Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Радно право » Имовински захтеви » Гж -3605-18 Отпремнина
Гж -3605-18 Отпремнина
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ
Гж1-3605/18
4.12.2018. године
К р а г у ј е в а ц
У ИМЕ НАРОДА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судија Мирјане Симић, председника већа, Марије Марковић и Душице Живковић, чланова већа, у парници тужиље АА, чији је пуномоћник Зоран Јанићијевић, адвокат из Новог Пазара, против тужене ББ, коју заступа Државно правобранилаштво, ради исплате, одлучујући о жалби тужене изјављеној против пресуде Основног суда у Краљеву П1-991/16 од 12.3.2018. године, у седници већа одржаној дана 4.12.2018. године, донео је
П Р Е С У Д У
ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужене ББ, и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Основног суда у Краљеву П1-991/16 од 12.3.2018. године, у делу става 1. изреке којим је усвојен тужбени захтев тужиље АА и обавезана ББ, да тужиљи на име отпремнине због одласка у пензију исплати износ од 152.460,00 динара, са законском затезном каматом почев од 1.2.2014. године па до исплате, као и у ставу 2. изреке.
О б р а з л о ж е њ е
Пресудом Основног суда у Краљеву П1-991/16 од 12.3.2018. године, у ставу 1. изреке усвојен је тужбени тужиље, па је обавезана тужена да тужиљи на име отпремнине због одласка у пензију исплати износ од 152.460,00 динара, са законском затезном каматом почев од 1.2.2014. године до исплате, док је за веће потраживање од досуђеног, а за износ од 101.116,47 динара, тужбени захтев тужиље одбијен као неоснован. Ставом 2. изреке обавезана тужена да тужиљи плати трошкове парничног поступка у износу од 54.196,00 динара, са законском затезном каматом од извршности одлуке до исплате.
Против наведене пресуде тужена је благовремено изјавила жалбу, из чије садржине произилази да пресуду побија у усвајајућем делу става 1. изреке и у ставу 2. изреке, и то због битне повреде одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.
Испитујући првостепену пресуду у побијаном делу у смислу одредбе члана 386. ЗПП (Службени гласник РС“ број 72/11 и 55/14) и у границама разлога наведених у жалби, Апелациони суд је утврдио да је жалба неоснована.
Првостепена пресуда у потврђеном делу није донета уз битне повреде одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачке 1. до 3, 5, 7. и 9. ЗПП, на које Апелациони суд, као другостепени, пази по службеној дужности, па стога нема места укидању првостепене пресуде у побијаном делу због битне повреде одредаба парничног поступка из тачке 2. наведене законске норме, на коју се жалбом неосновано указује тврђењем да је одлучено о захтеву који не спада у судску надлежност, с обзиром да је предмет ове парнице захтев за исплату отпремнине, у ком случају је сходно одредбама члана 1. ЗПП и члана 22. Закона о уређењу судова Основни суд надлежан за суђење у овој парници.
Такође, неосновано се жалбом истиче да је првостепена пресуда у потврђеном делу донета уз битну повреду одредбе парничног поступка из члана 374. став 1. у вези члана 8. ЗПП, јер је првостепени суд на основу савесне и брижљиве оцене сваког доказа засебно, свих доказа као целине и на основу резултата целокупног поступка, по свом уверењу одлучио које ће чињенице узети као доказане, па стога нема места укидању првостепене пресуде у побијаном делу ни по овом законском основу.
Неосновано се жалбом истиче да је првостепена пресуда у потврђеном делу донета на основу чињеничног стања које није правилно и потпуно утврђено, као и уз погрешну примену материјалног права.
Према утврђеном чињеничном стању првостепеног суда, тужиља је била запослена у ББ, као референт, где је обављала дактилографске послове. Тужиљи је радни однос престао дана 31.12.2013. године, на основу решења Министарства унутрашњих послова 06/2 број 118-1-19-6403/2013 од 31.12.2013. године, којим је тужиља остварила право на посебну пензију, са образложењем да је иста на дан 9.12.2013. године имала боравиште на територији АП Косово и Метохија, да је донет Правилник о изменама Правилника о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места у МУП-у стр. пов. 01 број 12319/13-5 од 20.12.2013. године, којим је дошло до организационих промена у Координационој управи за Косово и Метохију, те да је Уредбом о условима за остваривање права на посебну пензију запосленог у МУП-у на територији АП Косово и Метохија 05 број 110-11250/13 од 25.12.2013. године, прописано да ће се запосленом у МУП-у чије место рада је у АП Косово и Метохија, а којима услед организационих промена престане радни однос у МУП-у, обезбедити право на посебну пензију, као и право на обавезно здравствено осигурање. Републички фонд ПИО донео је решење број 181. 1-700446/14 од 28.2.2014. године, по ком решењу је тужиљи утврђено право на посебну пензију од 1.1.2014. године у месечном износу од 25.113,32 динара. У образложењу овог решења је, између осталог, наведено да је поступак за остваривање права на посебну пензију покренут у смислу члана 5. Уредбе о условима за остваривање права на посебну пензију запослених у МУП на територији АП Косово и Метохија по захтеву тужиље од 25.2.2014. године и да су испуњени услови за стицање права на посебну пензију из члана 2. Уредбе; да ово право тужиљи припада почев од 1.1.2014. године, а да право на посебну пензију престаје у смислу члана 7. Уредбе у случају да престане да живи на територији АП Косово и Метохија, односно ако пријави пребивалиште изван територије АП Косово и Метохија, ако стекне својство осигураника у складу са прописима о пензијско и инвалидском осигурању у републици Србији ван територије АП Косово и Метохија или оствари право на старосну, инвалидску или породичну пензију у складу са прописима о пензијском и инвалидском осигурању. Висина потраживања тужиље је утврђена на основу званичног статистичког податка Републичког Завода за статистику о висини просечне зараде по запосленом у Републици Србији без пореза и доприноса, исплаћеној у децембру месецу 2013. године, а који је објављен у „Службеном гласнику РС“, број 6/2014.
На основу овако утврђеног чињеничног стања првостепени суд је правилном применом одредаба материјалног права, на који се позвао у образложењу побијане пресуде, усвојио тужбени захтев тужиље и одлучио као у усвајајућем делу става 1. изреке. За овакву своју одлуку првостепени суд је у образложењу пресуде навео довољно јасне и основане разлоге које у свему као правилне прихвата и овај суд.
Оспоравајући правилност утврђеног чињеничног стања и са тим у вези правилност примене материјалног права, жалбени наводи тужене се своде на тврђење: да отпремнина може припасти само оном лицу које одлази у пензију, а лицу које се налази изван радног односа као што је случај са тужиљом то право више не може припадати; да се у конкретном случају ради о административном пензионисању, те да тужиљи не припада право на исплату отпремнине, јер је право на пензију остварила по специјалним прописима, због чега је првостепени суд погрешно поступио када је применом одредаба члана 2. Уредбе о условима за остваривање права посебну пензију запослених у Министарству унутрашњих послова на територији АП Косова и Метохије усвојио тужбени захтев тужиље.
Изнете жалбене наводе Апелациони суд оцењује као неосноване, јер налази следеће:
Одредбом члана 2. став 1. Уредбе о условима за остваривање права на посебну пензију запослених у Министарству унутрашњих послова на територији АП Косово и Метохија („Службени гласник РС“ број 115/13 и 42/14) прописано је да запослени у Министарству унутрашњих послова чије је место рада на територији АП Косово и Метохија, а коме услед организационих промена престане радни однос у том министарству 31.12.2013. године може остварити право на посебну пензију. Овом Уредбом, су поред услова за остваривање права на посебну пензију, дефинисани и: висина пензије (члан 3.); усклађивање пензије (члан 4.); поступак остваривања права на пензију (члан 5.); утврђивање и исплата права на пензију (члан 6.); престанак права на пензију (члан 7.); финансирање средстава за исплату пензије (члан 8.) и здравствено осигурање (члан 9.).
Из наведеног јасно произилази да се предметном Уредбом на посебан начин регулишу само услови за остваривање права на посебну пензију запослених у МУП на територији АП Косово и Метохија, али се њоме не искључује примена других одредби закона. Имајући то у виду, као и чињеницу да је тужиља обављала дактилографске послове, због чега се не може сматрати запосленим у смислу одредбе члана 2. став 1. Посебног колективног уговора за полицијске службенике („Службени гласник РС“, број 18/2011), који је био у примени када је тужиља остварила право на посебну пензију, то се сходно одредби члана 4. став 3. Закона о државним службеницима („Службени гласник РС“, број 79/05,… и 104/09), на њу има применити Закон о раду („Службени гласник РС“, број 24/05, 61/05, 54/09 и 32/13), који је био на снази у време престанка радног односа тужиље, како то правилно закључује и првостепени суд.
Како је Законом о раду у члану 119. у ставу 1. тачка 1) прописано да је послодавац дужан да исплати у складу са општим актом запосленом отпремнину при одласку у пензију најмање у висини три просечне зараде; а у ставу 3. истог члана да се под просечном зарадом из става 1. тачка 1) овог члана сматра просечна зарада у Републици Србији према последњем објављеном податку републичког органа надлежног за статистику, а наведени Закон при томе ниједном својом одредбом не прописује да запослени нема право на исплату отпремнине због одласка у посебну пензију, које право је тужиљи утврђено решењем Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање, Филијала за Град Београд почев од 1.1.2014. године, то је по оцени Апелационог суда, првостепени суд исправно поступио када је обавезао тужену да тужиљи исплати припадајућу отпремнину због одласка у пензију, са законском затезном каматом у складу са одредбом члана 277. став 1. ЗОО, па се стога жалбени наводи тужене изнети у том правцу показују као неосновани. Као неосновани су, такође, оцењени и жалбени наводи којима се оспорава висина потраживања тужиље, с обзиром да је првостепени суд исту утврдио према званичном статистичком податку Републичког Завода за статистику о висини просечне зараде по запосленом у Републици Србији без пореза и доприноса, која је исплаћена у децембру месецу 2013. године.
Имајући у виду да се ниједним жалбеним наводом не доводи у сумњу правилност и потпуност утврђеног чињеничног стања, као и правилност примене материјалног права у односу на усвајајући део става 1. изреке побијане пресуде, Апелациони суд је применом одредбе члана 390. ЗПП, одлучио као у изреци. Потврђена је и одлука о трошковима парничног поступка, садржана у ставу 2. изреке, јер је донета правилном применом одредбе члана 153. и 154. ЗПП, као и Тарифе о наградама и накнадама трошкова за рад адвоката („Службени гласник РС“ број 121/12).
Председник већа – судија
Мирјана Симић,с.р.