Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Накнада штете » Гж 3870.12 Накнада штете
Гж 3870.12 Накнада штете
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ
Број: Гж-3870/12
Дана 27.11.2012. године
К р а г у ј е в а ц
У ИМЕ НАРОДА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, као другостепени, у већу састављеном од председника већа судије Божидара Вујичића и чланова већа судија Радмиле Радуловић и Мирјане Поповић, у парници тужиоца Т. М. из К., кога заступа пуномоћник Р. Д., адвокат из К., против тужене Општине К., коју заступа Општински јавни правобранилац, ради накнаде штете, одлучујући по жалби тужене, изјављеној против пресуде Основног суда у Крагујевцу 8П.број 4245/2012 од 10.09.2012. године, на седници већа од 27.11.2012. године, донео је
П Р Е С У Д У
ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужене, а пресуда Основног суда у Крагујевцу 8П.број 4245/2012 од 10.09.2012. године, ПОТВРЂУЈЕ.
О б р а з л о ж е њ е
Ожалбеном пресудом у ставу 1., усваја се тужбени захтев тужиоца, па се обавезује тужена да на име помоћи по споразуму Владе Републике Србије и Штрајкачког одбора ратних војних резервиста из неразвијених општина закљученог 11.01.2008. године, закључка Републике Србије 05 број 401-161/2008-1 од 17.01.2008. године, исплати тужиоцу 237.600,00 динара, са законском затезном каматом од 23.06.2008. године, као дана утужења па до исплате, у року од 15 дана по пријему пресуде, под претњом извршења. Ставом 2., обавезује се тужена да тужиоцу на име трошкова поступка исплати 292.050,00 динара, са законском затезном каматом почев од 10.09.2012. године као дана пресуђења, па до исплате све у року од 15 дана по пријему пресуде, под претњом извршења.
Против наведене пресуде тужена је благовремено изјавила жалбу побијајући исту из свих законом предвиђених разлога.
Испитујући ожалбену пресуду на основу чл. 372 ЗПП, по увиду у списе предмета и садржину изјављене жалбе, Апелациони суд је нашао да је жалба тужене неоснована.
У првостепеном поступку и приликом доношења ожалбене пресуде није учињена ниједна битна повреда одредаба парничног поступка на коју овај суд пази по службеној дужности, а тужена, иако се у својој жалби позива на битне повреде поступка ни на једну такву повреду конкретно не указује. Чињенично стање је потпуно и правилно утврђено, а материјално право је у основи правилно примењено.
Првостепеном пресудом је утврђено да је одлуком Владе Републике Србије од 17.01.2008. године, утврђено да се Влада истом одлуком обавезала да износ од 421.000.000,00 динара пренесе у 6 месечних рата на рачун неразвијене општине К., као и друге износе за друге општине, те да су та средства која се додељују означена да имају карактер помоћи неразвијеним општинама, да је истим одређено да ће критеријуме за доделу средстава физичким лицима одредити представници самоуправе и представници штрајкачких одбора ратних војних резервиста. Чланом 4. Закључка Владе Републике Србије, штрајкачки одбори, представници локалне самоуправе др З. В., као члан комисије, су донели Закључке по којима у тачки 1. је одређено да право на новчану накнаду од 100% дневница имају, између осталих, и учесници рата, ратни војни резервисти из војне поште ……. П., којој војној пошти је припадао и тужилац. 11.01.2008. године Влада Републике Србије закључила је уговор са Штрајкачким одбором ратних војних резервиста у коме је наведено да се пребацују средстава за посебне отворене рачуне код општина за ту намену и то укупно за Општину К. 421.000.000,00 динара, у Споразуму Владе Републике Србије и Штрајкачког одбора није учествовала Општина К., али је пристала самим тим учествујући у комисији која је донела Закључке за одређивање критеријума за доделу помоћи ратним војним резервистима по Закључку Владе, као и Споразум од 17.01.2008. године, који су закључили представници Општине К. и представници Штрајкачког одбора ратних резервиста. Општина К. је прихватила обавезу да учествује у распоређивању одређених средстава која су стигла на рачун Општине, а не на рачун Штрајкачког одбора ратних војних резервиста, а чланом 4. обавезали да резервисти гарантују да су дужни да предају писарници Општинске управе оригиналне спискове у смислу Закључка Владе Републике Србије и Споразума са Владом Републике Србије, те да Штрајкачки одбор је одговоран уколико се накнадно јаве лица за потраживање по том основу. Тужилац је учествовао у рату и у његовој војној књижици је уписано учешће у рату у периоду од 05.04.1999. до 11.06.1999. године, а то му је признато и оверено од стране Војног одсека за Војну пошту……... Он је био мобилисан за војну вежбу, а потом је био распоређен са својим пословима и задацима у ратној јединици. Тужена Општина је исплаћивала новчана средстава на име дневница учесницима у рату, али овде тужиоцу то није исплаћено иако је испуњавао све услове за доделу помоћи и више пута се обраћао надлежнима у општини. Постојао је списак резервиста расељених лица учесника у рату за 1999. годину, са местом боравишта у К. и на том списку се налази овде тужилац под редним бројем 50, с тим што је у списку наведено и време које је он провео у рату, а то је укупно 70 дана. Нашавши да је тужилац имао право на накнаду дневница, а да је Општина К. била дужна да му то исплати, што она није урадила, при чему суд налази да је неоснована тврдња тужене Општине, да је тужилац своју накнаду требало да оствари код Општине П., првостепени суд је закључио да је тужбени захтев тужиоца у целости основан, па га је као таквог и усвојио, с тим што је износ утврђен на бази броја дана и вредности дневница.
Иако овај суд не прихвата дуг као правни основ по коме је тужена дужна да тужиоцу исплати ратне дневнице, а како то сматра првостепени суд, по мишљењу овог суда, то не утиче на закључак првостепеног суда о обавези тужене да тужиоцу исплати досуђени износ, при чему сама висина потраживања и није била спорна. Наиме, о правној природи потраживања војних резервиста, по основу ратних дневница, до сада се изјаснио Врховни суд Србије својим правним ставом од 19.05.2009. године, а такође и Апелациони суд у Крагујевцу својим ставом од 17.10.2011. године. Оба суда су стали на становиште да се ту ради о накнади штете због неправилног или незаконитог рада органа из чл. 172 ЗОО. Ово није само правно теоријско питање, јер од њега зависи чињенично стање које суд треба да утврђује у поступку, зависе рокови застарелости и томе слично. Међутим, из првостепене пресуде, без обзира што првостепени суд говори о дугу, произилази да је чињенично стање управо утврђивано као да је првостепени суд имао у виду основ потраживања у овом случају из накнаде штете. Наиме, суд је утврђивао које су биле обавезе Општине према Штрајкачком одбору, према овде тужиоцу и томе слично и да ли је Општина те све своје обавезе извршила. У том смислу првостепени суд је нашао да Општина није испунила своје обавезе, што значи да је она у конкретном случају поступила незаконито и неправилно, па је то основ њене одговорности из члана 172 ЗОО, дакле управо онако како је правно мишљење и овог суда, иако је првостепени суд до таквог чињеничног стања дошао полазећи од погрешног правног основа потраживања. Све то значи да је закључак првостепеног суда у основи тачан о одговорности тужене, иако првостепени суд до таквог закључка није дошао правилном применом материјалног права, али то очито не утиче на укупну правилност пресуде. Сама природа овог спора намеће чињенично стање које је у парници нужно утврдити, а о чему је напред било речи. За овај спор практично су кључне чињенице да ли је у конкретном случају туженој Општини од стране Штрајкачког одбора достављен уредан списак војних резервиста на коме се налазио овде тужилац, да ли је Општина за исплату војним резервистима, односно у конкретном случају овде тужиоцу имала довољно средстава која су јој од Републике пребачена и да ли је Општина из тих средстава тужиоцу по уредно достављеном списку извршила исплату. На сва ова питања првостепени суд је одговорио или она у основи нису међу странкама била ни спорна: тако је суд несумњиво утврдио да је тужилац био на списку који је Општини достављен, Општина ни у парници, а нити у жалби није истицала да је она средстава која је добила од Републике наменски утрошила и да за исплату тужиоцу више није било тих средстава, што значи да је та чињеница неспорна и коначно, неспорно је да тужиоцу накнада није исплаћена. Све остало што Општина истиче у парници, а и у жалби, није од утицаја на другачију одлуку суда. Иако Општина у парници, а и у жалби тврди да је она у целом овом поступку имала само техничку улогу, она ипак сматра да је имала право да оцењује да ли је тужилац основано био на списку за исплату ратних дневница од стране Општине К. или је он можда требало да буде на списку код Општине П. Дакле, на овај начин Општина жели да буде арбитар у конкретном случају, а што није њено право по документима које је првостепени суд цитирао, а и по самој тврдњи Општине да је она имала само техничку улогу. С обзиром да је првостепени суд чињенице које су битне за одлучивање у овом случају, а како је то напред наведено, правилно утврдио, а да се правилност тих чињеница не доводи у сумњу ни жалбеним наводима, то произлази да је првостепена пресуда у целини на закону заснована, тим више што тужена Општина у односу на део првостепене пресуде којим је одлучено о трошковима поступка у жалби није навела никакве жалбене разлоге. Све су то разлози због којих је овај суд жалбу као неосновану одбио, а првостепену пресуду потврдио на основу чл. 375 ЗПП.
Одредбе ЗПП које су напред наведене су из раније важећег закона, а примењене су у овој парници на основу чл. 506 сада важећег ЗПП („Сл. Гласник РС“ бр. 72/2011)
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, Гж.број 3870/12 од 27.11.2012. године.
Председник већа-судија
Божидар Вујичић,с.р.