Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Дискриминација » Гж 3955-17 утврђивање дискриминације
Гж 3955-17 утврђивање дискриминације
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ
Број:Гж-3955/17
Дана: 03.11.2017. године
К р а г у ј е в а ц
У ИМЕ НАРОДА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судија Јасмине Симовић, председника већа, Јасмине Јовановић и др Татјане Кандић, чланова већа, у правној ствари тужилаца „АА", „ББ", „ВВ", „ГГ", „ДД", „ЂЂ", које заступа пуномоћник Раде Терзић, адвокат из ....., против тужене Републике Србије - Министарство одбране, коју заступа Војно правобранилаштво Београд, Одељење у ....., ради утврђења дискриминације, одлучујући о жалби тужене изјављеној против пресуде Вишег суда у Краљеву П1. 621/17 од 8.08.2017. године, у седници већа одржаној 03.11.2017. године, донео је
П Р Е С У Д У
I ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужене Републике Србије, Министарства одбране и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Вишег суда у Краљеву П1. 621/17 од 8.08.2017. године.
II ОДБИЈА СЕ захтев тужиоца за накнаду трошкова жалбеног поступка, као неоснован.
О б р а з л о ж е њ е
Првостепеном пресудом у ставу I изреке утврђено је да је Закључком Владе Републике Србије број 401-161/2008 од 17.01.2008. године, којим су дозвољена средства ради исплата новчане помоћи ратним војним резервистима са пребивалиштем на територији седам неразвијених општина Куршумлија, Блаце, Бојник, Лебане, Житорађа, Дољевац и Прокупље, повређено начело једнаких права и обавеза, чиме је извршена дискриминација по основу пребивалишта тужилаца „АА", „ББ", „ВВ", „ГГ", „ДД" и „ЂЂ", као ратних војних резервиста и учесника рата 1999. године, а који нису наведени у Закључку Владе Републике Србије број 401-161/2008 од 17.01.2008. године.
Ставом II изреке обавезана је тужена да тужиоцима на име трошкова парничног поступка исплати износ од 70.200,00 динара, у року од 15 дана од дана пријема пресуде, са законском затезном каматом од дана извршности пресуде, до коначне исплате.
Против наведене пресуде тужена је благовремено изјавила жалбу, побијајући је у целости, због битних повреда oдредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.
Тужиоци су изјавили жалбу против одлуке о трошковима поступка, због погрешне примене материјалног права.
Испитујући побијану пресуду на основу одредбе члана 386 Закона о парничном поступку (" Службени гласник РС ", број 72/11...55/14), Апелациони суд је утврдио да су жалбе странака неосноване.
Побијана пресуда није донета уз битне повреде одредаба парничног поступка из члана 374 став 2 тачке 1 до 3, 5, 7 и 9 ЗПП, на које другостепени суд пази по службеној дужности, а ни уз битну повреду одредаба парничног поступка из члана 374 став 2 тачке 4, 7 и 12 ЗПП на које неосновано жалба тужене указује. Првостепени суд је правилно закључио да је стварно надлежан да одлучује у овој правној ствари, јер се ради о спору због повреде права на једнакост, односно утврђењу дискриминације према месту пребивалишта, при чему је право на једнакост као право личности и људско право предвиђено и заштићено чланом 21 Устава Републике Србије у оквиру људских и мањинских права и слобода, која одредба предвиђа забрану дискриминације по било ком основу, па је у конкретном случају првостепени суд правилно засновао своју надлежност. Неосновани су жалбени наводи да је туженој онемогућено да расправља пред судом, јер из списа произилази да је законски заступник тужене, иако уредно позван, изостао са рочишта за главну расправу које је одржано 08.08.2017. године, на коме су тужиоци саслушани као парничне странке, па се не може позивати у жалби да се тужена није упознала са садржином исказа тужилаца саслушаних на том рочишту. Побијана пресуда не садржи недостатке на које жалба указује, јер је изрека разумљива, не противречи сама себи и разлозима пресуде, а дати разлози у образложењу су јасни и нису противречни нити постоји противречност између навода у образложењу и исправа и доказа.
Апелациони суд прихвата чињенично стање утврђено првостепеном пресудом, као и примену материјалног права, па на основу одредбе члана 396 став 2 ЗПП неће детаљно да образлаже пресуду.
Жалбени наводи тужене којима се оспорава правилност утврђеног чињеничног стања и примена материјалног права оцењени су као неосновани.
Тужена у жалби неосновано оспорава пасивну легитимацију тужене. Првостепени суд је правилно оценио да је приговор недостатка пасивне легитимације тужене неоснован, пошто је Споразум као акт из којег потиче учињена дискриминација закључен од стране Владе Републике Србије, а преко којег органа тужена врши своја овлашћења, док према Закону о министарствима, Министарство одбране чини саставни део Владе Републике Србије.
Неосновани су жалбени наводи којима се истиче да је погрешан закључак првостепеног суда да исплата на коју се односи Споразум настао на основу Закључка Владе Републике Србије представља ратне дневнице, а не социјалну помоћ угроженим подручјима, да суд није био овлашћен да мења природу исплаћене накнаде, и да се тужиоци у односу на лица која су добила помоћ на основу наведеног Споразума нису налазили у истој ситуацији, па се не ради о неједнаком поступању према истој категорији лица и да стога није извршена дискриминација према тужиоцима према месту пребивалишта, што би у складу са одредбама члана 21 и 58 Устава Републике Србије, а у вези са чланом 14 Европске Конвенције за заштиту људских права и основних слобода, представљало кршење забране дискриминације по било ком основу.
У Републици Србији је забрањена дискриминација Уставом Републике Србије ( „ Службени гласник РС", број 98/2006 ) и то одредбом члана 21 која гарантује да су пред Уставом и законом сви једнаки, да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације. Ставом 3 наведеног члана забрањена је свака дискриминација непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, уређења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета. У циљу заштите појединаца од дискриминације и обезбеђивања уживања права и слобода зајемчених одредбама Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, ратификофане Законом о ратификацији Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода ( „ Службени лист СЦГ- Међународни уговори ", број 9/2003, 5/2005 и 7/2005 ), одредбом члана 14 Конвенције забрањена је дискриминација по било ком основу, као што су пол, раса, боја коже, језик, вероисповест, политичко или друго мишљење, национално или социјално порекло, веза са неком националном мањином, имовно стање, рођење или други статус, а чланом 1 Протокола 12 уз Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода, која се на основу члана 145 став 2 Устава Републике Србије непосредно примењује, прописана је општа забрана дискриминације. Стога тужиоци на основу директне примене Устава Републике Србије и Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, имају право да поднесу ову тужбу суду и због повреде права траже утврђење дискриминације, па на дозвољеност ове тужбе не утиче чињеница да је у Републици Србији донет Закон о забрани дискриминације 2009. године ( „ Службени гласник РС " број 22/2009).
Према утврђеном чињеничном стању, тужиоци су били резервисти које је војска СР Југославије мобилисала због напада земаља НАТО пакта на СР Југославију. Тужилац „АА" је био припадник ВП ....., и као учешће у рату признато му је време у периоду од 25.3.1999. године до 24.6.1999. године.Тужилац „ВВ" је био припадник ВП ..... и као учешће у рату признато му је време у периоду од 24.3.1999. године до 25.6.1999. године. Тужилац „ГГ" је био припадник ВП ..... и као учешће у рату признато му је време у периоду од 27.3.1999. године до 24.6.1999. године. Тужилац „ДД" је био припадник ВП ..... и као учешће у рату признато му је време у периоду од 27.3. 1999. године до 1.6.1999. године и од 21.6.1999. године до 22.6.1999. године. Тужилац „ЂЂ" је био припадник ВП ..... и као учешће у рату признато му је време у периоду од 24.3.1999. године до 15.6.1999. године. Влада Републике Србије закључила је Споразум 11.01.2008. године са Штрајкачким одбором ратних војних резервиста из 7 неразвијених општина: Куршумлија, Блаце, Бојник, Лебане, Житорађа, Дољевац и Прокупље, којим је одређена новчана помоћ овим неразвијеним општинама, при чему је предвиђено да ће критеријум за расподелу финансијске помоћи утврдити Комисија састављена од стране представника локалне самоуправе и самих резервиста, а да је јединствени критеријум за стицање права на исплату помоћи пресуда на основу одрицања од тужбеног захтева од стране ратних војних резервиста из наведених општина пред надлежним судовима против Републике Србије. Влада Републике Србије је донела Закључак 17.01.2008. године број 401-161/2008 којим је прихваћен наведени Споразум и информација о потреби обезбеђења средстава остварених у поступку приватизације за исплату помоћи неразвијеним општинама и да исти чини саставни део Закључка Владе Републике Србије, те је 2.000.000.000,00 динара, пренето у 6 месечних рата на рачуне Општине Куршумија, Блаце, Лебане, Бојник, Житорађа, Дољевац и Прокупље. Повереник за равноправност РС дала је мишљење број 802/11 од 26.07.2011. године да је предметним Закључком Владе Републике Србије број 401-161/2008 од 17.01.2008. године, којим су обезбеђена средства ради исплате новчане помоћи ратним војним резервистима са пребивалиштем на територији 7 неразвијених општина Куршумлија, Блаце, Бојник, Лебане, Житорађа, Дољевац и Прокупље, уз услов да су водили судски спор против Републике Србије, који је правноснажно окончан пресудом на основу одрицања, повређено начело једнаких права и обавеза, чиме је извршена дискриминација на основу места пребивалишта ратних војних резервиста са пребивалиштем на територији свих осталих општина које нису наведене у Закључку Владе Републике Србије од 17.01.2008. године. У истом мишљењу дата је препорука Влади Републике Србије да предузме све неопходне мере како би омогућила ратним војним резервистима са пребивалиштем на територији свих осталих општина Републике Србије, остваривање права на новчану накнаду под којим условима су то право остварили ратни војни резервисти са пребивалиштем на седам наведених општина из Споразума.
Тужиоци су дакле били ратни војни резервисти који су били мобилисани и учествовали у рату 1999. године са истим циљем - одбране земље, што значи у истој категорији лица - ратних војних резервиста ( ангажованих лица у резервном саставу) којима је исплаћена накнада за ангажовање лица у резервном саставу, ратних ветерана у оружаним акцијама у СРЈ 1999. године, по наведеном Споразуму 2008. године, а наведеним Закључком и Споразумом тужиоци нису обухваћени зато што је направљена неоправдана разлика према месту пребивалишта.
Тужена неосновано у жалби указује да је таква разлика имала легитимни циљ, указујући да се према одредби члана 21 став 4 Устава Републике Србије не сматрају дискриминаторским посебне мере које Република Србија може увести ради постизања пуне равноправности лица или групе лица која су суштински у неједнаком положају са осталим грађанима, и да су предузете мере наведеним Закључком управо имале за циљ постизање веће равноправности грађана неразвијених општина са грађанима развијених општина и градова. Ово стога што је и по оцени овог суда, правилно првостепени суд оценио да се у овом случају није радило о посебним мерама у смислу члана 21 став 4 Устава Републике Србије. На такав закључак посебно указује чињеница да су и тужиоци као и ратни војни резервисти наведених 7 општина Топличког округа, били мобилисани и учествовали у рату 1999. године у истом циљу одбране земље, а исплата на које се односи Споразум по Закључку Владе Републике Србије из 2008. године представља ратне дневнице, а не социјалну помоћ угроженима, обзиром да су резервисти Топличког округа морали да се одрекну тужбеног захтева управо у вези са ратним дневницама и да нису имали обавезу да доставе доказе о имовном стању и социјалној угрожености.
Првостепени суд је стога правилно закључио да у конкретном случају постоји разлика у поступању Републике Србије, као органа јавне власти, а која се огледа у томе што је наведеним Закључком Владе Републике Србије омогућена исплатa ратних дневница, из средстава остварених из приватизације, ратним војним резервистима у 7 наведених општина, чиме је направљена неоправдана разлика у односу на остале ратне војне резервисте међу којима су и тужиоци. Наведена разлика у поступању представља дискриминацију, јер не постоји објективно и разумно оправдање за различито поступање према резервистима који су учествовали у рату, односно не постоји разуман однос пропорционалности између употребљених средстава и циља који се хтео постићи у демократском друштву. Стога је правилно поступио првостепени суд када је одлучио као уставу I изреке побијане пресуде.
Правилна је и одлука о трошковима поступка, јер је донета уз правилну примену одредби чланова 153 и 154 ЗПП, важеће АТ и Закона о судским таксама, при чему тужена конкретним жалбеним наводима ову одлуку и не оспорава. Неосновани су жалбени наводи тужиоца да је првостепени суд погрешно применио Тарифни број 13 и 15 Тарифе о наградама и накнадама трошкова за рад адвоката („Сл. гласник РС", број 121/12), да иако је у тужби тужилаца наведена вредност спора у износу од 10.000,00 динара, да се обзиром на правни основ ради о непроцењивом спору, због чега је пуномоћник тужиоца определио трошкове поступка сходно члану 70 и 71 важеће АТ. Ово из разлога што је према члану 14 АТ тачно опредељено који спорови у парничном поступку спадају у непроцењиве, где спорови везано за дискриминацију нису наведени, па је стога правилно првостепени суд применио Тарифни број 13 и 15 Тарифе о наградама и накнадама за рад адвоката и досудио тужиоцима нужне и оправдане трошкове, због чега је потврђено и решење о трошковима поступка садржано у ставу II изреке првостепене пресуде.
Због изнетих разлога, на основу члана 390 ЗПП, одлучено је као у ставу I изреке.
Тужиоцима нису признати тражени трошкови жалбеног поступка, јер тужиоци нису успели са изјављеном жалбом, због чега је на основу члана 165 став 1 ЗПП одлучено као у ставу II изреке.
Председник већа-судија
Јасмина Симовић,с.р.