Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Накнада штете » Гж 386.11 Накнада штете по основу измакле добити
Гж 386.11 Накнада штете по основу измакле добити
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ
Број:Гж.бр.386/11
Дана 11.03.2011. године
К р а г у ј е в а ц
У ИМЕ НАРОДА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судија Милорада М. Јанићијевићa, председника већа, Драгијане Дробњак и Росе Терзић, чланова већа, у правној ствари тужилаца Б. Б., М. Б., Д. Б., сви из К., чији је заједнички пуномоћник Р. П., адвокат у К., Ж. С. и Д. С., обoјице из З., чији је пуномоћник Б. Б. из К., против туженог З.А. АД са седиштем у К., ради накнаде штете по основу измакле добити, вредност спора 67.000.000,00 динара, решавајући по жалби тужилаца на пресуду Вишег суда у Крагујевцу 4 П-17/10 од 09. 12. 2010. године, у седници већа одржаној дана 11.03.2011. године, донео је
П Р Е С У Д У
ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужилаца па се пресуда Вишег суда у Крагујевцу 4 П-17/10 од 09. 12. 2010. године ПОТВРЂУЈЕ.
О б р а з л о ж е њ е
Оспореном пресудом у ставу 1. одбија се као неоснован тужбени захтев тужилаца Б. Б., М. Б., Д. Б., сви из К., Ж. С. и Д. С. оба из З., којим су тражили да се обавеже тужени З.А. АД са седиштем у К. да тужиоцима по основу штете, по основу измакле користи због некоришћења одузете катастарске парцеле означене као кп.бр. 32/2 у површини од 2.45,16 ха КО Б. исплати и то Д. С. и Ж. С. по 1/6, Б. Д. 1/3, а Б. Б. и Б. М. по 1/6 од износа ближе наведених у изреци пресуде у ставу 1 почев од 1954. године па закључно са 2010. годином а у року од 15 дана од дана правноснажности пресуде под претњом принудног извршења.
Ставом 2. обавезују се тужиоци да солидарно туженом плате трошкове парничног поступка у износу од 10.000,00 динара у року од 15 дана од пријема пресуде под претњом принудног извршења.
У законски одређеном року, жалбу на првостепену пресуду уложили су тужиоци преко пуномоћника и тужилац Б. Б. лично и исту оспоравају због погрешне примене материјалног права из чл. 363 а у вези са чл. 360 ст. 1 тач. 3 ЗПП с предлогом да се жалба уважи и пресуда Вишег суда укине и врати на поновно суђење и одлучивање.
Испитујући оспорену пресуду у смислу одредбе чл. 372 Закона о парничном поступку, Апелациони суд је нашао.
Жалба тужилаца није основана.
Правилно је поступио првостепени суд када је одлучио као у изреци пресуде. За своју одлуку дао је јасне и разумљиве разлоге које у целости прихвата и другостепени суд.
У поступку нису учињене битне повреде одредаба ЗПП из чл. 361 ст. 2 тач. 1, 2, 5, 7 и 9 на које суд пази по службеној дужности. Првостепени суд је правилно применио материјално право и донео правилну и закониту одлуку.
На основу изведених доказа које је првостепени суд ценио у смислу чл. 8 ЗПП утврђено је да је решењем Комисије за враћање одузетог земљишта на територији града Крагујевца 05-461-167/92 и 05-168/92 од 11. 07. 1997. године, да је решењем Среске комисије за пољопривредно земљишни фонд среза Крагујевачког бр. 210 од 11. 07. 1953. године издвојено из домаћинства Б. (М.) М., сада бившег из Б., као обрадиво земљиште у унето у ПЗФ општенародне имовине кп.бр. 32/2 као део ове парцеле друге класе у површни од 2.45,16 ха и да је основан захтев правних следбеника ранијих сопственика одузете имовине Б. М., ближе наведених у изреци oве пресуде, за повраћај тог земљишта. У другом ставу решења је утврђено да је на дан подношења захтева за повраћај одузетог земљишта то земљиште у друштвеној својини на коришћењу код ДД З. А.ПО из К. на ком земљишту је подигнута фабричка хала, објекат број 1 – „Каросерија“, па правним следбеницима ранијег сопственика одузетог земљишта припада право на новчану накнаду за одузето земљиште. Ставом трећим решења утврђено је право на новчану накнаду на терет ДД З.А. а у корист правних следбеника ранијих сопственика одузетог земљишта означених у изреци ове пресуде.
Из пресуде Врховног суда Србије У-607/98 од 02.09.1998. године се утврђује да је наведеном пресудом одбијена тужба ДД З.А. ПО К. поднета у управном спору против решења Министарства финансија Републике Србије у Београду а којим је одбијена жалба ДД З.А. из К. изјављена против решења Комисије за враћање земљишта на територији града Крагујевца од 11. 07. 1997. године.
На основу увида у списе предмета Општинског суда у Крагујевцу 1Р-504/10 утврђено је да је у ванпарничном поступку по предлогу Секретаријата за изградњу и имовинске послове града Крагујевца правноснажним решењем од 08. 10. 2009. године утврђена накнада за одузето земљиште означено као кп.бр. 32/2 њива 2 класе у површини од 2.45,16 ха КО Б. у износу од 11.399.940,00 динара и обавезан противник предлагача да овај износ исплати наследницима у одређеном идеалном делу.
Овом тужбом тужиоци траже накнаду штете у виду измакле користи због немогућности коришћења одузетог земљишта за период од 1954. године па закључно са 2010. годином. Правилно првостепени суд налази да тужиоцима не припада право на накнаду штете по основу измакле добити сходно чл. 185 и 189 Закона о облигационим односима због немогућности коришћења кп.бр. 32/2 КО Б., а која је издвојена из домаћинства правног претходника тужиоца и унета у пољопривредни земљишни фонд општенародне имовине по основу Закона о пољопривредном земљишту фонду друштвене својине и додељивања земље пољопривредним организацијама (Службени лист ФНРЈ бр. 22/53). Наиме,Законом о начину и условима признавања права и враћању земљишта које је прешло у друштвену својину, по основу пољопривредног земљишта фонда и конфискациојом због неизвршених обавеза из обавезног откупа пољопривредних производа, као и каснијим Законима о изменама и допунама наведеног закона (објављеним у Службеном гласнику РС бр. 22/92 и бр. 42/98) прописани су услови за признавање права на новчану накнаду за одузето земљиште и то чл. 7 наведеног Закона. Према овом члану право на накнаду припада ранијим сопственицима одузете имовине и њиховим правним следбеницима када нису испуњени услови за враћање одузетог земљишта, нити постоји могућност за давање другог одговарајућег земљишта. Правилан је закључак првостепеног суда да наведени законски прописи у погледу накнаде штете за одузето земљиште представљају lex specialis у односу на Закон о облигационим односима и накнада за одузето земљиште по наведеним прописима обухвата која је за тужиоце и њихове правне претходнике настала умањењем имовине због одузимања наведеног земљишта(обична штета) као и измаклу добит због немогућности коришћења наведеног земљишта. Тужиоцима као правним следбеницима ранијег власника само припада право на новчану накнаду за одузето земљиште која се одређује према одредбама Закона о начину и условима признавања права и враћању земљишта које је прешло у друштвену својину по основу пољопривредног земљишног фонда и конфискацијом због неизвршених обавеза из обавезног откупа пољопривредних производа, а које право су и остварили у правноснажно окончаном ванпарничном поступку у предмету Основног суда у Крагујевцу 1 Р-504/10.
Неосновано се у жалби тужилаца истиче да је првостепени суд погрешно применио материјално прво када је одбио тужбени захтев тужилаца за накнаду штете због измакле користи. Да би се неком признало право на накнаду штете, неопходан услов за то је постојање кривице на страни другог лица штетника. У конкретном случају нема никакве кривице на страни туженог „З.А“ што је у периоду од 1954. године па закључно са 2010. годином, до када се тражи измакла добит, користио парцелу која је одузета од правног претходника тужилаца. Тужени је парцелу добио на коришћење на основу решења Одељења за финансије Скупштине општине Крагујевац од 25. 06. 1964. године којим је усвојен захтев у корист завода Ц.З. у К. и експроприсано у Фонд опште народне имовине ради изградње објеката погона проширења новоизграђене фабрике, земљиште означено као кп.бр. 32, а пре тога на основу Закона о пољопривредном земљишном фонду одузето од правног претходника тужилаца. С тога не постоји основани предуслов за накнаду штете у виду изгубљене добити коју тужиоци потражују, а то је кривица на страни туженог, јер је он законити и савестан држалац и за утужени период парцелу држи на основу Закона о одузимању земљишта по основу ПЗФ и Закона о експропријацији. С тога су сви наводи жалбе тужилаца без икаквог основа па и навод жалбе да у конкретном случају има места примени Закона о облигационим односима те да је првостепени суд погрешно применио материјално право.
Потврђена је и одлука о трошковима спора а туженику су трошкови признати на основу чл. 149 и 150 ЗПП а који се односе на трошкове вештачења.
На основу изложеног а сагласно члановима 373 ст. 1 тач. 2 и 375 ЗПП, Апелациони суд је одлучио као у изреци пресуде.
Председник већа-судија,
Милорад М. Јанићијевић, с.р.