Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Облигационо право » Гж 557.21 Побијање дужникових правних радњи
Гж 557.21 Побијање дужникових правних радњи
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ
Гж-557/21
18.05.2021. године
К р а г у ј е в а ц
У ИМЕ НАРОДА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судија Јасмине Симовић, председника већа, др Татјане Кандић и Марице Петровић, чланова већа, у правној ствари тужиоца „AA“ ДОО , кога заступају пуномоћници Јована Каменковић, адвокат из … и Жељко Трлаковић, адвокат из …, против туженог „ББ“ из …, кога заступа пуномоћник Ненад Саџаковић, адвокат из …, ради побијања дужникових правних радњи, вредност предмета спора 1.904.940,00 динара, одлучујући о жалби тужиоца изјављеној против пресуде Основног суда у Јагодини П.бр.1071/20 од 21.10.2020. године, у седници већа одржаној 18.05.2021. године, донео је
П Р Е С У Д У
I ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужиоца „АА“ ДОО и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Основног суда у Јагодини П.бр.1071/20 од 21.10.2020. године.
II ОДБИЈАЈУ СЕ захтеви странака за накнаду трошкова другостепеног поступка, као неосновани.
О б р а з л о ж е њ е
Првостепеном пресудом у ставу првом изреке, одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиоца „АА“ ДОО , којим је тражио да се утврди да је Уговор о купопродаји закључен између „ВВ“ из … као продавца и туженог „ББ“ из …, као купца, дана 25.05.2018. године, оверен код Јавног бележника Маје Величковић из … ОПУ бр.387/18 без правног дејства према тужиоцу у мери у којој је потребно за намирење његовог новчаног потраживања према овде трећем лицу „ВВ“ из … и да је тужени „ББ“ из … дужан да трпи намирење наведеног потраживања из вредности непокретности, двособног стана пов. 45 м2 који се налази на првом спрату, у стамбеној згради за колективно становање у ул. …, зграда број …, број улаза …, број посебног дела 9/2 на кп.бр. … у КО …, уписан у Лн.бр. … у КО ….
Ставом другим изреке, обавезан је тужилац „АА“ АД да туженом „ББ“ из …, исплати на име трошкова поступка новчани износ од 109.413,00 динара, у року од 15 дана по пријему пресуде, под претњом принудног извршења.
Против наведене пресуде тужилац је благовремено изјавио жалбу, побијајући је у целости, због свих законом предвиђених разлога.
Тужени је доставио одговор на жалбу.
Испитујући побијану пресуду на основу чл. 386 ЗПП ( „ Сл. Гласник РС“ бр. 72/11...18/20) Апелациони суд је утврдио да је жалба неоснована.
Побијана пресуда није донета уз битне повреде одредаба парничног поступка из чл. 374 ст. 2 тач. 1 до 3, 5, 7 и 9 ЗПП, на које другостепени суд пази по службеној дужности. Неосновано жалба оспорава оцену изведених доказа и указује да нису јасни разлози о битним чињеницама, у погледу оцене савесности туженог, чиме се неосновано указује на битну повреду одредаба парничног поступка из чл. 374 ст. 1 у вези чл. 8 ЗПП и битну повреду из чл. 374 ст. 2 тач. 12 ЗПП.
Према утврђеном чињеничном стању, пресудом Привредног суда у Крагујевцу П.бр.611/18 од 08.11.2018 године, која је потврђена пресудом Привредног Апелационог суда у Београду Пжбр.1098/19 од 17.10.2019. године, „ВВ“ из …, обавезан је да овде тужиоцу „АА“ доо , исплати на име доспеле закупнине за период од јануара 2017. до септембра 2017. године износ од 411.080,70 динара, на име накнаде за употребу туђе ствари за период од септембра 2017. до јуна 2018. године износ од 573.631,63 динара, и на име накнаде штете на име неплаћене електричне енергије за период од фебруара 2015. године до јуна 2018. године износ од 658.028,37 динара, све са законском затезном каматом од дана поднете тужбе 09.07.2018. године, па до коначне исплате, као и на име трошкова поступка износ од 262.200,00 динара. „ВВ“ је у својству продавца, закључио са туженим као купцем, уговор о купопродаји непокретности који је оверен дана 25.05.2018. године код Јавног бележника Маје Величковић из … ОПУ бр.387/18. Овим уговором „ВВ“ је туженом продао двособан стан у површини од 45 м2, који се налази на првом спрату у стамбеној згради за колективно становање у ул. …, зграда број …, број улаза …, број посебног дела 9/2, на кп.бр. … у КО …, за купопродајну цену од 22.000 евра. Договорили су се да тужени као купац уговорену цену исплати у три рате, и то прву рату на дан састављања уговора 22.05.2018. године у износу од 5000 долара што је одговарало вредности од 4.150 евра, другу рату 25.05.2018. године у износу од 10.850 евра и трећу рату 01.08.2018. године у износу од 7.000 евра. Утврђено је да се „ВВ“ и тужени нису познавали пре закључења овог уговора о купопродаји непокретности, да је „ВВ“ одлучио да прода стан због дугова које је имао и према другим лицима, а не само према тужиоцу, при чему је дуговао новац и „ГГ“ у износу од 14.000 евра, који је инсистирао да му се зајам врати. Супруга „ВВ“ се најпре противила продаји стана, јер су у том стану живели са децом, а на крају се сагласила са продајом, јер је то био једини излаз и начин да реше ситуацију у којој су се нашли и да врате зајам и исплате дугове. „ВВ“ је дао оглас за продају стана, а тужени је на интернету видео оглас за продају стана, обавио комуникацију мобилним телефоном са продавцем, јер га је интересовало да ли се стан налази у мирном делу града, и по договору са „ВВ“ тужени је дошао у … да погледа стан и тада су се продавац и купац први пут видели, односно пре тога се нису познавали. „ВВ“ није рекао купцу за разлог због кога продаје стан, за дуговања која има, нису разговарали ма шта приватно осим у вези купопродаје стана. Тужени је појаснио да је он тражио стан ниже спратности, а предметни стан се налазио на првом спрату, површине је 45 м2, без грејања, а да би могао да преговара са продавцем, распитао се о ценама станова у …, видео је цене станова преко интернета, агенције „Кров“ или „Некретнине РС“. Интересовао га је стан, код бележника је проверио и није било ма каквих проблема у вези укњижбе стана, договорио се са продавцем, оверили су уговор, укњижио се као власник, продавцу је исплатио купопродајну цену на руке и на начин како су се договорили, а тек касније је сазнао да продавац „ВВ“ има нека дуговања. Тужени је изјавио да је цену стана плаћао „ВВ“ на руке, да је продао своју непокретност у …, односно део стамбене јединице у ул. …, почетком 2018. године и трећу рату је исплатио „ВВ“ од цене коју је добио за продати стан у …, а прве две рате је платио од уштеђевине од личних примања. Преселио се из … у … због породичних проблема и водио је рачуна да стан буде ближи болници због здравственог стања. Из исказа сведока „ВВ“ утврђено је да је од новца добијеног од купопродајне цене стана вратио „ГГ“ дуг у износу од 14.000 евра, а од преосталог износа вратио дугове према другим добављачима, да тужиоцу „АА“ ДОО није платио дуговање, јер је сматрао да то дуговање за које је обавезан пресудом да плати, није његов дуг, већ да је то дуговање правог власника предузећа које дугује тужиоцу „ДД“. Изјавио је да се са супругом и двоје деце из предметног стана иселио када је купац исплатио трећу рату, да су практично изашли на улицу, да је узео готовински кредит од 900.000,00 динара и од тог новца враћао је дугове, опет дугове за које сматра да нису његови дугови. Вратио је дуг „ЂЂ“, а од преосталог новца морао је да живи и плаћа станарину. Није спорно да је „ВВ“ након продаје предметног стана продао аутомобил и да сада ради код привредног субјекта „ЕЕ“ ДОО , да прима минималну зараду и да на име кредита плаћа месечно око 12.000,00 динара. Такође је неспорно да „ВВ“ и тужени „ББ“ нису у сродству.
Првостепени суд је утврдио да је „ВВ“ знао да закључењем предметног уговора о купопродаји и отуђењем стана наноси штету овде тужиоцу као свом повериоцу, јер је као дужник, отуђењем стана, практично остао без ма какве друге имовине. Такође је суд утврдио да туженом, као купцу није било познато нити му је могло бити познато да „ВВ“ отуђењем предметног стана причињава штету повериоцу, овде тужиоцу. Како се ради о теретном правном послу предузетом на штету повериоца, и како је утврђено да продавац и купац нису у сродству и да туженом као купцу није било познато нити је према конкретним околностима могло бити познато да продавац закључењем уговора о купопродаји наноси штету свом повериоцу, то је првостепени суд је закључио да нису испуњени услови прописани одредбом чл. 281 ст. 1 ЗОО за побијање конкретног теретног располагања, као правне радње дужника предузете на штету повериоца, а до висине повериочевог потраживања, због чега је тужбени захтев тужиоца одбио као неоснован.
Апелациони суд прихвата као потпуно и правилно утврђено чињенично стање и примењено материјално право.
Неосновано жалба оспорава закључак првостепеног суда у погледу оцене савесности туженог, а такође неосновано указује да се ради о фиктивном уговору о купопродаји који је закључен у циљу избегавања обавезе дужника према овде тужиоцу као повериоцу.
Одредбом чл. 228 ЗПП прописано је да је странка дужна да изнесе чињенице и предложи доказе на којим заснива свој захтев или којима оспорава наводе и доказе противника, у складу са овим законом. Одредбом чл. 8 ЗПП прописано је да суд одлучује по свом уверењу, на основу савесне и брижљиве оцене сваког доказа засебно, свих доказа као целине и на основу резултата целокупног поступка, које ће чињенице да узме као доказане. Одредбама чл. 231 ЗПП, и то ставом 1, прописано је да ако суд на основу изведених доказа (члан 8) не може са сигурношћу да утврди неку чињеницу, о постојању те чињенице примениће правила о терету доказивања, а ставом 2 прописано је да странка која тврди да има неко право, сноси терет доказивања чињенице која је битна за настанак или остваривање права, ако законом није другачије прописано, те ставом 3 истог члана прописано је да странка која оспорава постојање неког права, сноси терет доказивања чињенице која је спречила настанак или остваривање права или услед које је право престало да постоји, ако законом није другачије прописано.
На основу цитираних законских одредби, закључује се да је тужилац био дужан да изнесе чињенице и предложи доказе у прилог својих навода о несавесности туженог и да се ради о фиктивном уговору.
Првостепени суд је, по оцени овог суда, правилном оценом писаних доказа, исказа туженог и исказа саслушаног сведока „ВВ“, доводећи их у везу и са исказима сведока „ЖЖ“ и „ГГ“, утврдио околности и разлоге због којих је „ВВ“ одлучио да прода предметни стан, и разлоге због којих је тужени одлучио да купи предметни стан, те да се ради о уговору о купопродаји који је представљао стварну вољу уговарача и који је у целости извршен. Утврђено је да је „ВВ“ имао дуговања не само према тужиоцу већ и према другим лицима, као својим повериоцима, да је „ГГ“ инсистирао да му врати дуг од 14.000 евра, да је због тога „ВВ“ огласио продају стана, да се тужени јавио на оглас, да се „ВВ“ и тужени пре тога нису познавали, да „ВВ“ у време продаје стана није рекао туженом за разлоге своје одлуке да прода стан, и да тужени у време закључења уговора о купопродаји према конкретним околностима које је првостепени суд утврдио, није знао нити је могао знати да постоји дуговање „ВВ“ према овде тужиоцу и да се закључењем конкретног уговора о купопродаји наноси штета тужиоцу. Првостепени суд је правилно оценио и исказ заступника тужиоца из кога произилази да он није могао да се изјасни о односу између „ВВ“ и туженог у вези купопродајног стана. Неосновано је указивање у жалби да се ради о фиктивном уговору, јер је утврђено да је уговор о купопродаји представљао праву вољу уговарача, да је реализован, купопродајна цена је исплаћена у целости, на начин како су се купац и продавац договорили, разлог због чега се купац након исплате друге рате укњижио као власник, због чега је желео да купи стан и пресели се из … у …, при чему је тужени објаснио и на који начин је обезбедио новац за исплату купопродајне цене, а сведок „ВВ“ да се из предметног стана са породицом иселио након што је тужени исплатио у целини купопродајну цену, и да је подигао кредит да би обезбедио средства за живот и за закуп другог стана, јер је практично са супругом и децом из стана изашао на улицу. Неосновано тужилац указује да тужени није пријавио адресу у …, већ да и даље живи у …, јер из списа произилази да је Трећи основни суд у Београду предмет доставио Основном суду у Јагодини који је потом тужбу доставио туженом на адресу у ….
Одредба чл. 281 ст. 1 Закона о облигационим односима прописује да се теретно располагање може побијати ако је у време располагања дужник знао или могао знати да предузетим располагањем наноси штету повериоцима и ако је трећем лицу са којим је или у чију је корист правна радња предузета то било познато или могло бити познато. Став 2 истог члана прописује да ако је треће лице дужников супруг, или сродник по крви у правој линији, или у побочној линији до четвртог степена, или по тазбини до истог степена претпоставља се да му је било познато да дужник предузетим располагањем наноси штету повериоцима.
Према наведеним законским одредбама из чл. 381 ст. 1 ЗОО, када је у питању располагање дужника теретним правним послом, правна радња дужника може се тужбом побијати ако су испуњена оба законом прописана услова, да је дужник у време располагања знао да предметним располагањем наноси штету својим повериоцима и да је трећем лицу са којим је или у чију корист је правна радња предузета то било познато (тзв. долозна паулијанска тужба), или је то могло бити познато (тзв. кулпозна паулијанска тужба).
Како се у конкретном случају ради о теретном располагању, између лица која нису у сродству, и како је утврђено да тужени као купац није знао нити је према конкретним околностима у време закључења уговора могао знати да продавац предметним располагањем наноси штету својим повериоцима, то је првостепени суд правилно применио материјално право када је тужбени захтев тужиоца одбио као неоснован, па се жалбом неосновано оспорава правилност примене материјалног права.
Другостепени суд напомиње и да сам тужбени захтев није одређено постављен, јер у смислу члана 284 ЗОО побијана правна радња губи дејство само према повериоцу и само у оном делу колико је потребно да се намири повериочево доспело потраживање, а у конкретном случају у тужбеном захтеву није ближе одређено које је то доспело новчано потраживање које тужилац има према овде трећем лицу „ВВ“ из …, било навођењем висине тог потраживања било навођењем судске одлуке којом је утврђена висина тог потраживања, па се овако постављени захтев не би могао принудно извршити.
Због изнетих разлога, неосновани су сви жалбени наводи којима се побија првостепена пресуда којом је одбијен тужбени захтев тужиоца као неоснован.
Правилна је и одлука о трошковима поступка, јер је донета уз правилну примену одредаба чл. 153 ст. 1, чл. 154 и 163 ст. 2 ЗПП, која се конкретним жалбеним разлозима и не побија.
Због изнетих разлога, на основу чл. 390 ЗПП, одлучено је као у ставу I изреке ове пресуде.
Одлучујући о захтеву тужиоца и туженог за накнаду трошкова другостепеног поступка, и то захтеву тужиоца за накнаду трошкова за састав жалбе и таксу за жалбу, и захтеву туженог за накнаду трошкова за састав одговора на жалбу и таксу на одговор на жалбу, Апелациони суд је оценио да су захтеви неосновани, јер тужилац није успео са изјављеном жалбом, а одговор на жалбу по оцени овог суда није био нужан трошак спора, па је применом чл. 165 ст. 1 у вези чл. 153 ст.1 и чл. 154 ЗПП одлучено као у ставу II изреке.
Председник већа-судија
Јасмина Симовић,с.р.