Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Облигационо право » Гж 488.13 Ради дуга
Гж 488.13 Ради дуга
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ
Број: Гж-488/13
Дана 26.02.2013. године
К р а г у ј е в а ц
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судија: Обрена Јездића, председника већа, Снежане Ковачевић и Надежде Видић, чланова већа, у парници тужиоца Д. С. из П., чији је пуномоћник Г. О., адвокат из К., против туженог М. М. из К., чији су пуномоћници М. Б. из К. и др, ради дуга, вредност предмета спора 970.000,000 динара, одлучујући о жалби тужиоца изјављеној против пресуде Основног суда у Крушевцу 9П-4291/10 од 13.09.2012. године, у седници већа одржаној 26.02.2013. године, донео је
Р Е Ш Е Њ Е
УКИДА СЕ пресуда Основног суда у Крушевцу 9П-4291/10 од 13.09.2012. године и предмет враћа истом суду на поновно суђење.
О б р а з л о ж е њ е
Ставом првим изреке побијане пресуде, одбијен је примарни тужбени захтев тужиоца Д. С. из П., којим је тражио да се тужени М. М. из К. обавеже да му на име камате исплати износ од 18.282,37 евра, као неоснован.
Изреком у ставу другом, одбијен је евентуални тужбени захтев истог тужиоца, против истог туженог, којим је тражио да се обавеже тужени да му исплати камату на дуговани износ, од 2.786,47 евра.
Изреком у ставу трећем, обавезан је тужилац да туженом надокнади парничне трошкове у износу од 144.500,00 динара.
Против ове пресуде, тужилац је благовремено, преко својих пуномоћника изјавио жалбу, побијајући је из свих законских разлога, предвиђених одредбом чл. 360 ст. 1 ЗПП.
Испитујући оспорену пресуду, на основу чл. 372 ЗПП, Апелациони суд је утврдио да је жалба основана.
Првостепена пресуда донета је уз битну повреду поступка из чл. 361 ст. 2 тач. 12 ЗПП, на коју се посредно у жалби указује и уз погрешну примену материјалног права, а због чега ни чињенично стање није правилно и потпуно утврђено.
На основу разлога из побијане пресуде и стања у списима предмета произлази да је тужилац С. Д. са предузећем „А.“ д.о.о. К., чији је власник и директор био тужени М. М. 31.01.2005. године, закључио уговор о купопродаји локала за укупан износ од 64.480,00 евра, од којег износа је са урачунатом капаром уплатио 40.000,00 евра.
Истога дана између истих странака закључен је и уговор о зајму по коме је тужилац као зајмодавац предузећу „А.“ д.о.о. К., на руке туженог, као његовог заступника, предао износ од 40.000,00 евра, са обавезом да тужиоцу овај износ врати до 08.07.2005. године, без камате.
Између истих уговорача 12.07.2005. године, закључен је и анекс уговора о зајму којим је фактички новелиран првобитно закључен уговор о продаји непокретности у уговор о зајму, с тим што је уговор о зајму, закључен истог дана остао на снази, тако да се зајмопримац, предузеће „А.“ д.о.о. К., чији је заступник био тужени М. М. из К., обавезао да тужиоцу као зајмодавцу на име зајма исплати укупан износ од 70.000,00 евра, без уговарања затезне камате и новог рока за исплату зајма.
Утврђено је да је тужилац у извршном поступку који је вођен код Општинског суда у Крушевцу И.број 1089/06, против извршног дужника предузећа „А.“ д.о.о. К., чији је заступник тужени М. М., успео да наплати износ од 30.000,00 евра у динарској противвредности и трошкове поступка, а на основу правноснажне пресуде П-337/06 од 17.05.2006. године.
После наплате овог износа потраживање тужиоца према предузећу туженог остало је неизмирено у износу од 40.000,00 евра.
Вештачењем преко вештака финансијске струке и на основу писмених признаница, утврђено је да је тужиоцу у име предузећа „А.“ д.о.о., а преко туженог као његовог законског заступника, 02.11.2005. године, исплаћен износ од 10.000,00 евра, 17.11.2005. године износ од 7.000,00 евра, 18.02.2008. године износ од 3.000,00 евра, 13.05.2008. године износ од 4.000,00 евра, 24.07.2008. године износ од 6.000,000 евра и 10.12.2008. године и 13.05.2009. године по 3.000,00 евра и коначно 14.06.2011. године износ од 4.000,00 евра, односно укупно 40.000,00 евра на име главнице.
Према постављеном тужбеном захтеву у две варијанте, а због чега се не може сматрати примарним и евентуалним тужбеним захтевом, јер се из истог чињеничног и правног основа потражују само номинално различити новчани износи, тужилац потражује износ од 18.282,37 евра, на име уговорене камате од 1 % месечно за период од 09.07.2005. до 12.11.2011. године, као дана вештачења, а за исти период доцније по основу домицилне камате по стопи Европске централне банке, потражује износ од 2.786,47 евра.
Првостепени суд је правилно утврдио да је тужени као физичко лице злоупотребио привредно друштво предузеће „А.“д.о.о. К., које је сада у стечају, као његов власник и законски заступник, јер је имовином привредног друштва располагао као сопственом и да је у солидарној обавези са поменутим друштвом у погледу насталих обавеза, а како је то прописано одредбом чл. 15 Закона о привредним друштвима, дајући тим поводом логичне и уверљиве разлоге.
Међутим, погрешним тумачењем садржине одредбе чл. 395 ЗОО, одбио је тужбене захтеве тужиоца, означавајући их као примарни и евентуални.
Према образложењу из побијена пресуде, произлази да тужилац спорни девизни износ није тражио у динарској противвредности, односно у домаћем новцу према курсу који важи у тренутку испуњења обавезе, а на шта би имао право сходно одредби чл. 395 ЗОО, па пошто је исплату тражио у еврима, а не у динарској противвредности, због тога је одбио тужбени захтев тужиоца (опредељен у две варијанте).
И поред чињенице да се у жалби неосновано указује да тужилац није могао сам, без пристанка туженог да изврши конверзију свог девизног потраживања у потраживање у динарима, према курсу евра на дан исплате, основани су жалбени наводи о нејасности разлога којима се руководио првостепени суд да одбије тужбени захтев тужиоца и поред утврђене чињенице да главни дуг од 40.000,00 евра, тужиоцу није враћен до 08.07.2005. године, како је уговорено према уговору Ов.број 91/05 од 31.01.2005. године и да је тужени као физичко лице солидарно одговоран, за исплату доспеле камате на главни дуг, са предузећем чији је власник, а сада је у стечају.
При доношењу побијане пресуде, првостепени суд није имао у виду да тужиоцу као повериоцу спорног новчаног потраживања уговореног у страној валути, у одсуству другачије изричите одредбе уговора, припада динарска противвредност његовог потраживања по важећем курсу на дан испуњења обавезе, односно камата према валути главног потраживања, сходно правном схватању Врховног суда Србије од 09.марта 1989. године.
И према одредби чл. 21 Закона о девизном пословању („Службени лист СРЈ“ број 23/02 и „Сл. Гласник РС“, број 101/05), произлази да је дозвољено уговарање у девизама у нашој земљи, с тим да се плаћање и наплаћивање може вршити у динарима.
Сличну одредбу садржи и чл. 395 ЗОО, који предвиђа да ако новчана обавеза гласи у некој страној валути или злату, да се њено испуњење може захтевати у домаћем новцу према курсу који важи у тренутку испуњења обавезе.
На основу претходно изнетог, произлази да тужбени захтев за плаћање у некој страној валути садржи и захтев за исплату у одговарајућој динарској противвредности према курсу стране валуте у моменту испуњења обавезе, а због чега је првостепени суд могао обавезати туженог да девизну обавезу испуни у домаћем новцу према курсу на дан испуњења обавезе.
Имајући у виду да према постављеном тужбеном захтеву, у две варијанте, од којих се тужилац мора одлучити за једну, ради уредности тужбе не потражује главница, већ камату на главни девизни дуг, ради правилне примене материјалног права и то одредбе чл. 277 ст. 1 у вези са чл. 399 ст. 1 ЗОО, било је нужно утврдити, преко већ ангажованог вештака економске струке номинални износ обрачунате домицилне камате за период доцње у исплати главног дуга, почев од 09.07.2005. године па до 14.06.2011. године, а не до дана вештачења, када је исплаћена задња рата главног дуга и то на остатак дугованог износа главнице, после сваке сукцесивне исплате која је вршена од 02.11.2005. године па до 14.06.2011. године.
На основу свега изнетог, произлази да је побијана пресуда, уз учињену битну повреду поступка и погрешну примену материјалног права, донета и на основу непотпуно утврђеног чињеничног стања, а због чега је морала бити укинута, као и одлука о трошковима, јер зависи од исхода парнице.
Са напред наведених разлога, Апелациони суд је на основу чл. 376 ст. 1 и чл. 377 ст. 2 ЗПП, одлучио као у изреци.
У поновном поступку првостепени суд ће отклонити пропусте на које му је указано и на основу резултата расправљања и уз примену правила о терету доказивања, одлучити о конкретном тужбеном захтеву за исплату камате као главног потраживања, при чему ће имати у виду и одредбу чл. 279 ст. 2 ЗОО, као и жалбени навод да није одлучено о свим тужбеним захтевима које је тужилац поставио у првостепеном поступку.
Председник већа-судија
Обрен Јездић,с.р.