Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Стварно право » Гж 3501.12 утврђивање права својине
Гж 3501.12 утврђивање права својине
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ
Број:ГЖ-3501/12
Дана 26.11.2012. године
К р а г у ј е в а ц
У ИМЕ НАРОДА !
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судија: Обрена Јездића, председника већа, Снежане Ковачевић и Надежде Видић, чланова већа, у парници тужиоца А. П. из Ч., чији је пуномоћник М. Ч., адвокат из Ч., против тужене З. П. из П., чији је пуномоћник М. Б., шеф правне помоћи; ради утврђивања права својине, вредност предмета спора 700.000,00 динара, одлучујући о жалби тужене изјављене против пресуде Основног суда у Чачку 15П.бр.4837/11 од 26.04.2012. године, у седници већа одржаној дана 26.11.2012. године, донео је
П Р Е С У Д У
ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужене З. П. из П. и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Основног суда у Чачку 15П.бр.4837/11 од 26.04.2012. године.
О б р а з л о ж е њ е
Изреком побијане пресуде у ставу првом усвојен је тужбени захтев тужиоца А. П. из Ч. којим је тражио да се према туженој З. П. из П. утврди да је тужилац власник стана који се налази у Ч., површине 54,70 м2 са подрумом и гаражом који се налази на кп.бр. 573/1 КО Ч. те да је сукорисник ове парцеле у делу потребном за његово нормално коришћење, а што је тужена дужна признати и да ова пресуда представља правни основ тужиоцу за упис права својине на спорним непокретностима и права коришћења и земљишним и другим јавним регистрима, без знања и одобрења тужене.
Изреком у ставу другом обавезана је тужена да тужиоцу надокнади парничне трошкове у износу од 209.400,00 динара.
Против ове пресуде тужена је благовремено изјавила жалбу побијајући је из свих законских разлога предвиђених одредбом чл. 360 ст. 1 ЗПП.
Испитујући оспорену пресуду на основу чл. 372 ЗПП, Апелациони суд је утврдио да је жалба неоснована.
Првостепена пресуда није донета уз битне повреде поступка из чл. 361 ст. 2 тач. 1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП које другостепени суд испитује по службеној дужности.
Неосновани су наводи жалбе да је побијана пресуда донета уз битну повреду из чл. 361 ст. 2 тач. 12 ЗПП уз образложење да не садржи разлоге по ком основу је тужилац стекао својину на спорном стану и да дати разлози представљају пуко теорисање које се не заснива на правилно и потпуно утврђеном чињеничном стању и правилној примени материјалног права.
Супротно оваквим жалбеним наводима првостепена пресуда садржи јасне разлоге у погледу свих одлучних чињеница битних за одлучивање о тужбеном захтеву и разлоге по којем правном основу је тужилац стекао право својине на стану који је предмет конкретне парнице.
Правилном оценом изведених доказа, супротно жалбеним наводима, првостепени суд је утврдио да је између тужиоца, као даваоца издржавања и сада пок. П. М. као примаоца издржавања, закључен Уговор о доживотном издржавању 3Р.бр.88/00 који је оверен од стране судије 22.02.2000. године којим се тужилац као давалац издржавања обавезао да својем деди сада пок. М. П. обезбеди издржавање, на начин ближе наведен у том уговору, а прималац издржавања се обавезао да даваоцу издржавања пренесе у својину стан који је предмет спора.
Правноснажном пресудом тадашњег Општинског суда у Чачку П.бр.907/07 од 18.11.2008. године утврђено је да је ништав и да не производи правно дејство уговор 3Р.бр.88/00 од 22.02.2000. године закључен између тада мал. Тужиоца А. П. и сада пок. М. П. Истом пресудом раскинут је уговор о доживотном издржавању 3Р.бр.43/95 оверен од стране судије истог суда од 09.02.2005. године а који је закључен између сада пок. М. П., као примаоца издржавања и тужене З. П., као даваоца издржавања. Ова пресуда је донета у парници по тужби и противтужби истих странака, а што се ни жалбом неоспорава.
У текућој парници према постављеном тужбеном захтеву тужилац тражи право својине на спорном стану по основу дисимулованог Уговора о поклону који је закључен између поклонодавца сада пок. М. П. и тужиоца П. А., поклонопримца, а који је прикривен закључењем Уговора о доживотном издржавању 3Р.бр.88/00.
На основу исказа тужиоца саслушаног у својству странке, исказа сведока П. П. и Р. Г. првостепени суд је утврдио да је изричита жеља сада пок. М., који је био деда тужиоцу, била да му остави спорни стан а због чега је са њим закључио Уговор о доживотном издржавању 3Р.бр.88/00 за који је у парници П.бр.907/07 утврђено да је ништав односно да не производи правно дејство јер је симулован уговор.
У текућој парници првостепени суд је правилно утврдио да Уговор о доживотном издржавању 3Р.бр.88/00 од 22.02.2000. године прикрива Уговор о поклону јер је стварна воља сада пок. М. П. била да тужиоцу, као својем унуку поклони стан који је предмет спора и то без икаквог терета, мотивисан чињеницом да је тужилац једини мушки наследник у фамилији П., придржавајући се старинских обичаја.
На спорни правни однос, имајући у виду да Уговор о поклону није регулисан позитивним законским прописима, првостепени суд је применио правна правила садржана у параграфу 561 Српског грађанског законика, која се примењују сходно Закону о неважности правних прописа донетих пре 06.04.1941. године за време непријатељске окупације.
Цитирани параграф 561 СГЗ из 1864. године прописује да „поклон бива када ко добровољно другоме шта да, не ишћући нити примајућу икакве за то наплате“. Према параграфу 563 произилази да поклон може примити свако па и онај који иначе сам друге уговоре не може закључити.
Чињеница да је у време закључења дисимулованог уговора о поклону тужилац имао непуних 11 година, а због чега га је у својству законског заступника заступао отац П., супротно жалбеним наводима, не доводи у питање пуноважност наведеног уговора о поклону без обзира што од Центра за социјални рад није прибављено одобрење за закључење тог уговора. Према правиним правилима СГЗ поклон може примити свако па и онај који није пословно способан. Поред тога тужиоца је при закључењу Уговора о доживотном издржавању, који прикрива Уговор о поклону, заступао отац као законски заступник који ни према Породичном закону није био у обавези да од Центра за социјални рад прибави сагласност за закључење дисимулованог уговора о поклону који за тужиоца није био теретан већ доброчин, а у смислу чл. 193.
Неосновани су и жалбени наводи да суд формално није извршио увид у уговор 3Р.бр.88/00 имајући у виду да је извршен увид у комплетне списе предмета П.бр.907/07 тадашњег Општинског суда у Чачку, а у којима се налази и предметни уговор, који је био предмет расправљања између странака по тужби и противтужби.
Без обзира што је правноснжаном пресудом утврђено да је уговор 3Р.бр.88/00 који је закључен између тужиоца његовог сада пок. Деде без правног дејства, односно да је ништав, неосновани су жалбени наводи да исти не може да производи правно дејство ни као уговор о поклону.
Према одредби чл. 66 ст. 2 ЗОО произилази да привидан уговор, уколико прикрива неки други уговор важи као други уговор (дисимуловани прикривени), ако испуњава услове за његову правну ваљаност. И према одредби чл. 105 ст. 1 ЗОО ништавост неке одредбе не повлачи ништавост целог уговора тако да је могућа његова конверзија сагласно претходној одредби.
Првостепени суд је правилно закључио, супротно жалбеним наводима да је намера уговарача сада пок. М. и тужиоца, који је заступан преко законског заступника, била да закључе уговор о поклону, а не уговор о доживотном издржавању како су га формално означили у предмету 3Р.бр.88/00 који по оцени Апелационог суда испуњава све услове за правну ваљаност јер је закључен у писменој форми, оверен је од стране судије и садржи предмет уговора – спорни стан, површине 54,70 м2 са подрумом и гаражом а који се налази на кп.бр. 573 КО Ч. тако да нема никаве сумње коју непокретност је сада пок. М. желео да поклони својем унуку – тужиоцу А.
С обзиром да тужена није власник предметног стана ни по основу уговора 3Р.бр.43/95 од 09.02.1995. године, који је закључила са сада пок. М., јер је исти раскинут правноснажном пресудом донетом у предмету П.бр.907/07, нити по неком другом правном послу односно другом правном основу не може се третирати као треће савесно лице да би имало места примени одредбе чл. 66 ст. 3 ЗОО, на коју се позива а којом је прописано да се привидност уговора не може истаћи према трећем савесном лицу.
На основу разлога из побијане пресуде јасно и недвосмислено произилази да је тужилац постао власник спорног стана на основу дисимулованог – прикривеног уговора о поклону о коме је претходно било речи, који је пуноважан а због чега су неосновани и жалбени наводи да суд није утврдио правни основ по које је тужилац постао власник стана који је предмет спора.
Одредбом чл. 20 ЗОСПО изричито је прописано да се право својине на непокретности стиче по самом закону, на основу правног посла или наслеђивањем. С обзиром да је тужилац право својине стекао на основу пуноважног правног посла сходно одредби чл. 33 истог Закона стекао је и основ за упис права својине и права коришћења парцела на којој се стан налази у одговарајуће јавне књиге односно регистре које се води за непокретности.
Ниједним жалбеним наводом разлози из побијане пресуде, како у односу на утврђено чињенично стање тако и за примену материјалног права не доводи се у питање а због чега је Апелациони суд на основу чл. 375 ЗПП одлучио као у изреци.
Правилна је и одлука о трошковима јер су тужиоцу који је успео у парници, на основу чл. 149 ст. 1 и чл. 150 ЗПП досуђени само нужни трошкови у износу од 209.400,00 динара, а чија се висина жалбом и неоспорава.
Претходно цитиране процесне одредбе садржане у раније важећем ЗПП („Службени гласник РС“ бр.125/04 и 111/09) примењене су на основу упућујуће норме из чл. 506 ст. 1 сада важећег ЗПП („Службени гласник РС“ бр.72/11) који је ступио на снагу 01.02.2012. године.
Председник већа – судија
Обрен Јездић,с.р