Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Облигационо право » Гж 552.26
Гж 552.26
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ
Гж-552/26
01.04.2026. године
К р а г у ј е в а ц
У ИМЕ НАРОДА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судија Ане Спасић председника већа, Александре Прешић и Небојше Јеремића, чланова већа, у правној ствари тужиоца АА из ..., ЈМБГ ..., чији је пуномоћник Бобан Прокић, адвокат из ..., против тужене ББ из ..., ЈМБГ ..., чији је пуномоћник Ивана З. Миљковић, адвокат из ..., ради дуга, вредност предмета спора 686.672,16 динара, одлучујући о жалби тужене изјављеној против пресуде Основног суда у Пожаревцу, Судска јединица у Кучеву I-73 П-1349/24 од 27.11.2025. године, у седници већа одржаној дана 01.04.2026. године, донео је
П Р Е С У Д У
ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба туженe ББ из ..., и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Основног суда у Пожаревцу, Судска јединица у Кучеву I-73 П-1349/24 од 27.11.2025. године.
О б р а з л о ж е њ е
Оспореном пресудом у ставу првом изреке, усвојен је тужбени захтев тужиоца, па је обавезана тужена да тужиоцу исплати на име дуга износ од 5.862,87 евра са каматом у висини референтне каматне стопе Европске централне банке на главне операције за рефинансирање увећане за 8 процентних поена, која се има рачунати и то на појединачне месечне ануитете ближе описане у овом делу изреке првостепене пресуде од дана њиховог доспећа, па до коначне исплате, а све у динарској противвредности по најповољнијем курсу НБС на дан плаћања, у року од 15 дана од дана пријема преписа пресуде, под претњом извршења.
Ставом другим изреке, обавезана је тужена да тужиоцу исплати на име трошкова парничног поступка износ од 215.134,00 динара, у року од 15 дана од дана пријема преписа пресуде под претњом извршења.
Против наведене пресуде жалбу је благовремено преко пуномоћника изјавила тужена побијајући је у целости и из свих законских разлога прописаних чл. 373. ст. 1. ЗПП, посебно указујући на постојање битне повреде парничног поступка из чл. 374. ст. 2. тач. 7. и тач. 12. ЗПП.
Испитујући првостепену пресуду и жалбу тужене, сагласно овлашћењима из члана 386 ЗПП, у границама разлога наведених у жалби, Апелациони суд је утврдио да је жалба тужене неоснована.
Првостепена пресуда не садржи битне повреде одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачке 1 – 3, 5, 7. и 9. ЗПП на које повреде Апелациони суд као другостепени пази по службеној дужности. Неосновано се жалбом тужене указује да туженој није пружена могућност да расправља пред судом (битна повреда парничног поступка из чл. 374. ст. 2. тач. 7. ЗПП), а на коју суд пази и по службеној дужности, јер су се пуномоћници тужене поднеском обратили суду у коме су навели да је тужена на лечењу у Италији, те истим замолили да се одложи рочиште за саслушање странака. Уз наведени поднесак није приложена никаква медицинска документација која говори у прилог изнетим разлозима за одлагање, при чему ни пуномоћници тужене нису приступили на заказано рочиште, иако су били уредно позвани. Супротно жалбеним наводима тужене пресуда нема недостатке због којих се не може испитати, изрека пресуде није неразумљива, противречна сама себи и разлозима пресуде, а пресуда садржи разлоге о битним чињеницама који су јасни и непротивречни, због чега се неосновано изјављеном жалбом првостепена пресуда побија због битних повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 12. ЗПП.
Према утврђеном чињеничном стању првостепеног суда произилази да је тужена закључила уговор о кредиту са банком „Антониана Монтагнана“ у Италији дана 29.01.2010. године, на износ од 13.800 евра у 111 месечних ануитета у износима од по 219,31 евро. За исплату наведеног износа у наведеном уговору јемчио је тужилац. У току периода отплате кредита тужилац се обраћао туженој упитом да ли отплаћује наведени кредит, на шта му је она рекла да уредно отплаћује. Дуговање по наведеном кредиту кредитна банка цедирала је на друштво „...“, које је покренуло поступак принудне наплате против овде тужене и тужиоца, међутим поступак принудне наплате настављен је према тужиоцу, који је са наведеним друштвом склопио споразум о умањењу дуга и о месечној исплати од по 200 евра почев од 10.04.2020. године, па до 10.06.2030. године. Тужилац је у почетку уредно измиривао обавезу отплате, али како је временом измирење обавезе постало неуредно, то је против тужиоца поступак наплате настављен принудним путем и то запленом дела зараде од фебруара 2022. године. Тужилац је успео у два одвојена парнична поступка против тужене и наплатио део дуга по наведеном кредиту, али за различите периоде за које је већ исплатио део дуга, а у предметном поступку потражује исплаћене месечне износе од 07.12.2022. године до 11.09.2024. године.
На основу вештачења од стране вештака економске струке Тихомира Тодоровића утврђено је да је тужилац за потраживани период исплатио износ од укупно 6.057,80 евра, међутим тужилац је истакао да је тужена за новембар 2022. године исплатила део дуговања, те стога за тај месец потражује мањи износ, односно укупно потражује 5.862,87 евра.
Из тако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је извео чињенично правни закључак да је тужбени захтев тужиоца основан, те је сходно одредбама чланова 997, 1013. и 277. ст. 1. ЗОО, одлучио као у изреци пресуде и обавезао тужену да тужиоцу на име дуга исплати износ од 5.862,87 евра у динарској противвредности са припадајућом каматом на појединачне месечне ануитете од дана њиховог доспећа, како је тужилац и тражио тужбеним захтевом.
По налажењу Апелационог суда правилно је поступио првостепени суд када је усвојио тужбени захтев тужиоца, али истовремено оцењује и да је било потребно применити материјално право Италије, као меродавно право, у конкретној правној ситуацији с обзиром да је реч о регресном потраживању јемца, као аксесорном правном послу, а да је седиште даваоца зајма (кредита) било у Италији у време пријема понуде сходно одредбама чл. 25. у вези са чл. 20. ст. 1. тач. 8. и 20. Закона о решавању сукоба закона са прописима других земаља. Међутим, како је одредбама Италијанског грађанског законика (Codile Civile) прописано да јемац ступа у права повериоца путем законске суброгације (чл. 1949. Codile Civile) чиме преузима сва права која је поверилац имао према дужнику, те да јемац има самостално регресно право према главном дужнику (чл. 1950. Codile Civile), које обухвата износ главног дуга, припадајућу камату и нужне трошкове, а како иста налазе пандан у домаћем законодавству које регулише положај јемца и главног дужника, то правна последица не би била другачија, нити повољнија по тужиоца нити по тужену. Из наведених разлога, апелациони суд је прихватио разлоге дате у образложењу првостепене пресуде као довољне и јасне, сходно члану 396. ЗПП, као и примену материјалног права.
С тим у вези неосновани су наводи да вештачење од стране вештака економско финансијске струке није одрађено према правилима струке, јер је вештак требало да обавести странке о дану и часу вештачења, те да суд није своју одлуку могао базирати на наведеном вештачењу.
Одредбом чл. 269. ст. 4. ЗПП прописано је да ће суд у решењу да упозори вештака да је дужан да обавести странке о дану одређеном за вештачење, ако је њихово присуство потребно, да налаз и мишљење мора да изради у складу са правилима струке објективно и непристрасно, на последице недостављања налаза и мишљења у одређеном року, односно неоправданог изостанка са рочишта и обавести га о праву на награду и накнаду трошкова.
Наиме, цитираном одредбом је прописано да је обавештавање странака о дану и часу вештачења условљено нужношћу њиховог присуства, а исто би се у практичном смислу односило на вештачење које се врши на терену, за које је потребно визуелно осматрање од стране вештака, те да се у наведеном смислу вештаку пруже одређене смернице или појашњења. У конкретном случају реч је о вештаку економско-финансијске струке, који своје вештачење спроводи на основу приложене документације у списима предмета у амбијенталним условима, стога је право странке сведено на достављање додатне документације коју би вештак узео у обзир приликом вештачења, као и на истицање писаних приговора на његов писани налаз и мишљење. Како се тужена страна пасивно држала по питању наведеног, то није дошло до повреде поступка на коју се жалбом неосновано указује. Поред наведеног, одлука првостепеног суда резултат је савесне и брижљиве оцене доказа изведених у току целокупног поступка, како достављених писаних доказа, тако и вештачења и исказа странака сходно одредби чл. 8. ЗПП.
Оцена је апелационог суда да се жалбом неосновано указује и на чињеницу да је наведени налаз вештака сачињен само на основу превода копија докумената које је тужилац доставио, које су у приватној режији тужиоца преведене са италијанског на српски, а да нема докумената у оригиналу, те да се на томе не може заснивати вештачење.
Одредбом чл. 100. ЗПП прописано је да исправе које се прилажу поднеску подносе се у изворнику или препису (ст. 1); исправу приложену у изворнику суд ће да задржи, а противној странци да дозволи да се упозна са њеном садржином. Кад престане потреба да се изворник исправе налази у суду, вратиће се подносиоцу на његов захтев. Суд може решењем да наложи подносиоцу да списима приложи препис исправе (ст. 2); ако је исправа приложена у препису, суд ће на захтев противне странке решењем да наложи подносиоцу да поднесе суду исправу у изворнику, а противној странци дозволиће да се упозна са његовом садржином. Кад је то потребно, суд ће решењем да одреди рок у коме исправа мора да се поднесе у изворнику или у овереном препису, односно прегледа (ст. 3).
Наиме вештак спроводи вештачење на основу документације која се налази у списима предмета, осим уколико околности случаја или врста вештачења не захтевају додатни ангажман вештака, како би вештачење било спроведено према правилима струке. У конкретном случају вештак је висину дуга вештачио према приложеним документима који су преведени од стране овлашћеног преводиоца. Неосновано се жалбом указује на чињеницу да су у питању копије и да се у томе огледа мањкавост вештачења, јер према цитираној одредби Закона о парничном поступку, тужена се није користила својим процесним овлашћењима нити захтевала да се наведена документа приложена уз тужбу доставе у оригиналу ради сравњивања. Са друге стране несоновано се указује и на чињеницу да предметно потраживање, а по исплатама које је вршио тужилац према приложеној документацији, могу бити његова лична дуговања. У току поступка тужена је истицала да је предметни кредит отплатила и да предметно потраживање не представља дуговање по кредиту тужене, те да ће као доказ доставити документацију која поткрељује дату изјаву, међутим до окончања првостепеног поступка тужена поменуту документацију није доставила, а на њој је био терет доказивања наведене чињенице сходно одредби чл. 231. ст. 3. ЗПП.
Правилна је одлука о трошковима поступка, јер је донета сходно одредбама чланова 153. и 154. ЗПП, а жалбом се одлука о трошковима и не побија конкретним жалбеним разлозима.
Како ниједним жалбеним наводом није доведена у сумњу правилност и законитост побијане пресуде, Апелациони суд у Крагујевцу је сходно одредби члана 390. ЗПП одлучио као у изреци ове пресуде.
Председник већа – судија,
Ана Спасић
За тачност отправка
Управитељ писарнице