Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Накнада штете » Гж 3801.12 накнада штете
Гж 3801.12 накнада штете
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ
Број: ГЖ-3801/12
Дана 15.10.2013. године
К р а г у ј е в а ц
У ИМЕ НАРОДА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судија Милорада М. Јанићијевића, председника већа, Весне Цветковић и Росе Терзић, чланова већа, у правној ствари тужиоца Д. С. из К., чији је пуномоћник В. Ј., адвокат из К., против туженог Акционарско друштво „Ф. К. Б." П., раније Ф. К. „Б." из П., ради накнаде штете, решавајући по жалби туженога на пресуду Вишег суда у Крагујевцу 1П-33/12 од 24.07.2012. године, по одржаној расправи од 10.10.2013. године, у седници већа од 15.10.2013. године, донео је
П Р Е С У Д У
УКИДА СЕ пресуда Вишег суда у Крагујевцу 1П-33/12 од 24.07.2012. године, па Апелациони суд пресуђује:
ДЕЛИМИЧНО СЕ усваја тужбени захтев тужиоца Д. С., па се обавезује тужени АД „Ф. К. Б." П., да тужиоцу исплати износ од 63.430,02 CHF у динарској противвредности на име суђења на фудбалским утакмицама у земљи за период од 02.09.1984. године до 30.06.1990. године, са каматом по каматној стопи у висини есконтне стопе коју одређује Европска централна банка почев од 28.02.2012. године, у року од 15 дана по пријему пресуде под претњом извршења, и жалба туженог се у овом делу одбија.
ОДБИЈА СЕ део тужбеног захтева тужиоца којим је тражио да се тужени обавеже да тужиоцу на име измакле користи исплати износ од 130.548,14 CHF на име суђења на међународним утакмицама у иностранству за период од 02.09.1984. године до 30.06.1990. године; за износ од 88.484,25 CHF на име суђења на међународним утакмицама у иностранству за „Futsal" за период од 02.09.1984. године до 30.06.1990. године; износ од 94.056,14 CHF на име едукација и суђења у иностранству за период од 02.09.1984. године до 30.06.1990. године; износ од 237.152,23 CHF на име надокнаде за вршење дужности стручног посматрача у иностранству за период од 1992. године до 2008. године и за износ од 33.820,38 CHF на име надокнаде за вршење дужности стручног посматрача у иностранству за период од 2008. године до 2011. године, са каматом по каматној стопи у висини есконтне стопе коју одређује Европска централна банка почев од 28.02.2012. године, као неоснован, а жалба туженог у овом делу се усваја.
ОБАВЕЗУЈЕ СЕ тужени да тужиоцу надокнади трошкове парничног поступка у износу од 294.995,00 динара у року од 15 дана по пријему пресуде под претњом извршења.
О б р а з л о ж е њ е
Ожалбеном пресудом у ставу 1. усвојен је тужбени захтев тужиоца, па се обавезује тужени да тужиоцу на име измакле користи исплати износ од 648.491,36 CHF у динарској противвредности на дан исплате и то у алинеји један износ од 63.430,02 CHF на име суђења на фудбалским утакмицама у земљи за период од 02.9.1984. године до 30.6.1990. године; у алинеји два износ од 130.548,14 CHF на име суђења на међународним утакмицама у иностранству за период од 02.9.1984. године до 30.6.1990. године; у алинеји три износ од 88.484,25 CHF на име суђења на међународним утакмицама у иностранству за „Futsal" за период од 02.9.1984. године до 30.06.1990. године; у алинеји четири износ од 94.056,14 CHF на име едукације и суђења у иностранству за период од 02.9.1984. године до 30.6.1990. године; у алинеји пет износ од 237.152,23 CHF на име надокнаде за вршење дужности стручног посматрача у иностранству за период од 1992. године до 2008. године и у алинеји шест износ од 33.820,38 CHF на име надокнаде за вршење дужности стручног посматрача у иностранству за период од 2008. године до 2011. године, све са каматом по каматној стопи у висини есконтне стопе коју одређује Европска централна банка почев од 28.2.2012. године као дана падања у доцњу па до исплате.
У ставу два одбија се као неоснован део тужбеног захтева којим је потраживана камата на износ главног дуга за период од 01.1.2012. године до 28.2.2012. године.
У ставу три обавезује се тужени да тужиоцу надокнади трошкове парничног поступка у износу од 1.819.745,00 динара.
Против наведене пресуде жалбу је изјавио тужени побијајући је у ставовима 1. и 3. изреке са предлогом да се побијана пресуда преиначи у правцу жалбених навода или укине и предмет врати првостепеном суду на поновно суђење.
Разматрајући ожалбену пресуду у смислу чл. 372 ЗПП, Апелациони суд је нашао:
Жалба је делимично основана.
Како је одлука првостепеног суда по оцени овог суда заснована на битним повредама парничног поступка из чл. 361 ст. 2 тачка 12 ЗПП јер нема разлога о одлучним чињеницама то је морала бити укинута, те како се ради о другом укидању, то је сходно одредби чл. 369 и 370 ЗПП Апелациони суд отворио расправу на којој су изведени сви докази који су изведени пред првостепеним Општинским, Основним и Вишим судом, извршио увид и прочитао допис Ф. С. С. број 05-2125/2 од 24.09.2013. године, допис А. Ј. од 09.07.2013. године, допис ФСС број 28-1105/2 од 28.05.2013. године, допис Историјског архива Б. бр.02-2/1628 од 11.04.2013. године, текста Општег правилника фудбалских судија Ј., записника са седнице стручног савета СФСЈ од 27.09.1984. године, дописа ФСС број 05-517/2 од 01.04.2013. године, дописа ФСЈ од стране секретара Одбора фудбалских судија З. Ј. бр. 05-588/2 од 07.03.1987. године, извода из Централног регистра Привредног суда у П. од 19.04.2011. године, те комплетне списе сада Вишега суда 8П-766/10, те ценећи исте и разлоге жалбе туженога нашао да је одлука првостепеног суда заснована на битним повредама парничног поступка из чл. 361 ст. 2 тач. 12 ЗПП у ставу један алинеја два, три, четири, пет и шест изреке, јер нема разлога о одлучним чињеницама, јер у побијаној одлуци првостепени суд није дао разлоге у погледу одлуке у ставу 1. алинеја два, три, четири, пет и шест изреке нити је поступио по примедбама из одлуке Окружног суда у Крагујевцу Гж-2450/06 од 01.12.2006. године, те је стога морала бити укинута, те је одлучено као у изреци ове пресуде у ставу првом.
По одржаним расправама и изведених цитираних доказа овај суд је ценећи разлоге жалбе туженога нашао да су исти неосновани у погледу одлуке првостепеног суда као у ставу првом алинеја један где је досуђен износ од 63.430,02 CHF у динарској противвредности а на име измакле користи за суђење на фудбалским утакмицама у земљи за период од 02.09.1984. године до 30.06.1990. године јер налази да је у овом делу одлука није заснована на битним повредама парничног поступка из чл. 361 ст. 2 тачка 1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП, као ни на онима на које се у жалби указује, првостепени суд на потпун начин утврдио чињенично стање које се жалбеним разлозима не доводи у сумњу нити нуде докази који би га изменили.
Наиме, изрека одлуке у овом делу не противречи утврђеном чињеничном стању, примени материјалног права и датим разлозима.
Изведеним доказима је несумњиво утврђено да је овде тужилац као фудбалски судија који је поступао у Првој савезној лиги и главни судија дана 02.09.1984. године између ФК „Б." и ФК „Х." по завршеној утакмици у просторијама стадиона ФК „Б." физички нападнут којом приликом су му нанете тешке телесне повреде, нанетих за сада од стране непознатих лица, због чега није могао наставити са суђењем, те је одлуком Конференције ФСС из 1985. године замењен другим судијом због немогућности да настави суђење, да је од стране контролора на предметној утакмици оцењен оценом 3,5, док је максимална 4.
Овај суд налази да навод пуномоћника туженог, да како је пружио доказе да је иза одлуке првостепеног суда односно и пре ње овде тужени Ф. К. „Б." из П. извршио пререгистрацију 15.04.2011. године као Акционарско друштво „Ф. К. Б." П., а пуномоћник тужиоца сада на расправи означио туженога управо као Акционарско друштво „Ф. К. Б." П. се ради о персоналном преиначењу тужбе, није основан, јер из доказа које је приложио тужени се утврђује да је АД „Ф. К. Б." из П. правни следбеник Ф. К. „Б." из П., те да се ради само о сада тачном одређењу туженога а не персоналном преиначењу тужбе.
Правноснажном одлуком Општинског суда у Крагујевцу одлучено је о захтеву тужиоца за неимовинском штетом у предмету П-XI-2099/03 од 28.04.2006. године.
На основу цитираних доказа изведених и пред првостепеним и пред овим судом у жалбеном поступку овај суд закључује да тужилац има право на накнаду материјалне штете као у ставу 1. алинеја један, јер у доказном поступку и пред овим судом и пред првостепеним судом тужени није успео доказати, да овде тужилац није престао са суђењем због нанетих повреда и умањења опште животне активности за 30%, већ да је то због његових пропуста и одлуке надлежног органа Фудбалског савеза Ј. из 1985. године због афере „тунел", јер ни овај суд није могао прибавити наведену одлуку на коју се жалбом туженог указује, нити је тужени такву одлуку прибавио а могао је имајући у виду трајање овога поступка, јер је он заинтересован да такву одлуку прибави у случају да она утврђује разлоге како то наводи тужени. Овај суд дописом Фудбалског савеза С. бр.05-517/2 од 01.04.2013. године је обавештен, да не располаже одлуком Савеза фудбалских судија Ј. из јануара 1985. године која се односи на листу суђења и судију Д. С., већ да се доставља само записник са Осме седнице стручног савета СФСЈ од 27.09.1984. године. Наведени записник овај суд прихвата као доказ имајући у виду протек времена од подношења тужбе и чињеници да се та одлука не налази у документацији и архиву не само Фудбалског савеза С., већ и А. С. и Б., из кога се утврђује да је у тачки 4. разматран случај „С.", те да је закључено да се покрене дисциплински поступак против истога лица, те контролора на тој утакмици због мањкавости извештавања и састављања извештаја са исте и чињенице да овде тужилац није доставио „детаљан извештај јер из поднетог извештаја не види се да је био на вечери са представницима ФК „Б." и то повређен, да је водио не само разговор са контролором и шта су говорили".
Ценећи овај записник и закључак стручног савета СФСЈ од 27.09.1984. године а тачка 4. овај суд налази да исти не може водити закључку како то чини у жалби тужени, да је тужилац престао са обављањем функције судије Прве фудбалске лиге због пропуста у суђењу јер такви докази нису пружени, као ни докази да ли је вођен дисциплински поступак и каква је одлука дисциплинског органа. Саслушањем тужиоца овај суд утврђује, јер поклања веру исказу тужиоца да по задобијању повреда и указане помоћи у болничкој установи у Т., није ни физички ни психички било објективно могуће да се нађе и на вечери, већ је повређен сутрадан пребачен авионом до Б. а потом до К., да је примљен у медицински центар у К. на дуже лечење због тежине повреда и да се, што је исто наведено и у кривичном поступку када су оптужена лица за напад на тужиоца, исти није могао ни њих идентификовати, зато што је наступила амнезија због удараца у пределу главе и претрпљених повреда. Самим тим овде тужилац није ни могао бити на вечери, нити је могао састављати потпуни извештај јер се исти није сећао ни детаља саме утакмице а што је све изнето и у кривичном суђењу пред Општинским и Окружним судом у Подгорици где су оптужена лица правноснажно ослобођена одговорности, тако да нападачи нису познати.
Стога овај суд закључује, да је овде тужени одговоран за наступање повреда иза напада непознатих лица у просторијама стадиона туженога, а да према прописима Фудбалског савеза Ј., постоји посебна одговорност организатора утакмице, у конкретном случају туженога, за безбедност а посебно судећих лица и посебно ако се исти налазе у просторијама стадиона овде туженога.
По оцени овога суда нема никаквог доприноса на страни тужиоца, нити га је могло бити имајући у виду напред наведено, па и за ситуацију да је до резултата утакмице дошло и грешком и када би због тога тужени био оцењен негативном оценом, јер то никако не могу бити разлози за оправдавање било каквога напада а посебно физичког напада и претрпљених повреда на страни тужиоца.
Одговорност тужиоца као организатора утакмице лежи и у одредби члана 181 Закона о облигационим односима, јер је пропустио да обезбеди пуну сигурност овде тужиоцу.
Стога је исти одговоран по оцени овога суда, за чињеницу, да овде тужилац, што је у доказном поступку пред првостепеним судом утврђено, могао да обавља функцију фудбалског судије Прве савезне лиге од 02.09.1984. године до 30.06.1990. године, те на име тога измаклу корист односно добит. За овај период она је изведеним доказима пред првостепеним судом утврђена у висини износа од 63.430,02 CHF у динарској противвредности, како је то нашао вештак економске струке, који налаз није доведен у сумњу ни наводима жалбе. Неоснован је навод жалбе, да тужиоцу не припада ова накнада, јер се накнада исплаћивала на име чланарине и трошкова које су фудбалске судије имале током боравка у местима где су обављали суђење, јер из исказа сведока који су саслушани пред првостепеним судом, као и исказа самога тужиоца кога је суд прихватио с обзиром да је исти у сагласности са исказом сведока, судије З. П., судије Прве савезне лиге. То све произилази и из писмене изјаве судије Ш. да накнада је практично остајала судијама с обзиром да су клубови обезбеђивали и трошкове превоза и боравка фудбалских судија тако да исти нису имали трошкове у овом правцу, а што се види и из одлуке односно Кодекса понашања клубова Прве савезне лиге и савезних судија поводом суђења утакмица Прве савезне лиге, који су заједнички утврдили Извршни одбор конференције заједница фудбалских клубова Прве савезне лиге и извршни одбор савезних фудбалских судија Ј., на заједничкој седници одржане 20.11.1999. године а на одвојеним седницама СФСЈ од 19.01.1980. године и од 01.01.1980 године. Њиме су утврђене и материјалне обавезе клубова, односно да је исти дужан да обезбеди судијама смештај у хотелу клуба домаћина, исплату путних трошкова од места пребивалишта до суђења и обратно, дневнице сходно одредби чл. 5 Правилника о накнадама путних и других трошкова, судијску таксу а све то на жиро-рачун судија. Ово произилази и из Правилника из 1988. године фудбалских судија о накнадама, с тим што је тачно, да је једно време, што се жалбом неосновано указује и током првостепеног поступка, да је та накнада била означавана као хранарина, те следствено томе она као таква не припада овде тужиоцу, јер није после повређивања, односно после престанка бављења судијском функцијом ни судио фудбалске утакмице, односно да је та накнада материјални трошак фудбалских судија. То све из напред наведених разлога, је накнада припадала увек фудбалском судији, а да су трошкове сносили фудбалски клубови, како превоза тако и боравка у месту суђења.
Стога су сви разлози жалбе туженог у овом делу неосновани, те их је ваљало одбити, те овај суд налази, како стоји одговорност овде туженога за повређивање тужиоца, то је исти обавезан платити не само нематеријалну штету што је учињено поводом одлуке првостепеног Општинског суда, већ и материјалну штету у овом делу, јер се основано могло очекивати, да овог напада и повреда није било, тужилац би наставио са суђењем до своје 48-е године, односно до 1990. године и остваривао предметну накнаду, те је самим тим истом измакла корист у утврђеном износу, како је то нашао вештак економске струке, а који је налаз дао имајући у виду и број утакмица које би у току једне сезоне могао судити у свим нивоима и ранговима тужилац. Све је у складу и са исказима сведока Ш. и П. Висина која је утврђена налазом вештака, се наводима жалбе не доводи у сумњу нити има доказа који би га изменили.
Са изложеног ваљало је донети одлуку као у ставу 2. где је усвојен овај део тужбеног захтева тужиоца, при чему тужиоцу припада и камата од дана вештачења па до исплате, а имајући у виду да је пресуда непосредно иза тога донета од стране првостепенога суда, те не стоји временски размак који би утицао на правилност утврђивања времена почетка течења камате, те одбити разлоге жалбе туженог.
Одлучујући о разлозима жалбе у односу на одлуку првостепеног суда као у ставу 1. алинеја два, три, четири, пет и шест везано за измаклу корист тужиоца, а по основу немогућности суђења на међународним утакмицама за период од 02.09.1984. године до 30.06.1990. године, те суђења на међународним утакмицама у иностранству за „Futsal", те на име едукације и суђења у иностранству за период од 02.09.1984. године до 30.06.1990. године, као и на име накнаде за вршење дужности стручног посматрача у иностранству од 1992. године до 2008. године и на име надокнаде за вршење дужности стручног посматрача у иностранству за период од 2008. године до 2011. године, овај суд налази да овај део захтева у својој основи није доказан, те га је ваљало одбити и уважити жалбене разлоге туженог.
Наиме, тужилац у току поступка није пружио релевантне доказе да би на несумњив начин се могло утврдити, да би исти, да није повређен предметном критичном приликом био изабран за судију на међународним утакмицама и од ког периода, односно када, јер исказ сведока П. по оцени овога суда није довољан, да би се на сигуран начин извео закључак како то у разлозима тужбе износи тужилац јер пре овога догађаја није било никаквих активности од стране надлежних органа Фудбалског савеза Ј., односно фудбалских судија Ј. да у овом правцу нису стављени предлози а са друге стране се поставља питање да ли би и када овде тужилац постао судија на међународним утакмицама имајући у виду и чињеницу да је иза повређивања тужиоца донета одлука о покретању дисциплинског поступка.
Овај суд је прихватио допис Фудбалског савеза С. бр. 05-2125/2 од 24.09.2013. године и навод, да општи Правилник савеза фудбалских судија Ј. који је предат од стране туженога у току овога поступка је по садржини истинит, да је као такав објављен у Збирци прописа Фудбалског савеза Ј. из 1981. године, да га је усвојила Конференција СФСЈ на седници која је одржана 21.04.1999. године, а да Национални фудбалски савез није имао обавезу чувања документације која је усвојена од стране предметне организације. Овај суд прихвата наведени Правилник као доказ у жалбеном поступку имајући у виду даје овај спор започео 1986. године, да је тек 2012. године поднеском од 08.03.2012. године тужилац ставио захтев за накнаду изгубљене користи због немогућности суђења као судија на међународним утакмицама а потом био и стручни посматрач као и едукатор у иностранству у наведеном својству, односно да је и сам тужилац крив за протек времена, и немогућност утврђивања одређених чињеница те прибављања доказа које је овај суд узео у обзир приликом одлучивања о жалби туженога, а сходно чл. 359 ЗПП, те такође да на страни туженог нема пропуста у правцу благовременог позивања на доказе.
У члану 75 наведеног Правилника су утврђени услови под којима савезни судија може бити стављен на листу интернационалних судија, да су ти прописи на основу прописа ФИФ-е и УЕФ-е, да председништво СФСЈ формира листу од највише 7 међународних судија а између осталога у ставу 2. тачка 1 да кандидат не сме бити старији од 48 година ако се већ налази на тој листи, односно не сме бити старији од 40 година ако први пут улази на ову листу. Неспорно је да тужилац пре повређивања није био на листи међународних фудбалских судија, те да би његов избор био први пут, односно да би морао тада испуњавати услове да има мање од 40 година у време избора. Тужилац у време повређивања је имао више од 40 година, односно 42, те да самим тим не би ни испуњавао услове да буде ни у каснијем периоду интернационални судија а самим тим онда нема ни основа за потраживање изгубљене користи као у ставу 1. алинеја два, три, четири, пет и шест изреке побијане одлуке.
Исказ сведока П. није доказ који би био релевантан у овој правној ствари у овом делу, јер се сведок П. није изјашњавао у погледу временских, односно старосних ограничења када неко може постати интернационални судија, већ се само изјашњавао у погледу стручних квалитета овде тужиоца, које овај суд оцењује да су заиста били високи, па имајући у виду и оцену коју је тужилац добио поводом суђења сусрета између туженога и ФК „Х.".
Како о списку односно томе ко ће бити интернационали судија односно оних 7 које је делегирао Фудбалски савез Ј. одлучује орган истога па у том правцу није било одлуке, нити предлога том органу нити је тужилац пружио такве доказе, то је ваљало удовољити наводима жалбе туженога, а тужбени захтев тужиоца одбити како је одлучено у ставу три изреке, јер овде тужилац није доказао, да би да је наставио са суђењем био изабран за интернационалног фудбалског судију и остварио приходе који се тужбом потражују у овом делу, тим пре што потражује измаклу корист од момента од када није више поступао као фудбалски судија и када није био на листи интернационалних фудбалских судија. Стога се и тужбени захтев тужиоца појављује као неоснован и исти је ваљало одбити и уважити жалбене разлоге туженога.
Овај суд је донео одлуку о трошковима поступка имајући у виду правилност одлуке о трошковима поступка првостепенога суда где су тужиоцу признати сви нужни трошкови за вођење предметне правне ствари, али према постигнутом успеху у парници, с тим што је овај суд узео у обзир да је тужени у овом жалбеном поступку успео у већем делу те признао и трошкове за долазак на расправе као и писање жалбе што је тражено од стране пуномоћника, те одлучио као у изреци ове пресуде у ставу четири, а на основу чл. 149 и 150, а у вези чл. 161 ЗПП.
Са изложеног, а на основу чл. 374, 380 ЗПП, Апелациони суд је одлучио као у изреци.
Председник већа-судија
Милорад М. Јанићијевић,с.р.