Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Стамбено право » Гж 3529.10 Закон о становању - исељење
Гж 3529.10 Закон о становању - исељење
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ
Број: ГЖ-3529/10
Дана 21.01.2011. године
К р а г у ј е в а ц
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, као другостепени, у већу састављеном од судија Биљане Николић, као председника већа, Смиљане Ристић и Драгане Сретовић као чланова већа, у правној ствари тужиоца В. З. из К., кога заступа пуномоћник П. Р. адвокат из K., против тужених П. М. и В. Ј., обоје из К., које заступа пуномоћник М. Т. адвокат из К., ради исељења, одлучујући о жалби тужених на пресуду Основног суда у Крагујевцу 3П-1011/10 од 20.07.2010. године, у седници већа одржаној дана 21.01.2011. године донео је
Р Е Ш Е Њ Е
УКИДА СЕ пресуда Основног суда у Крагујевцу 3П-1011/10 од 20.07.2010. године и предмет враћа истом суду на поновно суђење.
О б р а з л о ж е њ е
Првостепеном пресудом под ставом 1. се обавезују тужене да се исели из стана који се налази у К. на коме је власник тужилац са свим лицима и стварима у року од 15 дана. Под ставом 2. се обавезују тужене да плате тужиоцу на име трошкова парничног поступка износ од 62.300,00 динара у року од 15 дана.
Против одлуке тужене су благовремено изјавиле жалбу из свих законских разлога.
Апелациони суд као другостепени је испитао првостепену одлуку сходно чл. 372 ЗПП па је нашао:
Жалба је основана.
У првостепеном поступку је утврђено да правни претходних странака сада пок. В. Д. био носилац станарског права на спорном стану који се налази у К., а да су тужилац и тужене биле чланови породичног домаћинства истог. На основу уговора о коришћењу стана бр. 01-5701 од 14.03.1968. године. В. Д. је пред Стамбеним предузећем К. дана 15.12.1981. године дао писмену изјаву да отказује уговор о коришћењу стана са истим предузећем на стану у К. са напоменом да у његовом стану остају чланови домаћинства син З., снаха Д. и унука А. Одлуком Општинског комитета за стамбено комуналне, имовинске послове и урбанизам од 19.07.1983. године, дата сагласност, да СИЗ становања у К. са В. З. закључи уговор о коришћењу стана након исељења из стана В. Д. Тужилац је закључио уговор о откупу стана дана дана 29.04.1993. године који је оверен пред Општинским судом у Крагујевцу под Ов.бр. 4-1397/93. Између тужиоца са једне стране и тужене П. М. са друге стране закључен је уговор о регулисању међусобних односа у вези станарског права и откупа стана који је оверен код Општинског суда у Крагујевцу под Ов.бр. 3777/93 дана 31.03. 1993. године у којим су се уговарачи сагласили да је спорни стан дељив будући да има два улаза један поред другог, те су извршили поделу стана. Ради реализације истог, уговарачи су се договорили да уговарач З. изврши откуп стана с тим да ће трошкове откупа сразмерно површини дела стана који су добили сносити уговарачи З. и М. Истим уговором је предвиђена физичка деоба стана. Првостепени суд налази да је тужбени захтев тужиоца основан будући да је тужилац власник спорног стана који је стекао на основу откупа, да су права првотужене и друготужене престала на основу уговора о откупу стана који је тужилац закључио 19.04.1993. године. Значи, са моментом закључења уговора о откупу стана туженицима је престало право коришћења стана сходно чл.5 ст.1 Закона о становању који прописује да се стамбене зграде и станови користе по основу права својине на стану и по основу закупа.
Овакав закључак првостепеног суда се не може прихватити као правилан будући да је заснован на непотпуно утврђеном чињеничном стању, што има за последицу и погрешну примену материјалног права. Наиме, чл. 16 ст. 3 Закона о становaњу је прописано да чланови породичног домаћинства имају право становања у стану који се откупи по одредбама овог закона. При том, закон не одређује правну природу и садржину права становања. Међутим, право становања је дериват транзиције стамбених у грађанско правне односе, тако да право становања не може бити другачије од ранијих права члана породичног домаћинства носиоца станарског права да трајно користи стан по условима из закона. Ти услови су прописани чл. 36 Закона о становању а из ког произилази да је право становања акцесорно и зависи од права лица које је откупило стан, као што је раније било акцесорно и право члана породичног домаћинства носиоца станарског права. Значи, право становања чланова породичног домаћинства траје док је стан у власништву лица који је тај стан откупио. Међутим, право становања може престати ако се стекну услови за отказ даљег коришћења стана из чл. 36 ст.2 Закона о становању односно исељење чланова породичног домаћинства може се отказати из оправданих разлога. При том оправдани разлози зависе од објективних и субјектиних околности. Наиме, ако чланови породичног домаћинства не учествују у трошковима одржавања стана или због поремећених односа онемогућавају или знатно отежавају власника стана у коришћењу стана стичу се услови за исељење, с тим што је од одлучног значаја чињеница чијом је кривицом дошло до поремећених односа.
У поновном поступку првостепени суд ће пре свега да утврди да ли су тужене биле чланови породичног домаћинства, да ли су становале у спорном стану, пре и након откупа стана од стране тужиоца, а од којих чињеница зависи да ли су биле чланови породичног домаћинства. Након утврђења и тих чињеница првостепени суд треба да утврди да ли постоје објективни или субјективни разлози за исељење тужених из спорног стана, будући да се исељење може тражити ако постоје оправдани разлози сходно чл. 36 ст.2 Закона о становању.
Са изнетих разлога, сходно чл. 376 ЗПП, одлучено је као у изреци.
Председник већа-судија
Биљана Николић