Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Облигационо право » Гж 4.12 Дуг
Гж 4.12 Дуг
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД КРАГУЈЕВАЦ
Број: Гж.4/12
Дана: 17.01.2012. године
К р а г у ј е в а ц
У ИМЕ НАРОДА!
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судија: Обрена Јездића, председника већа, Снежане Ковачевић и Надежде Видић, чланова већа, у парници тужиоца Р. П. из Ч., чији је пуномоћник М. Д. адвокат из И., против тужене Р. С.- М. о. ВП ….. Н. П., коју заступа Дирекција за имовинско правне послове-Одељење у Н., преко пуномоћника М. С. из Н., ради дуга, вредност предмета спора 479.180,55 динара, одлучујући о жалби тужене изјављеној против пресуде Основног суда у Новом Пазару, Судске јединице у Сјеници I-15 П 2141/10 од 07.06.2011. године, у седници већа одржаној 17.01.2012. године, донео је
П Р Е С У Д У
ПРЕИНАЧАВА СЕ пресуда Основног суда у Новом Пазару, Судске јединице у Сјеници I-15 П 2141/10 од 27.06.2011. године, тако да гласи:
1. ОДБИЈА СЕ као неоснован тужбени захтев тужиоца П. Р. из Ч., којим је тражио да се обавеже тужена Р. .– М. о. – В. п. ….. Н. П., да тужиоцу на име дуга за обрачунату камату исплати новчани износ од 479.180,55 динара, са законском затезном каматом почев од 05.03.2011. године, па до коначне исплате, у року од 15 дана по пријему пресуде под претњом извршења.
2. Свака странка сноси своје трошкове.
О б р а з л о ж е њ е
Ставом првим изреке побијане пресуде усвојен је тужбени захтев тужиоца П. Р., према туженој РС, М. о., В. п. …… Н. П., па је обавезана тужена да тужиоцу на име дуга за обрачунату камату исплати новчани износ од 479.180,55 динара, са законском затезном каматом од 05.03.2011. године, па до коначне исплате.
Изреком у ставу другом обавезана је тужена да тужиоцу надокнади парничне трошкове у износу од 153.194,00 динара.
Против ове пресуде тужена је благовремено изјавила жалбу, побијајући је из свих законских разлога предвиђених одредбом чл. 360 ст. 1 ЗПП.
Испитујући оспорену пресуду на основу чл. 372 ЗПП, Апелациони суд је утврдио да је жалба основана.
Првостепена пресуда није донета уз битне повреде поступка из чл. 361 ст. 2 тач. 1,2,5,7 и 9 ЗПП, које другостепени суд испитује по службеној дужности, нити уз повреде поступка из чл. 361 ст. 2 тач. 7 и тач. 12 ЗПП, на које се неосновано указује у жалби.
Међутим, основани су наводи жалбе да је побијана пресуда донета на основу погрешне примене материјалног права.
У првостепеном поступку утврђено је да је тужилац за потребе В. Ј., органа правног претходника тужене, за време ратног стања, када су важиле уредбе о организовању и извршавању материјалне обавезе („Службени лист СРЈ“, број 36/98 и 32/99) 25.03.1999. године надлежним војним органима предао своје моторно возило марке „Волво“ тип Ф-12, рег. Ознаке ………., које му је враћено 22.06.1999. године, по престанку ратног стања.
Такође је утврђено да је тужиоцу тужена тек 24.10.2002. године исплатила одговарајућу новчану накнаду за коришћење наведеног возила у износу од 39.527,05 динара за период коришћења возила од 25.03. до 26.04.1999. године, када је била на правној снази наведена Уредба ( „Службени лист СРЈ“, број 36/98).
Такође је утврђено да је наведени износ тужиоцу исплаћен као главница, без обрачунате законске затезне камате за утужени период, а која према налазу вештака финансијске струке за период од 08.07.1999.године, као дана доспећа по наведеној Уредби, па до 23.10.2002. године, када је главница исплаћена, износи 203.527,00 динара, а која са обрачунатом процесном каматом почев од 19.04.2005. године, као дана утужења па до 31.12.2010. године укупно износи 479.180,55 динара, а колико је првостепени суд досудио тужиоцу, на који износ је обрачунао и законску затезну камату почев од 05.03.2011. године, према коначно уређеном тужбеном захтеву.
Оцењујући приговор застарелости који је тужена истакла још у одговору на тужбу, првостепени суд је утврдио да је исти неоснован, јер се потраживање тужиоца не односи на накнаду штете, да би имало места примени одредбе чл. 376 ЗОО да се имају применити опште одредбе о застарелости потраживања, на основу чега произилази да је одлуку засновао на одредби чл.371 ЗОО, на који се изричито није позвао, а према којој потраживања застаревају за 10 година, ако законом није одређен неки други рок застарелости.
По оцени Апелационог суда, а нашта се основано и у жалби указује, није било места примени наведене законске одредбе, већ одредбе чл. 376 ст.2 ЗОО, којом је прописано да потраживање накнаде проузроковане штете у сваком случају застарева за 5 година од тренутка када је штета настала, а која одредба важи и за камату као споредно потраживање коју тужилац потражује јер му на износ главног потраживања, за које није спорно да је према поменутој Уредби (чл.20 ст.4 ) доспело после 15 дана од дана враћања возила односно 08.07.1999. године, иста није плаћена.
По схватању другостепеног суда правни основ тужиочевог потраживања заснива се на накнади штете. Да је у питању ова врста потраживања, произилази и из одредби чл.19, 19а, 19б, чл. 20 наведене Уредбе која је измењена доношењем измена и допунама наведене Уредбе које су ступиле на снагу 26.04.1999. године („Службени лист СРЈ“, број 32/99) а у којима се говори о накнади за коришћење ствари односно покретних ствари чији су власници за потребе одбране земље били дужни да их предају надлежним војним органима.
У поглављу бр.6 исте Уредбе са поднасловом „Поступак утврђивања накнаде за оштећене, уништене или нестале ствари“, говори се о накнади штете, а што је још један аргумент више у прилог правног схватања да се потраживање тужиоца једино може третирати као захтев за накнаду штете односно исплату законске затезне камате као споредног потраживања по наведеном правном основу.
Код утврђене чињенице да је потраживање тужиоца доспело 08.07.1999. године, а да је тужбу поднео тек 19.04.2005. године, по истеку скоро 6 година од дана доспелости, нема никакве сумње да је исто застарело сходно одредби чл.376 ст.2 ЗОО.
Камата као споредно потраживање у односу на накнаду штете која повериоцу припада када дужник задоцни за испуњењем новчане обавезе а сходно одредби чл.277 ст.1 ЗОО и чл. 186 ЗОО којом је прописано да обавеза накнаде штете се сматра доспелом од тренутка њеног настанка такође застарева у истом року као и главно потраживање, у конкретном случају накнада за коришћење тужиочевог возила, тако да је због истека објективног рока од 5 година до подношења тужбе, конкретно потраживање застарело.
Са напред наведених разлога, Апелациони суд је, на правилно утврђено чињенично стање од стране првостепеног суда, правилно применио наведену законску одредбу и одлучио као у ставу првом тачка 1.изреке пресуде, сходно одредби чл.380 тач. 4 ЗПП.
Поступајући на основу процесних одредби садржаних у чл. 161 ст.2 у вези са чл. 149 ст.1 и 159 ст.1 до ст.3 ЗПП, Апелациони суд је одлучио да свака странка сноси своје трошкове. Ово са разлога што пуномоћник тужене до завршетка расправљања пред првостепеним судом, јер није ни присуствовао последњој расправи на коју је уредно позван, није определио парничне трошкове, а то није одређено учинио ни у жалби од 05.07.2011. године, јер није навео који номинални износ потражује за састав поменуте жалбе, већ се уопштено позвао на адвокатску тарифу.
Председник већа-судија
Обрен Јездић,с.р.