Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Накнада штете » Гж 479-11 Накнада штете
Гж 479-11 Накнада штете
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ
Број: Гж-479/11
Дана: 19.04.2011. године
К р а г у ј е в а ц
У ИМЕ НАРОДА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судија: Обрена Јездића, председника већа, Надежде Видић и Снежане Ковачевић, чланова већа, у парници тужиоца И. Т. из Н. П., чији је пуномоћник Ш. Д., адв. из Н. П., против тужене Р. С. – М. П. коју заступа Р. Ј. П., Одељење у К., ради накнаде штете, вредност спора 1.000.000,00 динара, одлучујући о жалби тужиоца и тужене на пресуду Основног суда у Новом Пазару 21- П.бр.2303/10 од 18.01.2011.године, у седници већа одржаној 19.04.2011. године, донео је
П Р Е С У Д У
I ОДБИЈАЈУ СЕ као неосноване жалбе тужене Р. С. и тужиоца И. Т., па се ПОТВРЂУЈЕ пресуда Основног суда у Новом Пазару 21- П.бр.2303/10 од 18.01.2011.године у ставу другом, трећем и четвртом изреке.
II ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ иста пресуда у ставу првом и петом изреке тако да гласи:
1. ОДБИЈА СЕ тужбени захтев тужиоца И. Т. из Н. П. којим је тражио да суд обавеже тужену Р. С. да му на име накнаде нематеријалне штете по основу душевних патњи због повреде угледа и части исплати износ од 250.000,00 динара са законском затезном каматом почев од 18.01.2011. године до исплате у року од 15 дана од пријема пресуде.
2. Свака страна сноси своје трошкове парничног поступка.
О б р а з л о ж е њ е
Изреком побијане пресуде у ставу првом обавезана је тужена Р. С. да тужиоцу И. Т. из Н. П., на име накнаде нематеријалне штете за претрпљене душевне патње због повреде угледа и части исплати износ од 250.000,00 динара, са законском затезном каматом почев од 18.01.2011.године, до исплате, у року од 15 дана од дана пријема пресуде.
Изреком у ставу другом одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиоца за већи износ од досуђеног у ставу првом изреке пресуде до траженог износа 1.000.000,00 динара.
Изреком у ставу трећем делимично је усвојен тужбени захтев, па је обавезана тужена да тужиоцу на име материјалне штете исплати износ од 12.000,00 динара са законском затезном каматом од 18.01.2010.године, као дана пресуђења до исплате, у року од 15 дана од пријема пресуде.
Изреком у ставу четвртом одбијен је као неоснован тужбени захтев за већи износ од досуђеног у ставу трећем изреке пресуде до траженог износа од 51.780,00 динара.
Изреком у ставу петом обавезана је тужена да тужиоцу плати трошкове спора у износу од 22.275,00 динара.
Против наведене пресуде жалбу су благовремено изјавили: тужилац побијајући је у ставу другом, четвртом и петом и тужена побијајући је у ставу првом, другом и петом због погрешне примене материјалног права.
Испитујући побијану пресуду у смислу одредби чл. 372 ЗПП, Апелациони суд је утврдио:
Жалба тужиоца није основана.
Жалба тужене је делимично основана.
У поступку који је претходио доношењу побијане пресуде није учињена ни једна од битних повреда из чл. 361 став 2 тачка 1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП које Апелациони суд испитује по службеној дужности.
Према утврђеном чињеничном стању, тужилац, по занимању адвокат, раније дугогодишњи судија, из угледне породице, у више наврата и функционер А. К. у Ч., пресудом Општинског суда у Новом Пазару К.бр.902/06 од 06.09.2007.године која је потврђена одлуком Окружног суда у Новом Пазару Кж.бр.511/07 од 17.12.2007.године, оглашен је кривим због кривичног дела увреде према приватном тужиоцу А. Х. и осуђен на новчану казну у износу од 10.000,00 динара коју је платио 30.01.2008.године заједно са паушалом од 2.000,00 динара. Одлуком Врховног суда Србије Кзз.бр.104/08 од 16.12.2008.године уважен је захтев за заштиту законитости Р. Ј. Т. С., Ктз.276/08 од 14.08.2008.године, па су преиначене наведене пресуде Општинског и Окружног суда у Новом Пазару тако што је оптужени И. Т. на основу чл. 355 тач.1 Законика о кривичном поступку ослобођен од оптужбе јер дело за које је оптужен по закону није кривично дело.
На основу овако утврђеног чињеничног стања првостепени суд изводи закључак да је тужилац током вођења кривичног поступка трпео јаке психичке патње јер је неосновано оптужен за кривично дело увреде, због чега му припада право на накнаду нематеријалне штете сходно чл. 200 ЗОО у висини од 250.000,00 динара с обзиром на значај повређеног добра и циљ коме оно служи, као и износ од 12.000,00 динара који је уплатио у корист рачуна Општинског суда у Новом Пазару по основу новчане казне и паушала по правноснажности наведене кривичне пресуде која је касније преиначена пресудом Врховног суда Србије тако што је тужени ослобођен од оптужбе.
По оцени Апелационог суда правилна је одлука првостепеног суда садржана у ставу трећем изреке, којом је обавезао тужену да тужиоцу исплати износ од 12.000,00 динара са законском затезном каматом од дана пресуђења до исплате, али по правилима о обогаћењу без основана сходно чл. 210 ст. 2 у вези чл. 214 ЗОО, а не по основу накнаде материјалне штете како је навео првостепени суд, јер је након доношења наведене одлуке Врховног суда Србије отпао правни основ по коме је тужена наведени износ држала, као и одлука садржана у ставу четвртом изреке јер тужилац током поступка није доказао да му тужена по неком основу дугује и износ од 39.780,00 динара.
Међутим, основано се жалбом тужене указује да је због погрешне примене материјалног права погрешна и одлука суда садржана у ставу првом изреке пресуде којом је обавезао тужену да тужиоцу по основу душевних патњи због повреде части и угледа исплати износ од 250.000,00 динара са законском затезном каматом, јер се вођење кривичног поступка од стране надлежног органа по Законику о кривичном поступку, како је било у конкретном случају, не може само по себи сматрати повредом угледа и части окривљеног, обзиром да до његовог завршетка важи презумпција невиности сходно чл. 3 овог Законика, а у конкретном случају тужилац је добио и заштиту пред Врховним судом Србије уважавањем захтева за заштиту законитости Републичког јавног тужиоца, јер, супротно схватању нижестепених судова, Врховни суд налази да из чињеничног утврђења не произилази намера окривљеног да наводима у одговору на тужбу у парници П.бр. 858/02 омаловажи приватног тужиоца, која намера је битан елеменат кривичног дела увреда, па је поступањима и одлукама ових органа тужене Р. С. спречен настанак штете на страни тужиоца, због чега она не може бити одговорна за накнаду нематеријалне штете тужиоцу сходно чл. 172 ЗОО.
Како је делимично преиначена и одлука о главној ствари, преиначена је одлука и о трошковима поступка. Тужилац је у спору успео само у незнатном делу а тужена током поступка није определила трошкове сходно чл. 159 ст. 1 ЗПП, па је сходно чл. 149 ст. 2 ЗПП, одлучено да свака странка сноси своје трошкове поступка.
Из горе изнетих разлога Апелациони суд је одлучио као у изреци пресуде под I сходно чл. 375 ЗПП, а ко у изреци пресуде под II сходно чл. 380 тач. 4 ЗПП.
Председник већа - судија
Обрен Јездић, с.р.