Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Стварно право » Гж 560.22 утврђивање права својине
Гж 560.22 утврђивање права својине
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ
Гж-560/22
10.05.2022. године
К р а г у ј е в а ц
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судија Драгане Сретовић, председника већа, Александре Прешић и Светлане Васиљевић, чланова већа, у парници по тужби тужиље „АА“ из …, ЈМБГ …, коју заступа пуномоћник Зоран М. Марковић, адвокат из …, против туженог „ББ“ из …, ЈМБГ …, кога заступа пуномоћник Велисав Мићић, адвокат из …, ради утврђивања права својине, вредност предмета спора 50.000,00 динара, одлучујући о жалби туженог изјављеној против пресуде Основног суда у Ивањици П-63/21 од 09.12.2021. године, у седници већа одржаној дана 10.05.2022. године, донео је
Р Е Ш Е Њ Е
УКИДА СЕ пресуда Основног суда у Ивањици П-63/21 од 09.12.2021. године и предмет враћа првостепеном суду на поновно суђење.
О б р а з л о ж е њ е
Ставом I изреке побијане пресуде усвојен је тужбени захтев тужиље „АА“ и утврђено према туженом „ББ“ да је тужиља по основу наслеђа иза смрти свог оца „ВВ“, бив. из …, сувласник са уделом од 1/3 на следећим непокретностима:
- на уделу од 14/64 од катастарских парцела број 27, површине 1.76,99 ха, 28, 29, 30, 31, 32, 33, 57, 77, 94, 98, 105 и 130 све у КО …,
- на уделу 168/8448 на катастарским парцелама број: 142/2 и 143/3 обе у КО …,
- на уделу од 14/64 на катастарским парцелама број 171, 172, обе у КО …,
- на уделу од 3780/6912 катастарске парцеле број 300 у КО …,
- на уделу од 14/64 на катастарским парцелама број: 301, 314, 316, 317, 318, 353, 354, 355 и 365, све у КО …,
- на уделу од 42/576 катастарске парцеле број 406,
- на уделу од 7/32 катастарске парцеле број 541 КО …,
- на уделу од 7/32 на помоћној згради на кат. парцели број 31 КО … и на породичној стамбеној згради на кат. парцели бр. 353 КО …, све у површинама, наведеним у овом ставу изреке првостепене пресуде, што је тужени дужан признати и дозволити тужиљи да се код СКН … упише као сувласник на наведеним непокретностима све у року од 15 дана од дана пријема преписа пресуде, под претњом принудног извршења.
Ставом II изреке обавезан је тужени да тужиљи на име трошкова парничног поступка исплати износ од 37.800,00 динара са законском затезном каматом почев од дана извршности одлуке до исплате, у року од 8 дана од дана пријема писаног отправка решења, под претњом принудног извршења.
Против наведене пресуде жалбу је благовремено, преко пуномоћника, изјавио тужени побијајући исту у целости и то из свих законом предвиђених разлога.
Испитујући првостепену пресуду и жалбу туженог, сагласно овлашћењима из чл. 386 ЗПП („Службени гласник РС“ број 72/11… 18/20), Апелациони суд у Крагујевцу је одлучио да је жалба туженог основана.
Првостепена пресуда није донета уз битну повреду одредаба парничног поступка из чл. 374 ст. 2 тач. 1 до 3, 5, 7 и 9 ЗПП, на које Апелациони суд пази по службеној дужности. Међутим, првостепена пресуда је донета уз битну повреду одредбе из чл. 374 ст. 2 тач. 12 ЗПП, на шта се жалбом туженог основано и посредно указује, из разлога што иста има недостатке због којих се не може испитати, јер нема разлога о битним чињеницама, а дати разлози су нејасни и противречни.
На основу чињеничног стања утврђеног у првостепеном поступку произлази да су странке законски наследници пок. „ВВ“ бив. из … и да се тужиља одрекла наслеђа приликом доношења решења Општинског суда у Ивањици О-330/05 од 04.11.2005. године, па су за наследнике на заоставштини пок. „ВВ“ оглашени његови синови „ГГ“ и тужени „ББ“. Поступајући по захтеву учесника „ББ“ за доношење допунског решења, Основни суд у Ивањици је донео допунско решење О-964/18 од 27.09.2018. године, којим је за наследнике на накнадно пронађеној имовини пок. „ВВ“ огласио његове синове „ГГ“ и „ББ“. Наведено решење није достављено тужиљи, нити се иста позива поводом поднетог предлога за допуну, па је тужиља дана 17.11.2020. године поднела захтев за давање наследничке изјаве. На записнику О-1052/20 од 23.12.2020. године тужиља је дала наследничку изјаву којом се прихватила наслеђа на накнадно пронађеној имовини, па је решењем првостепеног суда О-1052/20 од 23.12.2020. године упућена да покрене парнични поступак ради остваривања својих права у погледу накнадно пронађене заоставштине оставиоца.
Решењем Среског суда у Ивањици О-23/63 од 10.04.1963. године расправљена је заоставштина пок. „ДД“ и за његове наследнике су оглашени синови „ЂЂ“, „ВВ“ (правни претходник странака), „ЕЕ“, „ЖЖ“, као и „ЗЗ“.
На основу овако утврђеног чињеничног стања, а полазећи од одредбе члана 128 и 130 Закона о ванпарничном поступку, као и одредбе члана 214 Закона о наслеђивању, првостепени суд је закључио да је тужбени захтев тужиље основан. Предмет тужбе представљају непокретности које су чиниле заоставштину пок. „ВВ“ у допунском наследном решењу и то са одређеним обимом удела, што указује да пок. „ВВ“ није био искључиви власник тих непокретности са обимом удела 1/1. У конкретном случају тужиља се као законски наследник одрекла свог наследног дела, с тим да се то одрицање од наследног дела односило само на две парцеле и неисплаћене пензије, како је то и наведено у основном наследном решењу, а која имовина је у време давања наследничке изјаве била подобна за наслеђивање. Дакле, изјава тужиље није се односила на другу имовину која се у време смрти пок. „ВВ“ и у време давања наследничких изјава није водила на његово име и као таква није била подобна за наслеђивање, из којих разлога је првостепени суд усвојио тужбени захтев тужиље. Првостепени суд је оценио да је истакнути приговор недостатка пасивне легитимације неоснован, из разлога што тужбом у конкретном случају нису морала бити обухваћена друга лица која су уписана у катастар непокретности као власници непокретности, јер тужени није ни наслеђивао целе парцеле већ делове парцеле са одређеним обимом удела.
Међутим, по оцени Апелационог суда, овакав закључак првостепеног суда се за сада не може прихватити као правилан.
Одредбом члана 1 став 1 Закона о наслеђивању је прописано да заоставштину чине оставиочева имовина и обавезе која постоји у моменту његове смрти, тј. укупност субјективних права и обавеза које су му припадале у тренутку смрти, а које су подобне за наслеђивање. Према одредби члана 128 Закона о ванпарничном поступку, ако се по правноснажности решења о наслеђивању пронађе имовина за коју се у време доношења решења није знало да припада заоставштини, суд неће поново расправљати заоставштину већ ће ову имовину новим решењем расподелити на основу раније донетог решења о наслеђивању. Међутим, према одредби чл. 130 ст. 2 ЗВП ако се који од наследника раније одрекао наслеђа, па се пронађе имовина за коју се у време доношења није знало да припада заоставштини, суд ће га позвати ради давања наследничке изјаве, па ако изјави да се прима наслеђа на тој имовини, суд ће поступити на начин одређен у ставу 1 овог члана. Из наведене одредбе произлази да не постоји претпоставка одрицања од наследног дела и на новопронађеној имовини, самим тим ни уступањем у корист другог наследника, јер се ради о акту располагања бестеретним правним послом. Како се то основано жалбом туженог указује, првостепени суд је погрешно применио одредбу чл. 128 Закона о ванпарничном поступку из разлога што није утврдио да ли се у конкретном случају несумњиво ради о новопронађеној имовини за коју се није знало у време доношења основног оставинског решења.
Имајући у виду одредбу чл. 212 Закона о наслеђивању, којом је прописано да заоставштина прелази по сили закона на оставиочеве наследнике у тренутку његове смрти, те да је предметну имовину правни претходник странака пок. „ВВ“ наследио као правни следбеник пок. „ДД“, чињеница да је тек 2018. године спроведено решење о наслеђивању О-23/63 од 10.04.1963. године на основу ког је пок. „ВВ“ уписан са правом својине не значи да је у питању новопронађена имовина, с обзиром на декларативни карактер наведеног решења.
Првостепени суд приликом доношења одлуке не цени правилно исказ тужиље која се изјаснила да је приликом давања своје прве наследничке изјаве знала да постоји још имовине која би требала да се наследи, али да није знала зашто иста имовина није обухваћена основним решењем, па је негативну наследничку изјаву управо дала јер се радило о само две парцеле и износу на име неисплаћене пензије. У смислу наведеног, основано се жалбом туженог указује да тужиљи није могла остати непозната чињеница да предметна имовина није расправљена у оставинском поступку и да иста представља имовину правног претходника странака, будући да је у питању имовина на којој су живели њихов правни претходник и тужиља, а на којој тужени и даље живи. Имајући у виду да је одредбом чл. 130 ст. 2 Закона о ванпарничном поступку прописан услов да је потребно да предметна имовина има статус новопронађене имовине, односно да се за исту у време доношења решења није знало да припада заоставштини, првостепени суд је пропустио да неспорно утврди да ли је тужиља знала да предметна имовина припада њеном оцу у моменту давања наследничке изјаве, од које чињенице зависи и могућност примене цитираног материјалног права.
У поновном поступку првостепени суд ће имати у виду примедбе изнете у овом решењу и отклонити битне повреде одредаба парничног поступка, па ће правилном оценом свих изведених доказа утврдити потпуно и правилно чињенично стање, односно да ли предметна имовина има статус новопронађене имовине за коју тужиља није знала да припада њеном оцу, и уз правилну примену материјалног права донети правилну и закониту одлуку о основаности тужбеног захтева.
Укинута је и одлука о трошковима поступка на основу одредбе чл. 401 тач. 3 ЗПП, јер иста зависи од коначне одлуке суда.
Имајући у виду наведено, Апелациони суд је одлучио као у изреци на основу одредбе чл. 391 ст. 1 и чл. 392 ст. 2 ЗПП.
Председник већа-судија
Драгана Сретовић, с.р.