Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Накнада штете » Гж 489.13 Накнада штете
Гж 489.13 Накнада штете
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ
Број:Гж-489/13
Дана: 11.04.2013. године
К р а г у ј е в а ц
У ИМЕ НАРОДА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судија: Обрена Јездића, председника, Снежане Ковачевић и Надежде Видић, чланова, у парници тужиље М. Џ. из С., чији је пуномоћник Б. Л., адвокат из Б., против тужене Р. С. – М. П., Основног суда у К., ради накнаде штете, одлучујући о жалби тужене изјављеној против пресуде Основног суда у Крушевцу, Судске јединице у Брусу II-11 П.бр.1468/2012 од 21.12.2012. године, у седници већа одржаној 11.04.2013. године, донео је следећу
П Р Е С У Д У
I ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужене Р. С. – М. П., Основног суда у К. и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Основног суда у Крушевцу, Судске јединице у Брусу II-11 П.бр.1468/2012 од 21.12.2012. године у делу става првог изреке којим је обавезана тужена да тужиљи М. Џ. из С. плати износ од 32.500,00 динара на име накнаде материјалне штете - трошкова заступања пред Уставним судом, са законском затезном каматом почев од 21.12.2012. године као дана пресуђења, до исплате у року од 15 дана по пријему пресуде.
II ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ иста пресуда у преосталом делу става првог и трећег изреке, тако да гласи:
1. Делимично се усваја тужбени захтев тужиље М. Џ. из С. за накнаду нематеријалне штете, па се обавезује тужена Р. С. да јој на име накнаде штете за претрпљене душевне патње због ускраћивање права на суђење у разумном року исплати износ од 150.000,00 динара, у року од 15 дана од пријема пресуде.
2. ОДБИЈА СЕ тужбени захтев тужиље М. Џ. којим је тражила да јој тужена Р. С. плати на име накнаде штете за претрпљене душевне патње због ускраћивање права на суђење у разумном року износ од још 100.000,00 динара.
3. ОБАВЕЗУЈЕ СЕ тужена да тужиљи на име трошкова парничног поступка плати износ 37.590,00 динара, у року од 15 дана по пријему пресуде.
О б р а з л о ж е њ е
Ставом првим изреке ожалбене пресуде делимично је усвојен тужбени захтев тужиље М. Џ. из С., па је наложено туженој Р. С. – М. П., Основном суду у К. да јој на име материјалне штете плати износ од 250.000,00 динара а на име материјалне штете – трошкова заступања пред Уставним судом износ од 32.500,00 динара са законском затезном каматом на оба износа почев од дана пресуђења 21.12.2012. године па до исплате у року од 15 дана по пријему пресуде, под претњом принудног извршења.
Ставом другим изреке одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиље у делу којим је тражила да се наложи туженој Р. С. – М. П., Основном суду у К. да јој на име нематеријалне штете плати још износ од 50.000,00 динара, те да јој на досуђене износе штете из става један изреке ове пресуде плати законску затезну камату за период од дана подношења тужбе 12.07.2012. године до пресуђења 21.12.2012. године.
Ставом трећим изреке наложено је туженој Р. С. – М. П. Основном суду у К. да тужиљи М. Џ. плати на име трошкова парничног поступка износ од 62.650,00 динара у року од 15 дана од пријема пресуде, под претњом принудног извршења.
Против наведене пресуде тужена Р. С. је благовремено изјавила жалбу побијајући је због погрешне примене материјалног права.
Испитујући ожалбену пресуду у границама разлога наведених у жалби сходно чл. 386 ЗПП ( „Службени гласник РС“ бр.72/11), Апелациони суд је утврдио:
Жалба је делимично основана.
У поступку који је претходио доношењу пресуде није учињена ниједна од битних повреда из чл. 374 ст. 2 тач. 1, 2, 3, 5, 7 и 9 ЗПП које Апелациони суд испитује по службеној дужности.
Првостепени суд је увидом у Одлуку Уставног суда Републике Србије Уж.бр-2180/2009 од 12.07.2012. године утврдио да је усвојена жалба тужиље М. Џ. из С. јер јој је повређено право на суђење у разумном року у предмету И.бр.601/2010. Такође је утврђено право тужиље на накнаду нематеријалне штете коју може остварити на начин предвиђен одредбама чл. 90 Закона о уставном суду.
Даље је утврђено да је решење о дозволи извршења И.бр.56/00 донето 6.02.2001. године, а из суда отправљено 25.08.2003. године. Веће тадашњег Општинског суда у Брусу је одлучујући о приговору извршног дужника решењем Ипв.бр.46/03 од 15.09.2003. године одбило приговор извршног дужника и потврдило првостепено решење. Након тога нису предузимане извршне радње све до 26.11.2004. године када је од стране судског извршитеља покушан попис и процена покретних ствари извршног дужника. По протеку девет месеци од правноснажности решења којим је промењено средство извршења, тражено је од извршног повериоца да суду достави обавештење да ли је М. В. извршио пренос наведеног потраживања, те да је извршни поверилац приступила суду на дан 19.02.2007. године и навела да дужник извршног дужника није поступио по решењу И.бр.56/00 од 4.10.2005. године. На дан 29. марта 2007. године судски извршитељ је последњи пут у овом предмету извршења изашао на лице места ради пописа и процене покретних ствари извршног дужника. Извршни поверилац је у више наврата ургирао да се поступак оконча. Дана 12. јуна 2009. године поднет је предлог за промену средства извршења, тако што би се извршење спровело продајом непокретности. Од стране првостепеног суда о овом предлогу није одлучено. По извршеној реформи правосуђа спис је достављен новоформираном суду који није предузимао никакве радње на спровођењу извршења, тачније никакве радње нису предузимане до доношења одлуке Уставног суда Србије од 12.07.2011. године. Након одлуке Уставног суда од стране судског извршитеља сачињена су три записника и то 24.11.2011. године,16.08.2012. године и 17.08.2012. године.
Полазећи од разлога наведених у Одлуци Уставног суда првостепени суд је извео закључак да је тужиља трпела душевне патње због повреде права на суђење у разумном року јер поступак извршења траје више од 11 година и да током поступка није предузета ниједна конкретна радња на спровођењу извршења и наплати потраживања, због чега јој је досудио износ од 250.000,00 динара.
Међутим по оцени Апелационог суда, приликом досуђивања правичне накнаде првостепени суд је погрешно применио материјално право. Ово због тога што се накнада штете због повреде права на суђење у разумном року утврђује према објективним околностима, односно стандардима формираним кроз праксу Европског суда за људска права. Обзиром да тужиља није доказала да је исход овог поступка од одлучујућег значаја за њен грађанскоправни положај, односно егзистенцију, а имајући у виду животне прилике и социјални стандард у Р. С., по оцени Апелационог суда износ од 150.000,00 динара представља пуну сатисфакцију и правичну накнаду која припада тужиљи, због чега је на основу чл. 394 тач. 4 ЗПП одлучио као у изреци под II-1 и 2.
Како се ниједним жалбеним наводом тужене Р. С. не доводи у питање правилност првостепене одлуке у делу којем је тужиљи досуђено 32.500,00 динара на име накнаде трошкова заступања пред Уставним судом Републике Србије, Апелациони суд је у том делу тужбеног захтева одлучио као у изреци ове пресуде под I на основу чл. 390 ЗПП.
Полазећи од обрачуна првостепеног суда на који странке нису имале примедби и успеху странака у спору по пресуди Апелационог суда, по којој је тужиља успела у спору за 60 % припада јој право на сразмеран део трошкова у износу од 37.590,00 динара.
Из изнетих разлога на основу чл. 165 ст. 2 ЗПП у вези чл. 153 ст. 2 и 154 ЗПП, Апелациони суд је одлучио као у изреци под II-3.
Председник већа- судија,
Обрен Јездић, с.р.