Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Облигационо право » Гж 370.21 Стицање без основа

Гж 370.21 Стицање без основа

Република Србија

АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ

Гж-370/21

02.06.2021. године

К р а г у ј е в а ц

У ИМЕ НАРОДА

                        АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судија Гордане Вељовић, председника већа, Дринке Кривчевић и Александре Прешић, чланова већа, у правној ствари тужиоца „АА“ из …, чији је пуномоћник Драган Сладић, адвокат из …, против туженог ДОО за унутрашњу и спољну трговину, услуге и угоститељство „ББ“ из …, чији је пуномоћник Богдан Миленковић, адвокат из …, ради накнаде штете и неоснованог обогаћења, вредност спора 500.000,00 динара, одлучујући о жалби тужиоца изјављеној против пресуде Основног суда у Краљеву, Судска јединица у Врњачкој Бањи I 43 П бр.1341/17 од 18.11.2020. године, у седници већа одржаној дана 02.06.2021. године, донео је

П Р Е С У Д У

                        1. ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужиоца „АА“ из … и ПОТВРЂУЈЕ пресудa Основног суда у Краљеву, Судска јединица у Врњачкој Бањи I 43 П бр.1341/17 од 18.11.2020. године.

                        2. ОДБИЈАЈУ СЕ као неосновани захтеви странака за накнаду трошкова другостепеног поступка.  

О б р а з л о ж е њ е

                        Првостепеном пресудом у ставу I изреке, одбијен је тужбени захтев тужиоца „АА“ из …, којим је тражио да се утврди према туженом да је тужени ДОО за унутрашњу и спољну трговину, услуге и угоститељство „ББ“ из …, као организатор посебне игре на срећу и носилац истоименог жига, дана 04.11.2014. године у …, почев од 21:30 часова па до 05.11.2014. године до 03-04 часа изјутра, променио правила игре у току трајања игре и на тај начин повредио право тужиоца на могућност да под једнаким условима и за приређивача игре, као и за њега као учесника игре, оствари право на могућност да оствари добитак у новцу у складу са висином улога, као неоснован.

                        Ставом II изреке одбијен је тужбени захтев тужиоца „АА“ из …, којим је тражио да се обавеже тужени ДОО за унутрашњу и спољну трговину, услуге и угоститељство „ББ“ из … да тужиоцу на име накнаде штете и стицање без основа исплати износ од 723.000,00 динара, са законском затезном каматом на предњи износ, почев од дана подношења тужбе, па до коначне исплате, а све у року од 15 дана од дана пријема пресуде, под претњом извршења, као неоснован.

                        Ставом III изреке, обавезан је тужилац да туженом на име трошкова парничног поступка плати износ од 84.400,00 динара, у року од 15 дана од дана правноснажности пресуде, под претњом извршења.

                        Против наведене пресуде жалбу је благовремено изјавио тужилац побијајући је у целости због битне повреде одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.

                        Тужени је одговорио на жалбу.

                        Испитујући првостепену пресуду на основу чл. 386 ЗПП („Службени гласник РС“ бр.72/11, … 18/20), у границама разлога наведених у жалби, апелациони суд је утврдио да је жалба тужиоца неоснована. 

                        Побијана пресуда није донета уз битне повреде одредаба парничног поступка из чл. 374 ст. 2 тач. 1 до 3, 5, 7 и 9 ЗПП, на које другостепени суд пази по службеној дужности, а ни уз битну повреду одредабa парничног поступка из чл. 374 ст. 2 тач. 12 ЗПП, на коју жалба туженог неосновано указује, јер је изрека пресуде разумљива, пресуда садржи јасне и непротивречне разлоге о битним чињеницама, а о битним чињеницама не постоји противречност између навода из образложења и изведених доказа, тако да пресуда нема недостатке због којих се не би могла испитати. На правилно утврђено чињенично стање правилно је примењено материјално право.

                        На основу изведених доказа, које је првостепени суд ценио у смислу чл. 8 ЗПП, утврђено је да је дана 04.01.2014. године тужени је у свом објекту у …, организовао и приредио посебну игру на срећу на рулету у којој је у својству активног играча учествовао тужилац са својим пријатељима, а све у циљу остваривања добитка у сразмери са висином улога. Тужилац је своју игру на рулету започео дана 04.11.2014. године око 21:00 часа, у којој је као активан играч учествовао све до 03-04 часова изјутра наредног дана 05.11.2014. године. Након што је у игри, спорне вечери, изгубио 723.000,00 динара, тужилац је од радника туженог захтевао да са својим пријатељима настави игру на три тастатуре, како би могао да поврати изгубљени новац, за шта је тужилац припремио износ од још 1.500.000,00 динара, при чему од отпочињања игре спорне вечери до тренутка када је изгубио напред наведени износ тужилац није имао нити један добитак. Овакав захтев тужиоца око 03-04 часова дана 05.11.2014. године изјутра је одбијен од стране радника туженог, а тужиоцу је омогућен наставак игре као и до тада на једној тастатури. Поред овог губитка, тужилац је и претходне ноћи тј. у ноћи између 03.11.-04.11.2014. године изгубио износ од око 500.000,00 динара. Због недавања дозволе за наставак игре на три тастатуре, тужилац сматра да је преварен и изигран од стране туженог, те да се тужени неосновано обогатио на његов рачун за износ од укупно 723.000,00 динара, из ког разлога од туженог потражује наведени износ на име стицања без основа и накнаде штете.

                        Из предмета Основног суда у Краљеву, Судска јединица у Врњачкој Бањи Р3 бр.683/14 утврђено је да је тужилац у својству предлагача, против „ВВ“ ДОО … и управе за игре на срећу при Министраству финансија РС, у својству противника предлагача, поднео предлог за обезбеђење доказа изласком суда на лице места у уплатно место „ВВ“ у …, ради обезбеђења и чувања података из аудио и видео надзора снимљеног на рулету дана 04.11.2014. године. Након изласка суда на лице места у циљу обезбеђења доказа, противник предлагача „ВВ“ ДОО … суду је доставио поднесак од 18.11.2014. године, у коме је наведено да „ВВ“ ДОО … није приређивач посебних игара на срећу на аутоматима на адреси у … и уз прилог дописа доставио решења АПР из кога се може утврдити да на датој адреси послује тужени „ББ“ из …. Након тога, дана 06.02.2015. године, тужилац је поднео тужбу против туженог „ВВ“ ДОО … у предмету Основног суда у Краљеву, Судска јединица у Врњачкој Бањи П.бр.297/15, коју је поднеском од 09.01.2017. године уредио на тај начин што је проширио тужбени захтев на овде туженог „ББ“ ДОО из …. На рочишту од 06.09.2017. године тужилац је повукао тужбу у односу на туженог „ББ“ из …, а суд је потом на рочишту одржаном дана 16.03.2018. године због неоправданог одсуства позваних тужиоца „АА“ и туженог „ВВ“ ДОО …, донео решење којим се сматра да је тужбa у тој правној ствари повучена.

                        Према члану 10 став 4 Правила о приређивању посебних игара на срећу на аутоматима бр.309/14 од 03.03.2014. године, после уплате кредита играч путем тастатуре управља процедуром играња и улагања, као и праћења игре. Постављањем улога на одређене комбинације бројева, секторе бројева, боје црне или црвене или црвене или одређеног броја, стартује игра. Покретањем игре покреће се и механички цилиндар са стварном куглицом чијим заустављањем на одређеном броју или боји, остварује се добитак или губитак кредита, који се очитава на екрану. Добитак се исказује са кредитним поенима који играч може задржати и наставити игру или затражити исплату од радника слот клуба. Чланом 18 наведених правила туженог прописано је да се приређивач стара о одржавању реда и заштити учесника у играма на аутоматима. Учесници у играма на аутоматима су дужни да се понашају пристојно и да не ометају друге учеснике. Играчу се може забранити даље руковање аутоматима и играње и исти може бити удаљен из објекта приређивача, уколико својим понашањем ремети ред и мир осталих играча, као и ако рукује аутоматом супротно правилима игре.

                        На основу овако утврђеног чињеничног стања првостепени суд је извео чињенично-правни закључак да је тужбени захтев тужиоца неоснован. Наиме, у односу на ставом І петитума тужбеног захтева, тужилац је тражио да се утврди да је тужени као организатор игре променио правила игре у току трајања игре и на тај начин повредио право тужиоца да под једнаким условима и за приређивача игре тако и за њега као учесника оствари право на могућност да оствари добитак у новцу, па како је у првостепеном поступку утврђено да тужени није прекинуо тужиоца у току трајања партије рулета, те самим тим није ни променио правила игре, већ је одбио захтев тужиоца да игру настави на три тастатуре, јер би управо играњем на више тастатура истовремено, тужилац био стављен у знатно повољнији положај у односу на приређивача игре и остале учеснике у том тренутку, јер би за себе обезбедио знатно повољнији положај. Према чл. 10 ст. 19 тада важећег Закона о играма на срећу (“Службени гласник РС бр. 93/2012"), било је прописано да је забрањено приређивање игара на срећу супротно одредбама овог закона, као и приређивање игара на срећу које не гарантују исте услове свим играчима. Чл. 55 ст. 3 истог закона, било је прописано да играчима који у току игре на срећу прекрше правила игре, приређивач може забранити даље учествовање у играма. У конкретном случају, тужилац је намеравао да игра супротно Правилима о приређивању посебних игара на срећу на аутоматима, те је тужени у сваком случају био овлашћен да истом не дозволи даље учествовање у игри на начин који није у складу са својим правилима игре. Имајући у виду да тужени није доказао да је његову игру без икаквог разлога прекинуо радник туженог не
дозвољавајући му наставак игре, првостепени суд је применом правила о терету доказивања из члана 228-231 ЗПП одлучио као у ставу I изреке првостепене пресуде. Даље, по одредби члана 210. ЗОО када је неки део имовине једног лица прешао на било који начин у имовину неког другог лица, а тај прелаз нема свој основ у неком правном послу или у закону, стицалац је дужан да га врати, а када то није могуће, да накнади вредност постигнутих користи. Обавеза враћања, односно накнаде вредности настаје и када се нешто прими с обзиром на основ који се није остварио или који је касније отпао. Основ су правне чињенице које су на основу закона потребне да би пуноважно био извршен прелаз неке имовинске вредности из једне у другу имовину. Основ може постојати у уговору, једностраној изјави воље, судској одлуци, административном акту или у некој другој чињеници коју закон именује као основ за прелазак неке имовинске вредности. У конкретном случају то је губитак игре, односно партије рулета код туженог у коју је тужилац уложио износ од укупно 723.000,00 динара. Ради се о појединачној партији рулета, која није повезана са будућим партијама игре у којима би тужилац евентуално учествовао. Ирелевантни су наводи тужиоца да је за наставак игре припремио већу своту новца, јер је за конкретно питање стицања без основа у одиграној и изгубљеној партији рулета потпуно неважно да ли је тужилац код себе  имао спремних 1.500.000,00 динара или 0 динара за наставак игре, будући да се ради о одвојеним партијама рулета, а такође је без значаја да је у наставку игре тужилац планирао да поврати изгубљени новац у наредним партијама, због чега је одлучио као у ставу II изреке првостепене пресуде.

По оцени Апелационог суда, првостепени суд је у овој правној ствари правилно и потпуно утврдио чињенично стање и на исто правилно применио материјално право, о чему је дао довољне и јасне разлоге које прихвата и овај суд и налази да те разлоге нема потребе посебно образлагати, сходно одредби чл. 396 ст. 2 ЗПП.

Апелациони суд је оценио као неосноване жалбене наводе тужиоца којима је истакнуто да првостепени суд није правилно ценио доказе који су изведени у првостепеном поступку, јер је предложене и изведене доказе првостепени суд правилно ценио, па је правилно утврдио чињенично стање и правилно закључио да је тужбени захтев тужиоца неоснован, а имајући у виду правила о терету доказивања. Наиме, правилно је првостепени суд одбио тужбени захтев тужиоца применом правила о терету доказивања прописаних чл. 228 и 231 ЗПП, јер странка која тврди да има неко право сноси терет доказивања чињенице која је битна за настанак или остваривање тог права, а тужилац током првостепеног поступка није доказао основаност постављеног тужбеног захтева, односно није доказао своје тврдње да је његову игру без икаквог разлога прекинуо радник туженог не дозвољавајући му наставак игре на три тастатуре, чиме је противно правилима игре тужиоцу забрањено да учествује као равноправни играч и тиме променио правила игре инсистирајући да се игра настави на једној тастатури. Оцењени су као неосновани жалбени наводи тужиоца да је првостепени суд погрешно утврдио чињенично стање, јер није ценио исказ сведока „ГГ“ из … који је био присутан критичном приликом, имајући у виду да је тужилац на рочишту од 17.09.2020. године одустао од извођења доказа саслушањем предложених сведока, а сведок „ГГ“ је саслушан у поступку П.бр.297/15 који се водио пред Основним судом у Краљеву, Судска јединица у Врњачкој Бањи, при чему се тужени противио да се докази који су у том поступку изведени користе у предметном поступку, па како наведени сведок није саслушан у првостепеном поступку, то се његов исказ није могао ценити као доказ, а на правилност првостепене пресуде не утиче оцена коју је првостепени суд дао у односу на исказ тужиоца из напред наведеног поступка П.бр.297/15, као и то што тужени по захтеву тужиоца није доставио меморијски запис о историјату игре на спорном рулету, јер га не поседује, односно доставио је аудио и видео запис спорног догађаја на ЦДу ограниченог трајања, јер не утиче на другачију одлуку суда, с обзиром да је терет доказивања спорних чињеница био на тужиоцу, а од извођења најпре предложених доказа је тужилац одустао.

Првостепени суд је правилно применио материјално право када је закључио да се у конкретном случају нису испунили услови за примену одредбе члана 210 ЗОО, јер на страни туженог нема неоснованог обогаћења за износ који тужилац потражује, имајући у виду да је реч о потпуној неизвесности да ли би тужилац добио или изгубио у наредним партијама игре, а вероватноћа, као и у свакој игри на срећу, јесте подједнака на страни добитка или губитка. Стога, тужени је на основу губитка у појединачној игри на рулету од стране тужиоца, наплатио своје потраживање према тужиоцу, а са друге стране тужилац је својом вољом, свесно учествовао у овој игри на срећу, те је спорне вечери као и претходне изгубио уложени новац, а притом као искусни играч, што је више пута истицао током првостепеног поступка и сада у жалбеним наводима, познавајући правила игре морао да зна за постојање подједнаких шанси да по основу уложеног може изубити или остварити добитак, те у овом случају нема неоснованог обогаћења туженог за износ опредељен тужбеним захтевом, нити је на овај начин тужени причинио било какву штету тужиоцу, због чега су оцењени као неосновани жалбени наводи тужиоца да материјално право није правилно примењено.

Неосновано се тужилац позива на чл. 62 ст. 1 Закона о играма на срећу,
којим је прописано да аутомат мора бити конструисан, односно подешен да у оквиру
циклуса реализације свих програмираних комбинација исплаћује играчима најмање 80% од вредности уплата у том циклусу, погрешно тумачећи цитиране одредбе на начин да је баш у тренутку када је тужилац спречен да даље учествује у игри на срећу на три тастатуре, било очекивано да ће рулет почети да награђује играче. Одредбе овог члана се односе на техничке и финкционалне карактеристике аутомата, те ни у овом члану нити у свим осталим члановима Закона о играма на срећу нема говора о томе да су аутомати за игру  на срећу конструисани тако да након почетних губитака апарат за игру на срећу почиње да награђује играча, како то правилно закључује првостепени суд, због чега су ови наводи тужиоца, а који се поново истичу у жалби, оцењени као неосновани.

            Како се ни једним жалбеним наводом тужиоца не доводи у питање правилност и законитост првостепене пресуде, како у погледу утврђеног чињеничног стања, тако и у погледу примене материјалног права, Апелациони суд је све жалбене наводе тужиоца оценио као неосноване и одлучио као у стави 1. изреке ове пресуде, применом чл. 390 ЗПП, а потврђена је и одлука о трошковима парничног поступка, јер је заснована на правилној примени члана 153 и 154 ЗПП, а која се конкретним жалбеним наводима тужиоца и не оспорава.

С обзиром да тужилац није успео са изјављеном жалбом, а одговор на жалбу туженог није био нужан за одлучивање по жалби тужиоца, Апелациони суд је на основу члана 165 ЗПП, захтеве странака за накнаду трошкова другостепеног поступка одбио и одлучио као у ставу 2.  изреке ове пресуде.

                                                                      Председник већа-судија

             Гордана Вељовић, с.р.

@ 2010. Апелациони суд у Крагујевцу