Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Медијско право » Гж 3913.12 Накнада нематеријалне штете
Гж 3913.12 Накнада нематеријалне штете
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ
Број:ГЖ.3913/12
Дана: 23.11.2012. године
К р а г у ј е в а ц
У ИМЕ НАРОДА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судија: Обрена Јездића, председника, Снежане Ковачевић и Надежде Видић, чланова, у парници тужиоца З. П. из К., чији је пуномоћник Љ. П., адвокат из К., против тужене С. П. С. из Б., Општински одбор у К., чији је пуномоћник В. М. О., адвокат из К., ради накнаде нематеријалне штете, решавајући о жалбама тужиоца и тужене, изјављеним против пресуде Основног суда у Крушевцу 7П.бр.282/11 од 30.11.2011. године, исправљене решењем под истим бројем од 10.07.2012. године, у седници већа одржаној 23.11.2012. године, донео је
П Р Е С У Д У
I ОДБИЈА СЕ, као неоснована, жалба тужиоца З. П. из К. и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Основног суда у Крушевцу 7П.бр.282/11 од 30.11.2011. године, исправљена решењем под истим бројем од 10.07.2012. године, у ставу другом изреке.
II ПРЕИНАЧАВА СЕ иста пресуда у ставу првом и трећем изреке, тако да гласи:
а) ОДБИЈА СЕ КАО НЕОСНОВАН тужбени захтев тужиоца З. П. из К. против тужене С. П. С. из Б., Општинског одбора у К. којим је тражио да се обавеже тужена да тужиоцу на име накнаде нематеријалне штете због повреде части и угледа услед изношења неистина у средствима јавног информисања исплати износ од 250.000,00 динара, са законском затезном каматом, почев од 30.11.2011. године, као дана пресуђења па до исплате.
б) СВАКА СТРАНКА сноси своје парничне трошкове.
О б р а з л о ж е њ е
Ставом првим изреке побијане пресуде, исправљене решењем под истим бројем од 10.07.2012. године делимично је усвојен тужбени захтев тужиоца З. П. из К. против тужене С. П. С. из Б., Општинског одбора у К. и обавезан тужени да тужиоцу на име накнаде нематеријалне штете због повреде части и угледа услед изношења неистина у средствима јавног информисања исплати износ од 250.000,00 динара, са законском затезном каматом почев од дана 30.11.2011. године, као дана пресуђења, па до исплате, а све у року од 15 дана по пријему пресуде под претњом извршења.
Ставом другим изреке одбијен је тужбени захтев тужиоца З. П. из К. којим је тражио да се обавеже тужена С. П. С. из Б., Општински одбор у К. да преко досуђеног износа тужиоцу исплати на име накнаде нематеријалне штете због повреде части и угледа новчани износ од још 550.000,00 динара, као неоснован.
Ставом трећим изреке обавезана је тужена да тужиоцу на име накнаде парничних трошкова исплати износ од 41.702,00 динара, у року од 15 дана по пријему пресуде под претњом извршења.
Против ове пресуде тужилац и тужена благовремено су изјавили жалбе побијајући је у деловима у којима нису успели у спору и то тужилац због: погрешне примене материјалног права, а тужена због: битних повреда одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.
Испитујући побијану пресуду у смислу чл. 372 ЗПП, Апелациони суд је утврдио да жалба тужиоца није основана, док је жалба тужене делимично основана.
Побијана пресуда није донета уз битне повреде одредаба поступка из чл. 361 ст. 2 тачка 1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП, на које Апелациони суд пази по службеној дужности, а жалбом тужене неосновано се указује да је пресуда донета уз било коју битну повреду поступка која би утицала на законитост и правилност чињеничног утврђења у погледу битних чињеница од значаја за одлуку о главној ствари и одлуку о трошковима поступка.
Предмет тужбеног захтева тужиоца је накнада нематеријалне штете коју је исти претрпео због повреде части и угледа на основу чл. 200 ЗОО давањем саопштења овлашћеног лица органа тужене на конференцији за штампу у мају месецу 2006. године, које се односи на коришћење службеног мобилног телефона у приватне сврхе од стране тужиоца, у то време потпредседника Општинског одбора СПО-а у К. и доскорашњег в.д. директора ЈКП „В. и к.“ у К.
Према наводима из образложења побијане пресуде и стања у списима предмета, Г.Ћ. из К., секретар Општинског одбора С. П. С. у К., по овлашћењу Председништва истог, на конференцији за штампу указао је на друштвену опасност од појаве коришћења мобилних телефона у приватне сврхе функционера појединих политичких партија запослених у јавним предузећима, с посебним указивањем на тужиоца З. П., в.д. директора ЈКП „В.“ у К. 2005. и 2006. године, који је у то време био саветник в.д. директора Р. Л., члана СПО-а, политичке партије којој је припадао и тужилац. За тужиоца је навео с позивом на листинг за мобилни телефон да је гласајући за учесника „П.“, такође члана СПО-а, 9. априла 2006. године преко службеног мобилног телефона у периоду од 18 часова и 19 минута до 19 часова и 24 минута, 162 пута позивао емисију ТВ „П.“, на који начин је прекорачио дозвољено коришћење мобилног телефона на штету грађана К. У време давања информације накнаду за прекорачено коришћење мобилног телефона преко дозвољеног износа тужилац није платио.
Иако је на тужиоцу терет доказивања исти у поступку пред првостепеним судом није доказао интегралну садржину саопштења овлашћеног лица Општинског одбора СПС-а у К., секретара Г. Ћ. Будући да није утврђена интегрална садржина саопштења то није могла бити утврђена ни тачност интерпретације пренетих информација у Општинском листу „Г.“ од 19.05.2006. године, „П.“ од 17.05.2006. године и „В. Н.“ од 17.05.2006. године, као ни у било којим другим гласилима.
С обзиром на напред изложено погрешан је чињенични и правни закључак првостепеног суда да су давањем информације на напред наведеној конференцији за штампу у мају 2006. године од овлашћеног лица у Општинском одбору СПС-а К. повређени част и углед тужиоца и то част као субјективна категорија о скупу врлина које тужилац има о себи и углед као објективна категорија која се исказује кроз мишљење које ужа и шира средина има о личности тужиоца.
У конкретном случају нема места примени чл. 200 ЗОО и плаћања тужиоцу накнаде штете због повреде части и угледа јер без тачно утврђене интегралне садржине спорног саопштења које је овлашћени орган тужене дао медијима тужилац није доказао да је исто верно пренето у средствима јавног информисања.
Иако је према правилу о терету доказивања свака странка дужна да изнесе чињенице и доказе на којима заснива свој захтев или којима оспорава наводе или доказе противника, а странка која тврди да има неко право сноси терет доказивања чињеница које су битне за настанак и остваривање права, како то прописују одредбе чл. 220 и 223 ЗПП, тужилац у конкретном случају није доказао да се ради о прекорачењу озбиљне критике коју је исти био дужан да трпи као високи функционер СПО-а, потпредседник Градског одбора СПО-а у К. и доскорашњи в.д. директора ЈКП „В. и к.“ у К.
Жалбом тужене основано се указује да у време када је овлашћено лице Општинског одбора СПС-а давало овлашћење за штампу није се радило о неистинитој информацији будући да се издаци за коришћење службеног мобилног телефона у приватне сврхе приликом упућених позива ТВ емисији „П.“ 9.04.2006. године наводи о телефонским рачунима били истинити, јер је одбијање од зараде тужиоцу извршено у току јуна месеца 2006. године.
Апелациони суд је имао у виду да је према стању у списима предмета одлука в.д. директора ЈП „В. и к.“ у К., Р. Л., донета 31.01.2006. године, заведена код наведеног Јавног предузећа на дан 11.04.2006. године иако је 31.01.2006. године в.д. директор још увек био тужилац. Ово стога што је према „С. Л.“ Општине К. који се налази у списима предмета, З. П. разрешен дужности в.д. директора 10.02.2006. године и за вршиоца дужности именован Р. Л. као в.д. директора члан такође СПО-а, политичке партије којој је припадао и тужилац, што аутентичност наведене одлуке доводи у сумњу имајући у виду да је исту потписао Р. Л.
Тужилац у првостепеном поступку није доказао тачну садржину инкриминисаних речи на основу којих би се закључило да су му повређени част и углед од стране тужене, да је као личност омаловажен уз повређивање и изношење неистинитих чињеница. Ово посебно имајући у виду да се ради о члану СПО-а као политичке партије и да је истом као потпредседнику СПО-а у К. и доскорашњем в.д. директора „В. и к.“ К. критика упућена због коришћења службеног телефона у приватне сврхе и да се не ради о прекорачењу озбиљне критике.
Приликом оцене жалбених навода тужиоца Апелациони суд је имао у виду и да тужилац у првостепеном поступку није доказао ни да је овлашћено лице органа тужене приликом држања конференције за штампу неком од новинара дало фотографију тужиоца, будући да је новинар исту могао и сам да прибави. Поред наведеног, тужилац није користио право на одговор и право на исправку информације мада је на то имао право према Закону о јавном информисању.
Уколико је тужилац због информације коју су објавила поједина средства јавног информисања трпео душевне болове и ако је исто довело до поремећаја његовог нормалног душевног стања, што у поступку такође није са сигурношћу доказао, погрешан је чињенично-правни закључак суда да истом припада накнада нематеријалне штете за повреду части и угледа, јер није утврђено да је информација у појединим средствима јавног информисања верно пренета, тим пре што се ради о различитим интерпретацијама садржине информације.
Из напред изнетих разлога ниједан жалбени навод тужиоца не доводи у сумњу законитост и правилност побијане пресуде у погледу одлуке садржане у ставу другом изреке.
С обзиром на напред изложено погрешан је закључак првостепеног суда да тужиоцу у конкретном случају припада право на накнаду нематеријалне штете за повреду части и угледа у смислу чл. 200 ЗОО, јер тужилац није доказао да се ради о прекорачењу озбиљне критике, коју је тужилац као високи функционер СПО-а био дужан да трпи од овлашћених органа друге политичке странке када се ради о указивању на поједине друштвено негативне појаве.
На основу чл. 375 ЗПП, Апелациони суд је одлучио као у изреци под I, a на основу чл. 380 тачка 3 и 4 ЗПП као у изреци под II- а).
Како је првостепена пресуда делимично преиначена Апелациони суд је одлучио о трошковима парничног поступка применом чл. 161 ст. 2 ЗПП.
Другостепени суд је одлучио да свака странка сноси своје трошкове на основу чл. 149 ЗПП, иако је преиначењем одбијен као неоснован тужбени захтев тужиоца ради накнаде нематеријалне штете и првостепена пресуда потврђена у ставу другом изреке. Ово стога што се у списима предмета не налази трошковник тужене на основу кога би се са сигурношћу закључило да је тужена захтев за трошкове доставила и исте определила до закључења главне расправе како то прописује одредба чл. 159 ст. 1 до 3 ЗПП.
Из наведених разлога иако је тужена успела у спору, накнада парничних трошкова истој није досуђена, већ је одлучено као у изреци II- б).
Претходно наведене процесне одредбе садржане у раније важећем Закону о парничном поступку („Службени гласник Републике Србије, број 125/04 и 111/09), примењене су на основу чл. 506 ст. 1 ЗПП, („Службени гласник Републике Србије“, број 72/11), који је ступио на снагу 1.02.2012. године.
Председник већа-судија
Обрен Јездић,с.р.