Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Накнада штете » Гж 3875.12 накнада штете
Гж 3875.12 накнада штете
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ
Број: ГЖ-3875/12
Дана: 09.11.2012. године
К р а г у ј е в а ц
У ИМЕ НАРОДА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ у већу састављеном од судије Милорада М. Јанићијевића, председника већа и судија Драгијане Дробњак и Росе Терзић, чланова већа, у правној ствари тужиоца П. М. из Б., против туженог Републичког фонда ПИО Б. – Филијала К., чији је пуномоћник П. П., ради накнаде штете, вредност спора 558.519,00 динара, решавајући по жалби тужиоца на пресуду Основног суда у Крагујевцу, Судска јединица у Тополи IV. 24. П-975/11 од 01.08.2012. године, у седници већа одржаној на дан 09.11.2012. године, донео је
П Р Е С У Д У
ОДБИЈА СЕ жалба тужиоца као неоснована па се ПОТВРЂУЈЕ пресуда Основног суда у Крагујевцу, Судска јединица у Тополи IV. 24. П-975/11 од 01.08.2012. године.
О б р а з л о ж е њ е
Ожалбеном пресудом у ставу 1. одбијен је тужбени захтев тужиоца којим је тражио да се обавеже тужени да му по основу накнаде штете због недостављања обрачуна за исплату неисплаћених доприноса потребних за остваривање права тужиоца на старосну пензију да му исплати износ од 558.519,00 динара са законском затезном каматом почев од дана подношења тужбе 22.07.2010. године па до исплате.
У ставу 2. обавезује се тужилац да туженом надокнади трошкове парничног поступка у износу од 17.440,00 динара.
Против наведене пресуде тужилац је изјавио жалбу са предлогом да се побијана пресуда укине или преиначи у правцу жалбених навода.
Разматрајући ожалбену пресуду у смислу чл. 372 ЗПП, Апелациони суд је нашао:
Жалба није основана.
По налажењу Апелационог суда побијана пресуда није заснована на битним повредама парничног поступка из чл. 361 ст. 2 тач. 1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП, на које суд пази по службеној дужности ни из чл. 361 ст. 1 ЗПП, на које се у жалби указује без образложења.
Наиме, одлука првостепеног судa не противречи образложењу, утврђеном чињеничном стању и примени материјалног права.
Првостепени суд је по оцени овог суда на поуздан начин утврдио чињенично стање према предложеним и изведеним доказима правилно закључујући, да у радњама органа односно овде туженог, нема пропуста, који би водили обавези туженог да тужиоцу надокнади штету која се тужбом потражује. Наиме, тужилац је тужбеним захтевом захтевао штету од туженог, зато што због недостављања обрачуна за исплату неплаћених доприноса потребних за остваривање права тужиоца за старосну пензију, тужилац није могао остварити пензију у време подношења првог захтева за пензију, а што је било 31.12.2000. године, јер да је то тада урадио, то право би остварио од тог периода па до дана подношења тужбе, односно до сада и уредно примао припадајућу му пензију. Изведеним доказима је и по оцени овог суда несумњиво утврђено, да је овде тужиоцу упућен позив од стране туженог 08.06.1999. године да у року од 15 дана достави исправе којим би доказао постојање радног стажа за период од 12.07.1988. године до 05.02.1999. године као и од 01.01.1988. године до 11.07.1988. године, по коме тужилац није поступио и због чега је донет закључак туженог 12.07.1999. године где је одбачен захтев тужиоца за признавање права на старосну пензију. Такође је утврђено да је тужени упутио допис тужиоцу ради достављања доказа о остваривању права на пензију да би овде тужени упутио и обавештење о дужном доприносу које тужилац треба да уплати а од 13.05.2003. године и да његов дуг за неуплаћен допринос за период од 06.02.1999. године до 31.01.2001. године износи 26.668,10 динара те како тужилац по томе није поступио, тужени је донео закључак од 15.07.2003. године те је одбачен захтев тужиоца за признавање права на старосну пензију. При свему овоме тужени је све време обавештаван о ком периоду и о ком делу радног стажа се ради, за које тужилац мора да пружи доказе, а практично се ради о чињеници да нису уплаћени доприноси за пензијско осигурање у том периоду.
Овај суд налази, да из изведених доказа, навода тужбе и навода самог тужиоца произилази, да је он пријавио своју занатску радњу 80-тих година, и да је занатску делатност обављао до 05.02.1999. године када је исту столарску радњу одјавио и тада је имао укупно 13 година 1 месец и 6 дана радног стажа и више од 65 година старости. Такав радни стаж тужиоцу није давао право, без обзира на године живота, да оствари право на пензију јер му је до 15 година радног стажа недостајао период а који део је тужилац „остваривао кроз земљорадничко осигурање“, те да се у конкретном случају имајући у виду да је тужилац као власник радње био у правном промету са трећим лицима, није неуко лице, јер је знао за своју обавезу да уплаћује радни стаж јер је то чинио повремено, али не у целом периоду те да се по оцени овог суда није понашао у складу са одредбом чл. 18 ЗОО, што је био дужан односно да се понаша с пажњом доброг домаћина кад се тиче сопствених обавеза a у правцу остваривања будућих права.
У време првог подношења захтева па све до ступања новог Закона ПИО „Службени гласник РС“ број 34/2003, је био на снази Закон о ПИО „Службени гласник РС“ број 52/96 са изменама све до „Службеног гласника РС“ број 80/2002, када није било одредбе чл. 88 сада важећег Закона ПИО а објављеног у наведеном „Службеном гласнику РС“ број 34/2003 у ставу 2, где је наведено да у поступку из става првог наведеног члана Фонд је дужан да осигураницима и корисницима пружа стручну помоћ. Тада важећи Закон о ПИО је имао одредбу ст. 1 у свом члану 52, а не и одредбу из става 2 члана 88, односно обавезу да је Фонд дужан да осигураницима и корисницима права пружа стручну помоћ.
Међутим и поред тога Фонд је у свему поступио према одредбама Закона о ПИО када је упутио обавештење о дужном доприносу својим дописом од 13.05.2003. године и да тај дуг износи за период од 06.02.1999. године до 31.01.2001. године 26.688,10 динара иза чега тужилац није поступио, јер како сам каже није имао средстава. Тужилац се у више наврата обраћао Фонду како то правилно утврђује првостепени суд цитирајући и периоде, као и чињеницу, да је исти увек позиван да достави доказе, и да тужилац по добијању одбијајуће одлуке, није уложио правни лек сем у ситуацији, када је то тужени учинио на решење од 08.04.2009. године, које решење је Републички фонд ПИО поништио уважавајући жалбу тужиоца решењем од 04.07.2010. године, где је истовремено у том решењу првостепени орган указао туженом на обавезу пружања стручне помоћи с ходно обавези чл. 88 ст. 2 Закона о ПИО. Иза тога је тужилац поново подносио захтев за остваривање права на пензију, који су одбијени и који тужилац није нападао и проверавао пред другостепеним органом. Тужилац је уплаћивао повремено своје недостајуће уплате ради остваривања пензијског стажа за одређене периоде, а што се види из уверења Пореске управе од 19.11.2007. године, када је тужилац уплатио доприносе за 1986. годину, 1987. годину и за период од 01.01.1988 до 11.07.1988. године. Истим уверењем Пореске управе од 13.11.2007. године суд је утврдио месечне основице за годишње задужење тужиоца као власника столарске радње, а увидом у решење Општинске управе друштвених прихода од 04.04.1986. године суд је утврдио да је тужилац задужен у столарској радњи у паушалном износу од 19.441 тадашњих динара.
Захтев за утврђењем права на пензију тужиоца решењем туженог од 18.03.2011. године је одбијен које решење је потврђено одлуком другостепеног органа туженог од 25.07.2011. године.
Тужилац је за садашњи дуг ради остваривања права на пензијско осигурање сазнао тако што је тужени доставио обавештење тужиоцу, да исти дугује износ од 213.481,50 динара а обавештењем од 13.10.2009. године и ради се о периодима од 01.01.1996. године до 05.02.1999. године и за период од 06.02.1999. године до 31.12.2000. године.
Ни по таквом обавештењу тужилац није поступио нити извршио уплату из разлога што није имао средстава да то учини.
Практично подигнутим тужбеним захтевом тужилац жели, да из износа који би суд досудио као штету а који одговара износима непримљене пензије од подношења првог захтева до подношења тужбе исплати утврђени задњи износ неуплаћеног пензијског доприноса, те да се том приликом врши практично пребијање, а тужиоцу исплати разлика која је означена у тужби.
При оваквом стању ствари првостепени суд правилно закључује, да нема на страни туженог пропуста који су довели до штете по тужиоца, јер тужилац ни сада није остварио право, зато што није извршио уплату дужног доприноса, које обавезе је знао већ од времена оснивања радње, јер је тужилац уплаћивао доприносе за одређене периоде а за неке није, што је пропуст самог тужиоца, и што му је такође морало бити у знању те је тужилац својим пропуштањем да то благовремено учини довео себе самог у положај, да трпи штету због таквог поступања. У поступку туженог према тужиоцу од подношења првог захтева за остваривање права на пензију правилно првостепени суд утврђује да исти није чињен на штету овде тужиоца, да иако је тужилац био у ситуацији да у више наврата сазна своје дуговне обавезе, исте није измирио, из разлога што није имао средстава, па самим тим исти не може очекивати да други уместо њега то учини и да заснива своје право на штету коју потражује тужбом од периода подношења првог захтева, иако је током тог период и подношења више захтева обавештаван о својим обавезама и о висини своје обавезе чак и у ситуацији када тужени није имао такву обавезу.
Иначе висину обавезе уплате доприноса утврђује порески огран а то може учинити Фонд с ходно одредби чл. 88 ст. 2 Закона о ПИО, уколико Порески орган то одобри, јер се тада Порески орган не може позивати на другачије чињенично стање како утврђује сам тужени као Фонд, а што се види из дописа Фонда тужиоцу, када је тражио да прво тужилац прибави одобрење надлежног пореског органа да то може учинити овде тужени Фонд, те је то и учинио својим обавештењем из 2009. године.
Стога и по оцени овог суда нема пропуста у раду органа туженог који би били таквог карактера да су тужиоца довели до штете коју тужилац тужбом потражује, да нема места примени одредбе чл. 172 ЗОО. Како је првостепени суд из утврђеног чињеничног стања извео правилан чињенично-правни закључак налазећи да нема одговорности на страни туженог за неостваривање права на пензију а на страни тужиоца из свих наведених разлога, те је све разлоге жалбе тужиоца ваљало одбити при чему овај суд налази да је првостепени суд на правилно утврђено чињенично стање правилно применио материјално право дајући разлоге које прихвата и овај суд.
Како је првостепени суд правилно ценио и одмерио трошкове поступка то је ваљало жалбу тужиоца одбити у целини.
Са изложеног, одлучено је као у изреци ове пресуде, а на основу чл. 375 ЗПП, а у вези чл. 506 новога ЗПП.
Председник већа-судија,
Милорад М. Јанићијевић,с.р.