Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Стварно право » Гж 618.13 ради својине
Гж 618.13 ради својине
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ
Број: Гж-618/13
Дана 12.03.2013. године
К р а г у ј е в а ц
У ИМЕ НАРОДА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, као другостепени у већу састављеном од председника већа судије Божидара Вујичића и чланова већа судија Радмиле Радуловић и Мирјане Поповић у парници тужиље С. Ф. из Г. М., коју заступа пуномоћник Д. М. адвокат из Ч., против туженог Д. Ф. из Г. М. кога заступа пуномоћник Б. Л. адвокат из Г. М., ради својине, одлучујући по жалби тужиље изјављеној против пресуде Основног суда у Чачку, Судске јединице у Горњем Милановцу I-3П-2372/12 од 10.12.2012. године на седници већа од 12.03.2013. године, донео је
П Р Е С У Д У
ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужиље а пресуда Основног суда у Чачку, Судске јединице у Горњем Милановцу I-3П-2372/12 од 10.12.2012. године, ПОТВРЂУЈЕ.
О б р а з л о ж е њ е
Ожалбеном пресудом у ставу 1. одбија се тужбени захтев тужиље којим је тражила да суд утврди према туженом да тужиља има право својине на једној идеалној половини стана који се налази у Г. М., стан број 32, 5 спрат, површине 55 м2 а по основу брачне тековине, као неоснован. Ставом 2. обавезује се тужиља да туженом на име трошкова поступка исплати 69.500,00 динара у року од 15 дана по пријему пресуде под претњом извршења.
Против наведене пресуде тужиља је благовремено изјавила жалбу побијајући првостепену пресуду из свих законом предвиђених разлога. Тужени је доставио одговор на жалбу.
Испитујући ожалбену пресуду на основу чл. 386 ЗПП, по увиду у списе предмета, садржину изјављене жалбе и одговора на жалбу, Апелациони суд је нашао да је тужиљина жалба неоснована.
У првостепеном поступку и приликом доношења ожалбене пресуде није учињена ниједна битна повреда одредаба парничног поступка на коју овај суд пази по службеној дужности, нити друге повреде поступка из чл. 374 ЗПП, а на које тужиља указује у својој жалби јер првостепена пресуда нема недостатака због којих се не може испитати, садржи разлоге о битним чињеницама, ти разлози нису нејасни и међусобно противуречни а првостепени суд је у основи поступио по налогу овог суда из раније одлуке која је донета у овој парници а којом је укинута претходна првостепена одлука. Чињенично стање је потпуно и правилно утврђено и материјално право је правилно примењено.
Првостепеном пресудом је утврђено да су тужиља и тужени бивши брачни другови, чији је брак разведен правоснажном пресудом Општинског суда у Горњем Милановцу П2-50/02 од 15.01.2003. године. Спорни стан је по основу радног односа добио тужеников отац Р. и он је, као носилац станарског права закључио уговор о коришћењу стана са тадашњим СИЗ-ом становања у Г. М. а стан је користио са сином Д., тадашњом снахом, овде тужиљом С. и унуком М. Р. је дао сагласност туженом Д. да откупи спорни стан као стан у друштвеној својини па је уговором о продаји стана у друштвеној својини Ов.бр. 846/91 од 7.06.1991. године и Анексом истог од 3.12.1992. године тужени Д. закључио уговор о купопродаји стана у друштвеној својини са предузећем „З.“ из Г. М. а којим је откупио овде спорни стан. Касније је купопродајна цена стана отплаћена. Имајући у виду наведено првостепени суд је нашао да странке у конкретном случају спорни стан нису стекле радом у току трајања брачне заједнице те да он самим тим не представља њихову заједничку имовину. Како не постоји ни други правни основ по коме би тужена стекла право сувласништва на спорном стану, при чему за то није од значаја питање ко је и када исплатио купопродајну цену стана као ни начин бодовања приликом доделе стана односно да ли је тужиља узета у обзир као члан породичног домаћинства те да ли је то имало везе и са откупном ценом стана, првостепени суд је тужбени захтев одбио као неоснован.
Правилно је закључио првостепени суд да је тужбени захтев тужиље у конкретном случају неоснован јер не постоји правни основ за стицање сувласништва од стране тужиље на спорном стану. Наиме, у време када је закључен уговор о куповини стана у друштвеној својини важио је Закон о стамбеним односима („Службени гласник СРС“ број 12/90). Тај закон је у чл. 6 предвиђао да носилац станарског права, закупац стана и чланови његовог породичног домаћинства могу у целини или у идеалним деловима да купе стан у друштвеној својини који користе. Међутим, чл. 15 је дефинисао круг чланова породичног домаћинства који могу откупити стан у смислу чл. 6 наведеног закона па су то брачни друг, дете, па родитељ носиоца станарског права и евентуално родитељ брачног друга ако је са њима био у стану. Дакле, снаха носиоца станарског права не улази у круг лица која могу и уз писмену сагласност носиоца станарског права да откупе стан. У претходном поступку није се могло са сигурношћу закључити ко је у конкретном случају био носилац станарског права јер у уговору о продаји стана у друштвеној својини између предузећа „З.“ и Ф. Д. стоји да је Ф. Д. носилац станарског права при чему нигде у том уговору није било наведено да се Ф. Д. у ствари јавља као члан породичног домаћинства носиоца станарског права који уговор закључује по писменој сагласности носиоца станарског права. У поновном поступку првостепени суд је ово питање несумњиво разрешио поред осталог и прибављањем одлуке о додели на коришћење стана од 7.09.1979. године из које несумњиво произилази да се стан додељује Ф. Р. а што практично међу странкама више није ни спорно. Самим тим не постоји, као што је напред наведено, правни основ да тужена као снаха носиоца станарског права уђе у круг лица која могу по основу откупа стана у друштвеној својини постати његов власник односно сувласник. Ради се о личном имовинском праву којим се овде могао користити само тужени као син носиоца станарског права. Све остало што првостепени суд правилно навео а у вези начина формирања откупне цене стана, питање бодовања приликом доделе стана и томе слично није од значаја за другачије закључивање. Овде се не ради о заједничкој имовини брачних другова јер стан није стечен њиховим радом и средствима у току брака, тужиља у парници не указује ни на који други основ за стицање својине, па све то потврђује став првостепеног суда који је изнет у пресуди а који овај суд у потпуности прихвата.
Када се све ово има у виду онда и жалбени наводи који су управо усмерени на доказивање да је тужиља била члан породичног домаћинства носиоца станарског права, да је она узета у обзир као члан домаћинства и приликом доделе стана, да је то утицало на висину откупне цене стана која је исплаћена у току брака и томе слично није од значаја, јер не води стицању права својине. С обзиром да је првостепена пресуда правилна и у делу којим је одлучено о трошковима спора, то је овај суд жалбу као неосновану одбио а првостепену пресуду потврдио на основу чл. 390 ЗПП.
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ Гж-618/13 од 12.03.2013. године.
Председник већа-судија
Божидар Вујичић