Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Породично право » Гж2 38.22 Школовање студента
Гж2 38.22 Школовање студента
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД КРАГУЈЕВАЦ
Гж2-38/22
28.01.2022. године
К р а г у ј е в а ц
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судија Дејана Лукића, председника већа, Драгане Стефановић Лабан и Сузане Чоловић, чланова већа, у правној ствари по тужби тужиоца „АА“ из …, ЈМБГ …, кога заступа Бојан Јовановић, адвокат из …, против тужене „ББ“ из …, коју заступа Љубодраг Вуковић, адвокат из …, ради измене одлуке о издржавању, одлучујући о изјављеној жалби тужене на пресуду Основног суда у Крушевцу 9П2 бр. 313/21 од 14.09.2021. године, у седници већа одржаној дана 28.01.2022. године, донео је
Р Е Ш Е Њ Е
УКИДА СЕ пресуда Основног суда у Крушевцу 9П2 бр. 313/21 од 14.09.2021. године, и предмет враћа првостепеном суду на поновно суђење.
О б р а з л о ж е њ е
Ставом првим изреке првостепене пресуде, врши се измена пресуде Основног суда у Крушевцу П бр. 1113 /01 од 13.02.2002. године, па се утврђује да је престала законска обавеза издржавања тужиоца „АА“ из …, према ћерки „ББ“ из ….
Ставом другим изреке одлучено је да свака странка сноси своје трошкове поступка.
Против наведене пресуде, жалбу је благовремено изјавила тужена, побијајући је због битних повреда одредаба парничног поступка из чл. 374 ст. 2 тач. 7 и чл. 374 ст. 2 тач. 12, ЗПП, погрешно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.
Испитујући оспорену пресуду, у смислу чл. 386 ЗПП, Апелациони суд у Крагујевцу је утврдио:
Жалба тужене је основана.
Првостепена пресуда није донета уз битне повреде одредаба парничног поступка из чл. 374 ст. 2 тач. 1 – 3, 5, 7 и 9 ЗПП, на које повреде Апелациони суд пази по службеној дужности. Међутим, првостепена пресуда је донета уз битну повреду одредаба парничног поступка из чл. 374 ст. 2 тач. 12 ЗПП на коју се указује наводима из жалбе тужене јер је чињенично стање непотпуно утврђено, а што је довело до погрешне примене материјалног права, па се пресуда није могла са сигурношћу испитати. Жалбом тужене је указано и на битну повреду одредаба парничног поступка из чл. 374 ст. 2 тач.7 ЗПП о чему ће касније бити образложено.
Према утврђеном чињеничном стању тужилац је тражио тужбом измену пресуде Основног суда у Крушевцу П.бр. 1113/01 од 13.02.2002. године, односно престанак издржавања према ћерки „ББ“ из разлога промењених околности: што је тужиља постала пунолетна, запослила се у „Хенкелу“ и што је 2006. године добио сина мал. „ВВ“, који има 15 година и налази се на редовном школовању. Даље је тврђено да је тужена оспорила тужбени захтев наводећи да је у школској 2020/2021. уписала прву годину као самофинасирајући студент Академије васпитач-медицинских струковних студија, одсек …, мастер струковне студије, васпитач деце, предшколског узраста, те се налази на редовном школовању. Суд је из уверења Академије васпитачко-медицинских струковних студија, Одсек … од 16.08.2021. године, утврдио да је тужена за школску 2020/2021 уписана на мастер студијама као самофинансирајући студент. Из извода из МКР … од 27.02.2017. године, суд је утврдио да је тужилац постао отац „ВВ“. Из уверења РФ ПИО … од 30.08.2021. године, суд је утврдио да је тужена била пријављена на обавезно осигурање за период од 04.02.2021. године до 01.07.2021. године, по основу радног односа код „МПС Интегратион“ доо … – ….
На основу предњег, позивајући се на одредбе чл. 155 ст. 2 Породичног закона и ст. 4 истог закона, првостепени суд је закључио да је тужена постала пунолетна, да је у међувремену засновала ради однос 04.01.2021. године, да је била у радном односу до 01.07.2021. године, па по налажењу суда стекли су се услови за престанак обавезе издржавања овде тужиоца, у односу на тужену која обавеза је утврђена по правноснажној пресуди П.бр.1113/01 од 13.02.2002. године. Првостепени суд је закључио да чињеница да је тужена уписала мастер студије на Академији васпитачко-медицинских струковних студија, да не представља редовно школовање које би подразумевало обавезу тужиоца да настави да пружа издржавање. По стицању пунолетства, тужена је право на издржавање црпела из чињенице редовног школовања на Академији за васпитаче. Тужена је изгубила право на издржавање заснивањем радног односа, и на тај начин она самостално остварује приходе и тужилац више није у обавези да доприноси њеном издржавању.
Закључак првостепеног суда са датим разлозима се не може прихватити као правилан и на закону заснован.
Наиме, одредбом чл. 155 ст.2 Породичног закона је прописано да пунолетно дете које се редовно школује има право на издржавање од родитеља сразмерно њиховим могућностима, а најкасније 26 године живота, док је ставом 4 овог члана закона, прописано да нема право на издржавање пунолетно дете ако би прихватање његовог захтева за издржавање представљало очигледну неправду за родитеље, односно друге крвне сроднике. Одредбом чл. 6 ст. 1 Породичног закона прописује се да је свако дужан да се руководи најбољим интересом детета и свим активностима које се тичу детета.
Наиме, с обзиром да важећи Закон о високом образовању не врши поделу студената на редовном школовању и оних који то нису, већ на студенте који се финансирају из буџета и студенте који се сами финансирају, значење термина представљено у одредби чл. 155 Породичног закона „пунолетно дете које се редовно школује“ не може се наћи у актуелној типологији студената из Закона о високом образовању. С тога, под пунолетним дететом које се редовно школује на факултету, по закључку Апелационог суда, подразумева дете које има статус студента, који се стиче уписивањем пунолетног детета на одобрене акредитоване студијске програме, које организује високошколска установа и које без знатног, односно неоправданог заостатка савлађује предвиђене студијске програме. Јасно је да редовно школовање пунолетног детета може бити школовање у средњој школи, школовање на вишој школи и школовање на факултету, па како је заједнички именитељ за средње – више, факултетско, основно, факултетко-мастер, односно специјалистичко и факултетске докторско академско образовање, њихова необавезност, он чини једнаким чињеничним основном за утврђивање права пунолетног детета на издржавање од стране родитеља, било да се налази на редовном средњем вишем, факултетском основном, факултетском мастер, односно специјалистичким или факултетском докторском образовању. Сврха образовања пунолетног детета јесте стицање могућности за запослење, а сврха вишег степена образовања (све до академског докторског образовања) јесте повећање могућности за боље запослење и омогућавање боље зараде, ради бољег задовољавања уобичајених егзистенцијалних, културних, социјалних и сличних потреба. Образовање које се стиче на тзв. мастер студијама за пунолетно дете поправља „почетне социјалне позиције“ пунолетног детета за тзв. нормалан живот што је оправдан разлог за продужење редовног школовања и после завршетка студија у конкретном случају, струковних од стране тужене.
По оцени овог суда, основано се указује жалбом тужене да првостепени суд није утврдио да ли је тужена наставила редовно да испуњава своје обавезе или не, да ли постоји континуитет у извршавању обавеза што је у директној вези за правилном одлуком у овој правној ствари и правилном применом одредбе чл. 155 ст. 2 Породичног закона , која прописује да пунолетно дете које се редовно школује има право на издржавање од родитеља, сразмерно његовим могућностима, најкасније до навршене 26 године живота. Пропустио је првостепени суд да детаљно саслуша странке, као и да примени истражно начело чл. 205 Породичног закона и употпуни чињенично стање, прибављањем извештаја, да би поуздано утврдио да ли постоји континуитет у редовном школовању тужене, а што је битно за пресуђење у овој правној ствари. Поред наведеног, пропустио је првостепени суд да примени одредбу чл.167 ст. 2 ЗПП која прописује да када дужник издржавања изгуби могућност за давање издржавања или давање издржавања постане за њега очигледно неправично, осим ако поверилац издржавања није малолетно дете. Тек након предњег, првостепени суд ће утврдити од каквог је утицаја то што је у једном периоду тужена остваривала зараду и била у радном односу, ценећи објективне околности и њене материјалне могућности у конкретном случају, те да ли је био оправдан разлог због чега је у једном периоду радила и остваривала зараду и због чега.
Неосновано се жалбом тужене указује да је учињена битна повреда парничног поступка из чл. 374 ст. 2 тач.7 ЗПП, да туженој није дата могућност да расправља у поступку и изјасни, ово стога што су се пуномоћници странака на расправи од 17.08.2021. године, сагласили да се не изводи доказ саслушањем странака а што је суд прихватио .
У поновном поступку првостепени суд ће отклонити учињену битну повреду поступка на коју му је указано овим решењем и применом чл. 205 Породичног закона, применом истражног начела утврдити све битне чињенице, како би на потпуно и правилно утврђено чињенично стање, могао правилно применити одредбу чл. 155 ст. 2 Породичног закона .
Обзиром да је укинута одлука о главној ствари, то је укинута и одлука о трошковима поступка из става другог изреке првостепене пресуде, применом одредбе чл.401 тач.3 ЗПП јер иста зависи од одлуке о главној ствари.
Из свих напред наведених разлога а на основу одредба чл. 391 ст. 1 ЗПП, Апелациони суд у Крагујевцу је одлучио као у изреци овог решења.
Председник већа- судија
Дејан Лукић,с.р.