Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Породично право » Гж2 37.22 Издржавање супружника по престанку брака
Гж2 37.22 Издржавање супружника по престанку брака
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД КРАГУЈЕВАЦ
Гж2-37/22
01.02.2022. године
К р а г у ј е в а ц
У ИМЕ НАРОДА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судије Јасмине Јовановић, председника већа и судија Слободана Петровића и Амеле Бабовић Васић, чланова већа, у правној ствари тужиље „АА“ из …, ул. … бр. …, ЈМБГ …, коју заступа пуномоћник Владимир Панић, адвокат из …, против туженог „ББ“ из …, ул. … бр. …, ЈМБГ …, чији је пуномоћник Радомир Петровић, адвокат из …, ради издржавања, одлучујући о жалби тужиље изјављеној на пресуду Основног суда у Краљеву П2.бр.502/20 од 28.09.2021. године, у седници већа одржаној дана 01.02.2022. године, донео је
П Р Е С У Д У
I ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужиље „АА“ из … и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Основног суда у Краљеву П2.бр.502/20 од 28.09.2021. године.
II ОДБИЈА СЕ као неоснован захтев тужиље „АА“ из … за накнаду трошкова поступка поводом изјављене жалбе.
О б р а з л о ж е њ е
Пресудом Основног суда у Краљеву П2.бр.502/20 од 28.09.2021. године, ставом 1. изреке, одбија се тужбени захтев тужиље „АА“ из … којим је тужиља тражила да се тужени „ББ“ из … обавеже да за издржавање тужиље плаћа месечни износ од 20.000,00 динара, почев од 01.12.2020. године па убудуће док за то постоје законски услови, на адресу тужиље „АА“ из …, као неоснован.
Ставом 2. изреке утврђује се да је обавеза туженог „ББ“ из … да за издржавање своје бивше супруге, тужиље „АА“ из …, плаћа месечно износ од 15.000,00 динара, која обавеза је утврђена пресудом Основног суда у Краљеву П2.бр.651/13 од 19.03.2014. године, због престанка законских разлога због којих је била одређена, престала дана 07.05.2021. године.
Ставом 3. изреке одлучено је да свака странка сноси своје трошкове поступка.
Против наведене пресуде тужиља је, благовремено, преко пуномоћника, изјавила жалбу, због битне повреде одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.
Тужени је доставио одговор на жалбу.
Испитујући оспорену пресуду, у смислу чл. 386 ЗПП, Апелациони суд је закључио:
Жалба је неоснована.
Оспорена пресуда није донета уз битне повреде одредаба парничног поступка из чл. 374 ст. 2 тач. 1-3, 5, 7 и 9 ЗПП, на које Апелациони суд пази по службеној дужности, као ни уз битну повреду одредаба парничног поступка из чл. 374 ст. 2 тач. 12 ЗПП, на коју се указује наводима жалбе без навођења у чему се ова битна повреда конкретно састоји.
Према утврђеном чињеничном стању, правноснажном пресудом Основног суда у Краљеву П2.бр.651/13 од 19.03.2014. године, ставом 1 изреке, разведен је брак закључен дана 15.02.2004. године у МК … између „ББ“ из …, овде туженог и „АА“ из …, овде тужиље, док је ставом 2 изреке обавезан овде тужени да за издржавање овде тужиље плаћа месечни износ од 15.000,00 динара, почев од 28.02.2014. године па убудуће док за то постоје законски услови, сваког 10-ог, а најкасније до 25-ог у месецу за текући месец, на руке „АА“. Тужени је своју обавезу издржавања тужиље по наведеној пресуди редовно извршавао све до дана 25.09.2020. године, када је престао са плаћањем. Тужиља „АА“ је рођена 1945. године, по занимању је домаћица и живи у … у стану који је власништво њене снаје „ВВ“, супруге њеног сина „ГГ“. Стан у коме станује по структури је једнособан, мање површине, у стамбеној згради која је оштећена у земљотресу који је погодио … 2010. године, због чега је предвиђено рушење објекта. Тужиља не плаћа накнаду за коришћење тог стана, међутим има обавезу да плаћа све трошкове на име рачуна за комуналне услуге као што су вода, телефон, чистоћа, утрошак електричне енергије, па тако рачуни за телефон износе око 800,00 динара, за воду од 500-800,00 динара, за електричну енергију у зимском периоду, с обзиром да је грејање у стану на електричну енергију, у износу од 4-5.000,00 динара. Тужиља има обавезу да плаћа накнаду за управника стамбене зграде у износу од 1.200,00 динара месечно. Тужиља нема сопствене приходе, због година није радно способна, нити поседује имовину односно непокретности на своје име. Од момента када је тужени престао да плаћа издржавање по пресуди, издржава се од уштеђевине коју је поседовала, као и од позајмица. Тужиља болује од више болести, па тако уназад од годину дана има кожно аутономно обољење, хронично болује од бронхијалне астме, принуђена је да носи тзв. „уро кесу“ с обзиром да је 2010. године имала операцију којом јој је уклоњена бешика. С обзиром да је здравствено осигурана преко социјалног осигурања без накнаде добија потребне тзв. „уро кесе“ и сав потрошни материјал који је потребан приликом коришћења тих кеса, међутим све друге лекове, као што су антибиотици, принуђена је да купује. Тужиља из заједнице са туженим нема деце, али из претходне брачне заједнице има двоје деце и то сина „ГГ“, који је рођен 1967. године и сина „ДД“ који је рођен 1973. године. Њени синови су радно ангажовани, старији син „ГГ“ ради као возач у такси удружењу у …, млађи син „ДД“ од недавно ради у фабрици „Леони“ у …, претходно се бавио музичком делатношћу. Оба тужиљина сина су ожењени и имају по двоје деце, син „ГГ“ са породицом живи у кући која се налази у насељу … у …, која је његово власништво, а син „ДД“ са породицом живи у насељу … у …, у родитељској кући његове супруге. Тужени „ББ“ је по занимању пензионер, стар 86 година. Живи у …, у стану површине 40м2 који се налази у стамбеној згради у ул. …, који представља његову својину. Поред тог стана поседује једну гаражу која се налази у ул. … бр. …, има једно путничко моторно возило „Застава 101“ старости око 35 година. Гаража је од чврстог материјала, озидана је, ту је гаражу тужени раније издавао за износ од 25 евра, а сада планира да исту прода. Тужени се издржава од пензије који остварује преко РФ ПИО која месечно износи 59.093,48 динара. За стан у коме живи месечно плаћа рачуне за комуналне услуге у износу од око 10.000,00 динара, а такође има издатке сваког месеца за набавку лекова у износу од око 3.000,00 динара месечно, с обзиром да је срчани болесник (има уграђена три бај паса), те да болује од бронхијалне астме и има здравствених проблема са простатом.
Полазећи од наведеног првостепени суд, с позивом на одредбе чл. 151 и 156 Породичног закона, закључује да у конкретном случају чињенице да је тужиља неспособна за рад, с обзиром да је стара 76 година и лошег здравственог стања, те да самим тим није у могућности да се запосли и да својим радом остварује приходе, да нема сопствене приходе, нити поседује непокретности на своје име, указују да тужиља нема довољно средстава за живот, али да, с обзиром да тужиља има пунолетну децу, има право да захтева издржавање од своје деце, која сразмерно својим могућностима имају не само законску обавезу да доприносе издржавању своје мајке која нема довољно средстава за живот, већ је то и њихова морална дужност, због чега је захтев тужиље да тужени доприноси њеном издржавању неоснован.
Првостепени суд даље закључује да тужени, без одлуке суда којом би био утврђен престанак његове обавезе није имао основа да самоиницијативно престане са плаћањем издржавања, те да се престанак обавезе издржавања може захтевати и утврдити од дана подношења таквог захтева, због чега је основан захтев туженог да се утврди да је престала његова обавеза издржавања тужиље која је утврђена пресудом Основног суда у Краљеву П2.бр.651/13 од 19.03.2014. године од дана подношења таквог захтева 07.05.2021. године.
Овакав закључак као правилан прихвата и Апелациони суд, делимично из других разлога, што међутим није било од утицаја на правилност и законитост оспорене пресуде.
Неосновани су наводи жалбе да је сходно чл. 166 ст. 1 Породичног закона који регулише редослед у издржавању и којим је предвиђено да супружник остварује право на издржавање првенствено од другог супружника, поднета тужба правилно усмерена према бившем супружнику тужиље, како то императивно регулише наведена одредба.
Наиме, одредбом чл. 151 став 1 Породичног закона, предвиђено је да супружник који нема довољно средстава за издржавање, а неспособан је за рад или незапослен, има право на издржавање од другог супружника сразмерно његовим могућностима, ставом 3 предвиђено је да нема право на издржавање супружник ако би прихватање његовог захтева за издржавање представљало очигледну неправду за другог супружника, одредбом чл. 163 ст. 2 предвиђено је да издржавање супружника после престанка брака не може трајати дуже од 5 година, а одредбом ст. 3 да изузетно, издржавање супружника по престанку брака може се продужити и после истека рока од 5 година, ако нарочито оправдани разлози спречавају супружника повериоца издржавања да ради.
Из наведених одредби произилази да Породични закон не прави, у погледу услова за издржавање супружника, разлику између супружника за време трајања брака и у периоду од 5 година од престанка брака, те да се издржавање супружника по протеку од 5 година престанка брака може продужити само изузетно, под строжим условима од оних који су предвиђени наведеним одредбама чл. 151 Породичног закона.
Стога се, по закључку Апелационог суда, редослед издржавања предвиђен одредбом чл. 166 Породичног закона, по којој супружник остварује право на издржавање првенствено од другог супружника, односи на супружника за време трајања брака и у периоду од 5 година од престанка брака, али не и на супружника по протеку рока од 5 година од престанка брака. Како у конкретном случају тужиља потражује издржавање од туженог за период након протека рока од 5 година од престанка брака, то би ово право имала само под условима из чл. 163 ст. 3 Породичног закона, који, по закључку Апелационог суда, у конкретном случају нису испуњени, управо имајући у виду чињеницу да тужиља има два пунолетна радно способна сина, који остварују приходе и који су у законској обавези да доприносе њеном издржавању сходно чл. 156 Породичног закона и који, према редоследу издржавања из одредби чл. 166 Породичног закона, долазе одмах након супружника за време трајања брака и за период од 5 година од дана престанка брака, а што, како је напред наведено, није својство туженог.
Осим тога, по закључку Апелационог суда, с обзиром на садржину наведених одредби чл. 163 ст. 2 и 3 Породичног закона, обавеза туженог да издржава тужиљу по пресуди Основног суда у Краљеву П2.бр.651/13 од 19.03.2014. године, истекла је по сили закона протеком рока од 5 година од престанка брака, дана 06.06.2019. године, будући да је пресуда којом је брак странака разведен постала правноснажна дана 06.06.2014. године, те да тужиља, за време док је та обавеза туженог постојала није, у складу са одредбом ст. 3 чл. 163 Породичног закона, тражила да се иста продужи и по протеку рока од 5 година. Како је одредбом чл. 167 ст. 4 Породичног закона предвиђено да супружник чије је право на издржавање једном престало не може поново остварити право на издржавање од истог супружника, тужена нема право да од туженог захтева издржавање за период почев од дана 01.12.2020. године.
Имајући у виду напред заузети став погрешан закључак првостепеног суда да тужени без одлуке суда којом би био утврђен престанак његове обавезе није имао основа да самоиницијативно престане са плаћањем издржавања, те да се престанак издржавања може захтевати и утврдити од дана подношења таквог захтева, посебно имајући у виду да тужилац није поднео тужбу којом тражи престанак обавезе издржавања (конститутивна или преображајна тужба), већ тужбу за утврђење (деклараторна тужба) да је правни однос њега и тужене заснован ст. 2 изреке наведене пресуде Основног суда у Краљеву престао дана 09.01.2020. године, а у складу са одредбом чл. 194 ст. 1 ЗПП. Међутим, с обзиром да првостепени суд оспореном пресудом није одлучио о захтеву туженог да се утврди да је његова обавеза издржавања тужиље престала за период од 09.01.2020. године па до 07.05.2021. године, а да тужени није у року од 15 дана предложио да се изврши допуна пресуде, сходно чл. 356 ст. 1 ЗПП, то се његова тужба у у том делу сматра повученом, сходно ставу 3 тог члана.
Имајући у виду напред заузети правни став, неосновани су наводи жалбе да се као логично поставља питање шта се у чињеничном стању променило од 2014. године, када је тужени обавезан да издржава тужиљу, па до доношења одлуке првостепеног суда у овој правној ствари. Није утврђено да су се чињенице промениле али, због протека времена, промењени су услови под којима тужиља може захтевати издржавање од свог бившег супружника, јер тужиља више није у положају из чл. 163 ст. 2 Породичног закона, а нису испуњени услови из ст. 3 тог члана.
Потврђена је и одлука о трошковима поступка, коју је првостепени суд донео правилном применом одредби чл. 153 и 154 ЗПП, а која се наводима жалбе конкретно и не оспорава.
На основу изнетог, применом одредбе чл. 390 ЗПП, Апелациони суд је одлучио као у ставу I изреке.
Пошто је тужиља тражила трошкове поступка поводом изјављене жалбе, а са жалбом није успела, одлучујући о овом захтеву на основу чл. 165 ст. 1 ЗПП, Апелациони суд је овај захтев тужиље као неоснован одбио, како је то у ставу II изреке ове пресуде наведено.
Председник већа-судија,
Јасмина Јовановић,с.р.