Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Накнада штете » Гж 628.11 Регресна накнада штете
Гж 628.11 Регресна накнада штете
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД КРАГУЈЕВАЦ
Број:Гж.628/11
Дана:17.03.2011.године
К р а г у ј е в а ц
У ИМЕ НАРОДА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судија: Обрена Јездића председника, Снежане Ковачевић и Надежде Видић, чланова у парници тужиоца Р. С. МО, ВП 3705 Р. коју заступа Дирекција за имовинско правне послове – Одељење у Н., против туженог Д. Н. из К., ради регресне накнаде штете, решавајући о жалби тужиоца изјављеној против пресуде Основног суда у Краљеву – Судске јединице у Рашки II.6 П.538//10 oд 4. 8. 2010. године, у седници већа одржаној 17.03.2011. године, донео је
П Р Е С У Д У
ОДБИЈА СЕ, као неоснована жалба тужиоца Р. С. МО, ВП 3705 Р. и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Основног суда у Краљеву– Судске јединице у Рашки II.6 П.538//10 oд 4. 8. 2010. године
О б р а з л о ж е њ е
Ставом првим изреке побијане пресуде одбијен је тужбени захтев тужиоца РС МО ВП 3705 Р., којим је тражено да суд обавеже туженог Д. Н., из К. да тужиоцу на име регресне накнаде нематеријалне штете исплати износ од 1.700.000,00 динара са законском затезном каматом почев од 11. 10. 2001. године па до коначне исплате као и на име материјалне штете износ од 27.492,97 динара са каматом од 8. 4. 1999. године па до исплате, износ од 13.393,85 динара са каматом од 23. 4. 1999. године, па до исплате, износ од 11.730,61 динара са каматом од 12.05. 1999. године па до исплате, износ од 24.672,40 динара са каматом од 3. 10. 1999. године до исплате, износ од 33.433,26 динара са каматом од 28.3.2000. године до коначне исплате, износ од 81.096,00 динара са каматом од 11. 9. 2001. године па до коначне исплате, као и трошкове извршног поступка у износу од 58.459,00 динара са законском затезном каматом почев од дана подношења тужбе па до исплате.
Ставом другим изреке одлучено је да свака странка сноси своје парничне трошкове.
Против ове пресуде тужилац је благовремено изјавиио жалбу побијајући је због: битних повреда одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.
Испитујући побијану пресуду у смислу чл.372 ЗПП Апелациони суд је оценио да жалба није основана.
Побијана пресуда није донета уз битне повреде поступка из чл. 361 ст. 2 тачка 1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП на које Апелациони суд пази по службеној дужности, а на друге повреде поступка, жалбом се не указује.
Према чињеничном утврђењу првостепеног суда тужилац је накнаду нематеријалне и материјалне штете исплатио по пресуди Општинског суда у Рашки П.бр.272/01 од 11. 09.2001. године у укупној висини од 1.950.278,00 динара, породици сада пок. Д. Н. који је као војник погинуо 6. 4. 1999. године на К. а за чију је погибију тужени оглашен кривим за нехатни облик кривичног дела, јер није утврђена намера која по својој природи подразумева директан умишљај, а ни евентуални умишљај који постоји у ситуацији када је извршилац свестан да услед његовог чињења или нечињења може наступити забрањена последица, али пристаје на њено наступање.
Према утврђењу првостепеног суда, тужени који је био потпоручник у ВП 1365/13 Р., војну академију завршио је октобра месеца 1998. године и неколико месеци после тога, као млад и неискусан старешина упућен је на територију К. где је било најтеже не само војницима него и старешинама јер су били изложени дејству шиптарских терориста а у току рата и нападима Нато снага из ваздуха. Критичног дана, 6.04.1999. године, када је код туженог у једном тренутку, због премора у дану који је био испуњен борбама са терористима и извршавањем задатака запречавања минама као и одбраном од снајперске ватре, попустила пажња приликом обуке војника дошло је до штетног догађаја. Тужени је нехатно повукао обарач пушке и извршио опаљење једног метка, чије је зрно војнику Д. Н., нанело прострелну рану у десном препонском делу од које је убрзо преминуо. Кривица за насталу штету је утврђена правноснажном пресудом Војног суда у Н. Ик.611/99 од 15. 11. 2000. године којом је тужени оглашен кривим због необезбеђења при војним вежбама из члана 213 став 5 у вези ст. 3 и 1 КЗ СРЈ у вези чл. 226 ст.1 КЗ СРЈ, којом је утврђено да је тужени извршио дело из свесног нехата. Нехат као облик грађанско-правне кривице нема увек једнаку вредност већ се може степеновати па је првостепени суд с обзиром на све околности штетног догађаја, закључио да се у конкретном случају ради о обичној а не грубој непажњи, имајући пре свега у виду целокупну ситуацију у којој се тужени нашао, време и начин причињавања штете, као и да се ради о младом и неискусном старешини који је након завршене школе упућен на најтеже место за службовање.
На напред утврђено чињенично стање првостепени суд је правилно применио материјално право, када је одбио тужбени захтев тужиоца за регресну накнаду штете закључивши да у конкретном случају нема места примени одредбе члана 195 став 2 Закона о војсци Југославије, важећег у време настанка штетног догађаја.
Ставом другим одредбе члана 195 наведеног Закона прописано је да држава има право да од војног лица тражи накнаду износа исплаћеног трећим лицима за штету коју у вези са вршењем службе учини тим лицима само ако је штету учинио намерно или из крајње непажње.
У првостепеном поступку суд је анализирајући субјективна и објективна мерила за грађанско правну одговорност правилно закључио да се у конкретном случају ради о обичној непажњи. Ово с тога што је грађанско-правна одговорност за грубу непажњу изједначена са одговорношћу за умишљајно извршену штету у кривично-правном смислу и то са евентуалним умишљајем. Груба непажња би постојала код крајње непажљивог понашања које је веома блиско намерном проузроковању штете. У конкретном случају нема крајње непажње као облика грађанско правне кривице с обзиром на све околности настанка штетног догађаја како је то правилно закључио првостепени суд.
Полазећи од психофизичких својстава туженог као штетника, који је рођен 1975. године, имајући у виду његово недовољно искуство у струци, као и све напоре којима је у време настанка штетног догађаја за време ратних дејстава, 6. 4. 1999. године, као и у данима пре тога, био изложен, првостепени суд је правилно закључио да је до штетног догађаја дошло обичном непажњом туженог.
Неоснован је жалбени навод којим се оспорава правилност утврђеног чињеничног стања, јер се жалбом не указује на конкретне грешке у погледу истог, а правилност чињеничног утврђења испитује се само у границама жалбених разлога.
Жалбом туженог не указује се ни на конкретне грешке у погледу примене материјалног права, тако да је и овај жалбени разлог оцењен неоснованим.
Будући да ниједан жалбени навод туженог не доводи у сумњу законитост и правилност побијане пресуде сви жалбени наводи оцењени су неоснованим.
Правилна је и одлука о трошковима поступка, јер тужилац који је успео у спору накнаду парничних трошкова није тражио.
Из изнетих разлога применом члана 375 ЗПП, Апелациони суд је одлучио као у изреци.
Председник већа-судија,
Обрен Јездић с.р.