Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Наследно право » Гж 3786.10
Гж 3786.10
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ
Број: ГЖ-3786/10
ГЖ-3787/10
Дана 25.01.2011.године
К р а г у ј е в а ц
У ИМЕ НАРОДА!
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судија: Обрена Јездића, председника већа, Снежане Ковачевић и Надежде Видић, чланова већа, у парници тужиоца Љ. К. из Г. М., чији је пуномоћник Р. Ч., адвокат из Г. М., против тужених Д. П. из Г. М. и др. чији је заједнички пуномоћник Д. Т., адвокат из Г. М., ради својине, вредност спора 1.500.000,00 динара, одлучујући о жалбама странака изјављеним против пресуде Основног суда у Чачку, Судске јединице у Горњем Милановцу 2П.бр.2357/10 и решења под истим бројем од 14.07.2010.године, у седници већа одржаној 25.01.2011.године, донео је
П Р Е С У Д У
I- ОДБИЈАЈУ СЕ као неосноване жалбе тужиоца К. Љ. из Г. М. и тужених П. Д., Ђ. Р., обадвоје из Г. М., М. Р. и И. Ј., обадвоје из С. и Б. М. из Г., па се ПОТВРЂУЈЕ пресуда Основног суда у Чачку, Судске јединице у Горњем Милановцу 2П.бр.2357/10 од 14.07.2010.године, у изреци под 2. и 3.
II- ОДБИЈА СЕ као неоснованa жалбa тужиоца и ПОТВРЂУЈЕ решење истог суда 2П.бр.2357/10 од 14.07.2010.године.
О б р а з л о ж е њ е
Ставом 1. изреке првостепене пресуде усвојен је тужбени захтев тужиоца К. Љ. из Г. М. па је утврђено да је тужилац по основу стицања и наслеђа после смрти сада пок. К. С. из Г. М., умрле 25.02.2007.године власник ¾ идеалног дела стана који се налази у Г.М., по структури једнособан површине 39,57 м2 а што су тужени П. Д., И. Ј., Ђ. Р. и Б. М. дужни признати и дозволити тужиоцу да се у књиге непокретности упише као власник.
Изреком под 2. одбијен је тужбени захтев којим је тужилац тражио досуђење у својину још ¼ идеалног дела стана ближе описаног у ставу 1. те да сви тужени то признају и дозволе тужиоцу да се у књиге непокретности упише као власник у наведеној квоти, као неоснован.
Изреком под 3. одлучено је да свака странка сноси своје трошкове.
Побијаним решењем које је донето под истим бројем и датумом одбијен је предлог тужиоца К. Љ. којим је тражио да буде ослобођен плаћања свих такси и трошкова који су проистекли у конкретној парници, као неоснован.
Против дела пресуде садржаног у изреци под 2. и 3. и решења тужилац је благовремено, преко својег пуномоћника, изјавио жалбу из свих законских разлога предвиђених одредбом чл.360 ст.1 ЗПП.
Тужени су преко својег пуномоћника изјавили жалбу, из свих законских разлога, против одлуке о трошковима садржане у ставу 3. изреке првостепене пресуде.
Испитујући оспорене делове пресуде и решења од 14.07.2010.године, сходно одредби чл.372 у вези са чл.388 ЗПП, Апелациони суд је утврдио да су жалбе странака неосноване.
Оспорени делови пресуде и решење нису донети уз битне повреде поступка из чл.361 ст.2 тач.1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП, које другостепени суд испитује по службеној дужности, нити уз оне наведене у жалбама странака.
Неосновани су наводи тужиоца да изрека пресуде под 2. има недостатке због којих се не може испитати, да су дати разлози противречни и у супротности са стањем у списима предмета, на који начин се указује на битну повреду из чл.361 ст.2 тач.12 ЗПП.
Ожалбени делови пресуде не садрже наведене недостатке а у разлозима жалбе тужиоца ближе се не наводи у чему се састоје недостаци изреке пресуде која је по оцени другостепеног суда сасвим јасна и разумљива како у односу на одлуку о главној ствари тако и у односу на трошкове.
Правилном оценом изведених доказа, супротно жалбеним наводима тужиоца, првостепени суд је утврдио да тужиоцу поред удела од ½ у спорном стану, по основу брачне тековине са сада пок. оставиљом К. С. и удела од још ¼ по основу наслеђа заоставштине сада пок. С. и то наслеђа ½ њене заоставштине у својинској квоти од ½ а сходно одредби чл.12 ст.1 и 2 Закона о наслеђивању (у укупној квоти од ¾ по оба основа) не припада и додатна својинска квота од још ¼ а коју је тражио и о којој је одлучено изреком пресуде под 2, сходно одредби чл.23 Закона о наслеђивању.
Наведеним чланом прописано је да када је позван на наслеђе са наследницима другог наследног реда, а нема нужних средстава за живот, да брачни друг може у року од једне године од смрти оставиочеве захтевати доживотно уживање (плодоуживање) на целини или делу заоставштине коју су наследили остали наследници.
Ставом другим истог члана прописано је да када је вредност заоставштине тако мала да би њеном поделом запао у оскудицу, да брачни друг може захтевати у својину целокупну заоставштину.
Ставом трећим истог члана прописано је да при одлучивању о напред наведеним захтевима суд нарочито цени дужину трајања заједнице живота оставиоца и брачног друга, имовно стање и способност за привређивање брачног друга и осталих наследника и вредност заоставштине.
Код утврђене чињенице да је тужилац, као брачни друг оставиље, сада пок.С., наследник другог наследног реда заједно са туженима, да вредност спорног стана износи, према налазу и мишљењу вештака грађевинске струке М. С. од 05.11.2009.године, 2.100.000,00 динара, односно да ¼ овог износа представља тржишну вредност од 525.000,00 динара, који тужилац тражи у својину, правилно је оценио првостепени суд, супротно жалбеним наводима тужиоца да вредност заоставштине није тако мала да би њеном поделом тужилац као брачни друг оставиље запао у оскудицу, због које би имао право захтевати у својину целокупну заоставштину односно спорни стан.
С обзиром да је првостепени суд оценио да нема места примени одредбе чл.23 ст.2 ЗОН-а беспредметни су жалбени наводи којима се указује да је брачна заједница између тужиоца и сада пок. С. дуго трајала и то почев од 1981. па до 25.02.2007.године, када је С. умрла, јер наведене околности прописане ставом трећим поменутог члана закона суд цени само кад има места примени става првог и става другог члана 23 Закона (за увећање наследног дела брачног друга).
На основу разлога из побијане пресуде и стања у списима предмета произилази да је сада пок. К. С., умрла 25.02.2007. године а да је тужилац тужбу за увећање свог наследног дела поднео тек 16.06.2008.године, по истеку рока од једне године рачунајући од њене смрти, а који је прописан одредбом чл.23 ст.1 ЗОН-а, тако да је по оцени Апелационог суда његов захтев, поред разлога наведених у побијаној пресуди неоснован и са разлога што је преклудиран у праву да захтева увећање свог наследног дела односно својину на целокупној заоставштини.
У првостепеном поступку утврђено је да тужилац остварује инвалидску пензију, да је сувласник спорног стана, по основу стицања у брачној заједници са оставиљом и по основу наслеђа, у укупној квоти од ¾, а што значи да није без средстава за живот и без имовине, супротно жалбеним наводима, чак иако би се узело да је вредност заоставштине мала, а што не произилази на основу налаза вештака, а због чега такође нису постојали законски разлози за усвајање тужбеног захтева тужиоца садржаног у изреци побијане пресуде под 2. а због чега га је првостепени суд и одбио дајући разлоге које у свему прихвата и другостепени суд тако да се ниједним жалбеним наводом не доводе у питање.
Са свих изнетих разлога, Апелациони суд је побијани део пресуде потврдио као и одлуку о трошковима сходно одредби чл.375 ЗПП и одлучио као у изреци под I.
У жалби тужиоца не дају се никакви разлози за евентуалну неправилност одлуке да свака странка сноси своје трошкове. Разлози изнети у жалби тужених о неправилности одлуке о трошковима, због чињенице да тужилац није у целости успео са тужбеним захтевом и да су тужени на рочишту од 19.01.2009.године признали део тужбеног захтева тужиоца који је усвојен и да нису дали повод за тужбу и да им због тога припадају нужни парнични трошкови у износу од 518.750,00 динара и још 75.000,00 динара на име састава жалбе, нису основани.
На последњем рочишту од 14.07.2010.године, које је претходило доношењу побијане пресуде, пуномоћник тужених трошкове је тражио по АТ, а што значи да их није определио појединачно за сваку парничну радњу и у укупном износу, а што је био дужан да учини сходно одредби чл.159 ст.1 – 3 ЗПП, па је и са тог разлога правилна одлука да свака странка сноси своје трошкове.
Побијано решење којим је одбијен предлог тужиоца за ослобађање од плаћања свих такси и трошкова насталих у конкретној парници није донето уз неправилну примену одредбе чл.164 ЗПП, како се наводи у жалби тужиоца.
Првостепени суд је на основу чињенице да је тужилац инвалидски пензионер, да је за месец април 2008.године примио ½ пензије у износу од 6.533,87 динара и да је власник спорног стана у квоти од ¾, а чија укупна вредност износи 2.100.000,00 динара, правилно утврдио да тужилац није егзистенцијално угрожен и да је према својем општем имовном стању у могућности да сноси трошкове поступка односно да плати таксу за тужбу и пресуду, сагласно вредности предмета спора и да нису испуњени услови прописани одредбом чл.164 ЗПП да буде ослобођен од плаћања било каквих трошкова који проистекну из конкретне парнице.
Правилност разлога из побијаног решења не доводи се у питање ни жалбеним наводима да је тужилац стар, да због болести велики део пензије троши на куповину лекова јер ту чињеницу, осим достављањем дијагнозе о разним врстама болести, није документовао достављањем одговарајућих доказа да није ослобођен плаћања партиципације за лекове односно доказа о издацима за лекове, а које доказе није презентирао суду у првостепеном поступку, а не доставља их ни уз жалбу.
Са напред наведених разлога, Апелациони суд је на основу одредбе чл.387 тач.2 у вези са чл.375 ЗПП одлучио као у изреци под II.
Председник већа-судија,
Обрен Јездић,с.р.