеном пресудом у ставу првом усваја се делимично тужбени захтев тужиље па се обавезује тужени да тужиљи на име накнаде нематеријалне штете исплати за претрпљене душевне болове због повреде угледа и части износ од 100.000,00 динара, са законском затезном каматом од 19.09.2013. године до исплате, у року од 15 дана од дана пријема отправка пресуде.
Ставом другим одбија се тужбени захтев за потраживање преко досуђеног првим ставом изреке, а у делу којим је тужиља тражила да се обавеже тужени да тужиљи на име накнаде нематеријалне штете исплати на име претрпљених душевних болова проузрокованих незаконитим поступком послодавца износ од 300.000,00 динара са законском затезном каматом од дана пресуђења до исплате, у року од 15 дана од дана пријема отправка пресуде.
Ставом трећим обавезује се тужени да тужиљи плати парничне трошкове у износу од 22.400,00 динара у року од 15 дана од дана пријема отправка пресуде.
У законски предвиђеном року жалбу против пресуде изјавила је тужиља побијајући исту у ставу другом и трећем изреке из свих законом прописаних разлога, са предлогом да се ожалбена пресуда у ставу другом и трећем изреке укине и врати на поновно суђење.
Против првостепене пресуде тужени је на одлуку у ставу првом и трећем изјавио жалбу из свих законом прописаних разлога са предлогом да се пресуда укине или иста преиначи у смислу жалбених предлога.
Испитујући оспорену пресуду и жалбе парничних странака у смислу чл. 372 ЗПП, Апелациони суд је нашао:
Жалба тужиље на одлуку у ставу другом изреке је неоснована а жалба туженог на одлуку у ставу првом је основана.
Првостепена пресуда није захваћена битним повредама одредаба парничног поступка из чл. 361 ст. 2 тач. 1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП на које Апелациони суд пази по службеној дужности. Нема ни битне повреде из цитиране законске одредбе тач. 12 на коју се жалбама указује јер изрека пресуда није противуречна сама себи и датим разлозима у образложењу.
На основу изведених доказа утврђено је, да је тужиља била запослена код туженог као послодавца и да је засновала радни однос на месту доктора специјалисте на неодређено време у организационом делу Одсек за школску децу и студенте са саветовалиштем и 11 година је радила као доктор специјалиста, дечији психијатар. Када је закључила анекс уговора о раду број 5179/1 од 01.02.2010. године који је тужиља потписала 10.02.2010. године, премештена је на радно место доктор медицине уместо доктор специјалиста у организационом делу Одсек за школску децу и студенте са саветовалиштем. Пресудом Основног суда у Параћину II Судска јединица у Ћуприји II – 9П.бр.1888/10 од 10.09.2010. године која је постала правноснажна 06.10.2011. године, поништен је наведени анекс уговора о раду. Даље је утврђено, да је до закључења анекса уговора о раду дошло што је тужени до 2007. године био у саставу Здравственог центра у Ћ., а потом се издвојио у самостално правно лице и приликом издвајања са Здравственим центром сачинио деобни биланс на основу кога је преузео тужиљу као свог запосленог и закључио уговор о раду од 29.12.2008. године. Након тога је дошло до одређених промена услед којих тужени Дом здравља по природи делатности коју је обављао није могао да има као свог запосленог доктора специјалисту дечијег психијатра, те је радно место доктора специјалисте дечијег психијатра на коме је радила тужиља постало вишак и тужиља је постала технолошки вишак. Уместо да тужиљи откаже уговор о раду као технолошком вишку, тужени је преко надлежног Министарстава одлучио да проблем реши на тај начин што је тужиљи понудио закључење анекса уговора о раду од 01.02.2010. године који је тужиља потписала 10.02.2010. године а затим је анексом тужиља премештена на друго радно место које је фактички за њу било деградирајуће и са нижом спремом од оне коју је имала. Тужиља је након потписивања анекса уговора била премештена на радно место доктора Опште медицине и стављена је под надзор доктора специјалисте опште медицине Ј. Ђ.
На основу мишљења вештака медицинске струке, примаријуса доктора Ц. У., специјалисте неуропсихијатра утврђено је да се тужиља јавила психијатру због психичких сметњи које су проузроковане стресом на радном месту на које је премештена. Тегобе ове природе су код тужиље трајале од момента необављања дужности специјалисте дечије психијатрије до 06.01.2011. године када је враћена на своју ранију дужност. Вештак је навео да је тужиља жртва која је без своје воље доведена у стање да трпи душевне болове што је реметило њену психофизичку равнотежу у виду анксиозности, депресивности уз психосоматско реаговање због повреде угледа и части. Душевни бол због повреде угледа и части је у почетку био јаког интензитета у трајању од 20 дана те касније средњег интензитета до 06.01.2011. године када је враћена на посао специјалисте дечијег психијатра у Болници у Ћ.
На тако утврђено чињенично стање првостепени суд је применом одредбе чл. 200 Закона о облигационим односима утврдио је да је тужбени захтев тужиље делимично основан, јер је применом наведене одредбе утврђено да тужиљи не припада право на новчану накнаду за претрпљене душевне болове проузроковане незаконитим поступком послодавца, одлучујући као у ставу другом изреке, а да тужиљи припада новчана накнада због повреде части и угледа као у ставу првом изреке.
Утврђено чињенично стање од значаја за правилност одлуке у ставу другом изреке, неосновано се оспорава жалбом тужиље јер је првостепени суд уз поштовање правила о терету доказивања потпуно и правилно утврдио чињенично стање и дао потпуне, јасне и ваљане разлоге које прихвата и овај суд. Жалбом се у смислу одредбе чл. 359 ЗПП, не нуде ни нови докази који би могли изменити утврђено чињенично стање.
Наиме, анексом уговора о раду тужиља је премештена на радно место са нижом стручном спремом која је неодговарајућа за тужиљу, а због организационих промена по самом закону услед којих Дом здравља у Ћ. по природи делатности коју је обављао није према кадровском плану могао као запосленог имати доктора специјалисту дечије психијатрије. Анекс уговора о раду бр. 5179/1 од 01.02.2010. године је поништен пресудом Основног суда у Параћину, II Судске јединице у Ћуприји П1-788/10 од 10.09.2010. године која пресуда је потврђена одлуком Гж1-630/11 од 06.10.2011. године. Тужени према кадровском плану Министарства здравља РС, није обављао послове дечијег психијатра а према деобном билансу са Здравственим центром Ћ., тужиља је остала на раду код туженика. Тужени је предузимао активности код надлежног Министарства да се реши радно-правни статус тужиље и омогући прелазак у Општу Болницу Ћ., тако да је тужиља остала на раду код туженог до 06.01.2011. године, од када је запослена у Општој Болници Ћ. и обавља послове специјалисте. Тужени је радно-правни статус тужиље решио на задовољавајући начин пре доношења одлуке Гж1-630/11 од 06.10.2011. године. Тужени тужиљу није, а могао је прогласити технолошким вишком у ком случају би дошло до отказа уговора о раду.
По налажењу овог суда, правилна је одлука у ставу другом изреке, јер премештање тужиље на друго, неодговарајуће место према њеној специјализацији по анексу уговора о раду који је у судском поступку поништен, није био производ шикане, или зле намере туженог, нити је наступио у циљу да се повреде права тужиље, напротив, био је последица објективних околности у којима је тужени у интересу тужиље незаконитим поступком, понудом анекса уговора о раду који је поништен тужиљу задржао на раду и предузимао мере да се статус реши у сарадњи са надлежним Министарством. Туженој је решен радно-правни статус, није била незапослена и без примања, сатисфакцију је добила поништењем анекса уговора о раду и распоређена на одговарајуће послове не код туженог већ у општој Болници Ћ., које са успехом обавља.
Због наведеног одлука првостепеног суда у ставу другом је правилна и наводи жалбе тужиље неосновани и неприхватљиви .
Жалбени наводи туженог о непотпуно утврђеном чињеничном стању за одлуку у ставу првом изреке су неосновани, али су основани наводи о погрешној примени материјалног права.
По налажењу овог суда, првостепени суд је на потпуно и правилно утврђено чињенично стање, погрешно применио материјално право доносећи одлуку да је тужени закључењем анекса уговора о раду који је поништен, повредио част и углед тужиље због чега је трпела душевне болове. Да би тужиља као запослени, имала право на накнаду нематеријалне штете у конкретном случају, неопходно је да се према објективним критеријумима утврди да је премештање тужиље било злонамерно и шиканозно, што у конкретним околностима није, а не према субјективном доживљају саме тужиље. Чињеница да је премештање на неодговарајуће место и вођење судског поступка довело до психичке стресне реакције тужиље због чега је трпела душевне болове јаког интензитета у трајању од 20 дана и касније средњег све до враћања на посао специјалисте дечије психијатрије уз сазнање да тужени предузима активностима ради трајног решавања статуса, нису основ за накнаду нематеријалне штете због повреде части и угледа. Непријатан осећај у односу на околину и доживљај личне увређености због закључења анекса уговора о раду, који је поништен нису основ за накнаду штете коју тужиља потражује јер нису у питању биле доведене тужиљине професионалне и моралне вредности у средини у којој је радила. Да је тужиљи повређен углед, тужиља не би била преузета у Општу Болницу у Ћ., у којим активности је тужени активно учествовао у интересу тужиље. Радно окружење тужиље било је упознато са правим разлогом распоређивања тужиље у Службу опште медицине, па појединачна непримерена иступања колегинице, нису нарушила углед тужиље јер је Министарство здравља на предлог туженог решило радно-правни статус тужиље којим је задовољна и којим је добила моралну сатисфакцију.
Због наведених разлога, нема места примени чл. 200 ЗОО а у вези са чл. 164 Закона о раду, јер тужиља није из разлога личне природе незаконито распоређена на неодговарајуће послове већ из објективних разлога. Душевни болови нису оставили трајне последице на психичко здравље тужиље.
На основу изнетог, сагласно одредби чл. 375 и чл. 380 тач. 4 ЗПП, у вези чл. 506 ст. 1 ЗПП („Службени гласник РС", број 72/11), одлучено је као у изреци.
Одлука о трошковима поступка донета је применом одредбе чл. 161 ЗПП и чл. 149. и 150 ЗПП.
Председник већа – судија
др Илија Зиндовић,с.р