Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Накнада штете » Гж 558.15
Гж 558.15
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ
Број: Гж-558/15
Дана: 08.10.2015. године
К р а г у ј е в а ц
У ИМЕ НАРОДА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судија др Илије Зиндовића, председника већа, Ане Спасић и Весне Цветковић, чланова већа, у правној ствари тужиље С. Л. С. из К., улица ………, чији је пуномоћник Лабуд Стојановић, адвокат из К., против туженог Града К., чији је заступник заменик градског јавног правобраниоца С. С., ради накнаде штете, вредност спора 600.000,00 динара, одлучујући о жалбама странака, изјављеним против пресуде Основног суда у Краљеву 1П.бр.2076/13 од 24.07.2014. године, у седници већа одржаној дана 08.10.2015. године, донео је
П Р Е С У Д У
ОДБИЈАЈУ СЕ као неосноване жалбе странака, а пресуда Основног суда у Краљеву 1П.бр.2076/13 од 24.07.2014. године, у ставу 1, 3, 4 и 5 ПОТВРЂУЈЕ.
О б р а з л о ж е њ е
Оспореном пресудом у ставу првом, обавезан је тужени да тужиљи на име нематеријалне штете плати и то на име душевних патњи због претрпљених физичких болова износ од 110.000,00 динара, на име претрпљеног страха износ од 80.000,00 динара, на име душевних болова због умањења опште животне активности износ од 130.000,00 динара, дакле укупан износ од 320.000,00 динара, са законском затезном каматом почев од 24.07.2014. године до исплате, у року од 15 дана по пријему пресуде.
Ставом другим изреке, за веће потраживање од досуђеног у ставу 1 изреке на име накнаде нематеријалне штете и то за претрпљени страх за износ од 70.000,00 динара, за претрпљене физичке болове за износ од 40.000,00 динара и за претрпљене душевне болове због умањења опште животне активности износ од 170.000,00 динара, са законском затезном каматом почев од 08.02.2013. године па до исплате, тужбени захтев тужиље одбијен је као неоснован.
Ставом трећим изреке обавезан је тужени да тужиљи на име трошкова поступка за вештачење плати износ од 16.000,00 динара, у року од 15 дана по пријему пресуде а уколико то не учини у остављеном року дужан је да плати законску затезну камату почев од пресуђења па до исплате.
Ставом четвртим изреке обавезан је тужени да тужиљи на име осталих трошкова парничног поступка плати износ од 40.500,00 динара, у року од 15 дана по пријему пресуде, а уколико то не учини у остављеном року дужан је да плати законску затезну камату почев од дана извршности решења о трошковима поступка па до коначне исплате.
Ставом петим изреке одбијен је тужбени захтев тужиље којим је тражила да јој тужени плати законску затезну камату на име трошкова парничног поступка на име извршених уплата вештаку Д. Н. и вештаку С. М. и то на износ од 8.000,00 динара почев од 24.07.2012. године па до пресуђења и на износ од 8.000,00 динара почев од 26.07.2012. године па до пресуђења, као неоснован.
Против наведене пресуде жалбе су благовремено изјавиле странке и то тужиља у односу на трошкове поступка у ставу 4 и 5, због битне повреде одредаба парничног поступка из чл. 374 ст. 2 тач. 12 ЗПП, на коју се жалбом посредно указује и тужени у односу на став 1, 3 и 4 због битне повреде одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права и одлуке о трошковима поступка.
Испитујући правилност првостепене пресуде у ожалбеном делу у смислу чл. 386 ЗПП, у границама разлога наведених у жалбама, Апелациони суд је утврдио:
Жалбе су неосноване.
Првостепена пресуда није захваћена битним повредама одредаба парничног поступка из чл. 374 ст. 2 тач. 1 до 3, 5, 7 и 9 ЗПП на које Апелациони суд пази по службеној дужности. Побијајући првостепену пресуду због битних повреда одредаба парничног поступка из чл. 374 ст. 2 тач. 12 ЗПП, жалбама странака се истиче да је у побијаним деловима, изрека неразумљива, да пресуда нема разлоге о одлучним чињеницама, а да су дати разлози нејасни и противречни. Ове жалбене наводе Апелациони суд је оценио као неосноване и налази да у побијаним деловима изрека пресуде није неразумљива, већ садржи јасне, довољне и непротивречне разлоге о свим одлучним чињеницама, а жалбама се не даје ближе образложење у чему се неразумљивост изреке и нејасност и противречност датих разлога огледају.
Према утврђеном чињеничном стању произилази да се тужиља дана 01.02.2012. године са супругом кретала тротоаром у улици ………. у К., и наишла на лед, који није био очишћен, оклизнула се и пала, задобила телесне повреде утврђене налазом и мишљењем вештака због којих је трпела физичке болове и страх чији су степен, дужина и интензитет такође утврђени преко вештака медицинске струке, а такође је трпела и душевне патње због умањења опште животне активности у проценту који је такође утврђен од стране вештака медицинске струке.
Из тако утврђеног чињеничног стања првостепени суд је извео чињенично правни закључак да је тужбени захтев тужиље делимично основан, те сходно одредби чл. 154, 200 и 277 ЗОО, одлучио као у изреци под 1 и 2.
По оцени Апелационог суда, првостепени суд је приликом одмеравања накнаде нематеријалне штете определио накнаду у правичном износу, сходно чл. 200 ЗОО.
Наиме, одредбом чл. 3 ст. 4 Одлуке о чишћењу и уклањању снега на територији Општине К. („Службени лист Општине К.“ број 8/91) прописано је да чишћење и уклањање снега и леда са тротоара поред и испред стамбених зграда и пословних зграда, помоћних и привремених објеката, продавница, занатских радњи, киоска, перона, паркинга и сличних површина врше корисници, односно власници ових објеката, док је одредбом чл. 6 исте одлуке прописано да власници и корисници стамбених зграда у својини грађана као и корисници зграда у друштвеној својини су непосредно одговорни за уклањање снега са тротоара испред зграде, а по чл. 10 надзор над спровођењем ове одлуке врши комунална инспекција. Одредбом чл. 20 тач. 36 Закона о локалној самоуправи („Службени гласник РС“ број 129/07 и 83/14 и др. закон), прописано је да Општина преко својих органа, у складу са Уставом и Законом образује инспекцијске службе и врши инспекцијски надзор над извршењем пописа и других општих аката из надлежности општине. Одредбом чл. 24 ст. 2 истог закона прописано је да Град у складу са законом образује комуналну полицију, обезбеђује и организује вршење послова комуналне полиције.
Полазећи од цитираних одредби, те од чињеница да се повреда десила испред објекта чији су власници физичка лица, који су у обавези а према горе цитираним одредбама да чисте тротоаре испред својих објеката, што у конкретном случају није учињено, то по налажењу Апелационог суда, тужени није једини у обавези да накнади нематеријалну штету тужиљи. Међутим, обавеза туженог града постоји због тога што није вршио надзор сходно чл. 20 тач. 36 Закона о локалној самоуправи. Наиме, одредбом чл. 414 ст. 1 ЗОО, прописано је да сваки дужник солидарне обавезе одговара повериоцу за целу обавезу и поверилац може захтевати њено испуњење од кога хоће све док не буде потпуно испуњена, али кад један дужник испуни обавезу, она престаје и сви се дужници ослобађају, а како је одредбом чл. 423 ст. 1 истог закона прописано да дужник који је испунио обавезу има право захтевати од сваког садужника да му накнади део обавезе који пада на њега и одредбом чл. 424 ст. 1 истог Закона да ако није што друго уговорено или иначе не произилази из правних односа или учесника у послу, на сваког дужника долази једнак део, то је по налажењу Апелационог суда правилно поступио првостепени суд када је, сходно одредби чл. 200 ЗОО, обавезао туженог да тужиљи исплати накнаду нематеријалне штете по видовима као у изреци првостепене пресуде. Због свега наведеног жалбени наводи туженог да је власник објекта једини дужан да тужиљи накнади нематеријалну штету јер није чистио тротоар испред свог објекта, оцењени су као неосновани. Наиме, власник објекта заједно са Градом К. одговара по наведеним правилима о солидарној одговорности, те је због неправилног вршења надзора у погледу чишћења простора од стране власника објекта, дужан да тужиљи надокнади штету у целости, јер је тужиља само према њему усмерила тужбени захтев ( а не ради се о нужним супарничарима из чл. 211 ЗПП), с тим што се у складу са наведеним одредбама ЗОО може регресирати од другог дужника солидарне обавезе. Такође, жалбени наводи тужиље да је накнада досуђена у прениском износу, су оцењени као неосновани.
По налажењу Апелационог суда правилан је закључак првостепеног суда да тужиља сходно одредби чл. 192 ЗОО није допринела настанку штете, с обзиром да је тужиља носила чизме са равним гуменим ђоном и дубоким шарама, те да је ради избегавања леда на тротоару кренула ка делу тротоара где је сматрала да нема леда, да је пазила како хода. Стога су супротни жалбени наводи туженог да првостепени суд уопште није ценио нужност правца кретања тужиље ни околност да је до штетног догађаја дошло у зони која је добро осветљена и да се ради о делу града преко којег тужиља редовно пролази у свим годишњим добима, оцењени као неосновани, јер се ради о леду који је у тренутку пада тужиље био прекривен снегом, а тужиља је видљиве делове леда на тротоару својом путањом и заобилазила.
По налажењу Апелационог суда, правилно је поступио првостепени суд када је одбио тужбени захтев тужиље којим је тражила да јој тужени плати законску затезну камату на трошкове парничног поступка на име извршених уплата вештацима у укупном износу од 16.000,00 динара. Ово због тога што се у конкретном случају не ради о неком виду штете, већ о трошковима парничног поступка, а који трошкови су обухваћени изреком првостепене пресуде под 3. Због тога су жалбени наводи тужиље да би ови трошкови које је тужиља платила у поступку мирног решења спора, требало да буду квалификовани као материјална штета, оцењени као неосновани.
Правилно је првостепени суд одлучио и о осталим трошковима парничног поступка, па је жалба туженог а без ближег навођења у чему се неправилност одлуке о трошковима састоји, оцењена као неоснована.
На основу изложеног, а сагласно одредби чл. 390 ЗПП, Апелациони суд је одлучио као у изреци пресуде.
Председник већа- судија,
др Илија Зиндовић,с.р.
За тачност отправка
Управитељ писарнице
Весна Алексић