Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Накнада штете » Гж 635.11 Накнада материјалне и нематеријалне штете
Гж 635.11 Накнада материјалне и нематеријалне штете
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ
Број: ГЖ-635/11
Дана 23.03.2011. године
К р а г у ј е в а ц
У ИМЕ НАРОДА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судија Биљане Николић, председника већа, Смиљане Ристић и Драгане Сретовић, чланова већа, у правној ствари тужиље В. Б. из К., против тужене Р. С. и М. П. РС Б., коју заступа Републички јавни правобранилац – Одељење у К., ради накнаде материјалне и нематеријалне штете, одлучујући о жалбама странака на пресуду Вишег суда у Крагујевцу број 1П-76/10 од 15.12.2010. године, у седници већа одржаној дана 23.03.2011. године донео је следећу
П Р Е С У Д У
ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ пресуда Вишег суда у Крагујевцу број 1П-76/10 од 15.12.2010. године под ставом 1. тако да иста гласи:
1. ОБАВЕЗУЈЕ СЕ тужена да плати тужиљи на име накнаде нематеријалне штете због непоштовања разумног рока за суђење износ од 150.000,00 динара са законском затезном каматом од 15.12.2010. године па до коначне исплате, у року од 15 дана по пријему пресуде.
За веће потраживање од досуђеног, а за износ од 50.000,00 динара са законском затезном каматом до 15.12.2010. године па до кончане исплате се ОДБИЈА тужбени захтев тужиље као неоснован.
2. ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужиље и иста пресуда под ставом 2. и 3. се ПОТВРЂУЈЕ.
О б р а з л о ж е њ е
Првостепеном пресудом под ставом 1. се усваја тужбени захтев тужиље па се обавезује тужена да тужиљи на име накнаде нематеријалне штете због непоштовања разумног рока за суђење исплати износ од 200.000,00 динара са законском затезном каматом од 15.12.2010. године па до коначне исплате у року од 15 дана. Под ставом 2. захтев тужиље од досуђеног износа па до потраживања износа по наведеном основу и то за износ од 89. 800.000,00 динара са законском затезном каматом од 15.12.2010. године па до коначне исплате се одбија као неоснован. Под ставом 3. се одбија тужбени захтев тужиље којим је тражила да се тужена обавеже да јој плати на име нематеријалне и материјалне штете и то на име накнаде за претрпљене душевне болове због умањења животне активности износ од 1.000.000.000,00 динара, на име претрпљених болова због повреде права на поштовање њене личности износ од 8.000.000,00 динара, на име материјалне штете због умањене радне способности износ од 100.000.000,00 динара на име измакле користи коју би остваривала због губитка радне способности износ од 90.000.000,00 динара у року од 15 дана. Под ставом 4. је одлучено је да ће се о трошковима поступка донети посебна одлука.
Против ове одлуке странке су благовремено изјавиле жалбе из свих законских разлога.
Апелациони суд као другостепени је испитао првостепену одлуку сходно чл. 372 ЗПП па је нашао:
Жалба тужене је делимично основана, док је жалба тужиље неоснована.
У првостепеном поступку је утврђено да је тужиља поднела тужбу Општинском суду у Крагујевцу која је заведена код истог суда под П.бр.1957/00 дана 18.08.2000. године, а против тужене Р. Д. из К. ради накнаде нематеријалне штете настале услед повреда задобијених у саобраћајној незгоди дана 29.01.2000. године. Тужиља је тражила да јој иста тужена плати штету на име претрпљених физичких болова, на име умањене радне активности и на име претрпљеног страха. Правноснажном пресудом Општинског суда у Крагујевцу К.бр. 996/98 од 04.01.2001. године тужена Р. Д. је оглашена кривом за кривично дело тешко дело против безбедности јавног саобраћаја из чл. 210 ст. 3 у вези чл. 195 ст. 3 и ст. 1 КЗ РС, а тужиља упућена да свој имовинско правни захтев остварује у парници. Током парничног поступка П.бр. 1957/00 тужиља је проширила тужбу и као тужену означила У. О. О. Ј. и осигуравајуће друштво Д. О. с тим што је више пута преиначавала тужбу тако што је истицала нове основе за новчану накнаду материјалне и нематеријалне штете. У предмету Општинског суда у Крагујевцу П.бр. 1957/00 први пут је заказано рочиште 02.10.2000. године, одржано је укупно 13 рочишта, остала рочишта су одложена, а одлука је донета оценом Вишег суда у предмету П.75/10 дана 15.10.2010. године.
Одлуком Уставног суда Србије број Уж.268/07 од од 19.05.2010. године усвојена је уставна жалба тужиље В. Б. те је утврђено да је у поступку који се водио пред Општинским судом у Крагујевцу П.бр. 1957/00 повређено право тужиље као подноситељке уставне жалбе на суђењу у разумном року гарантно чл. 32 ст. 1 Устава РС, те је утврђено право тужиље на накнаду нематеријалне штете коју може остварити на начин предвиђен чл. 90 Закона о Уставном суду. Тужиља се писменим путем обратила Комисији за накнаду штете Министарству правде РС дана 08.06.2010. године о ком захтеву није одлучено. Првостепени суд налази да парнични суд у предмету Општинског суда у Крагујевцу П.бр. 1957/00 није предузео све неопходне мере да се поступак оконча у периоду између 03.03.2004. године (ратификација конвенције о заштити Устава Републике Србије) те да суд није поштовао законом прописан рок за правично суђење у разумном року, а сходно чл. 32 Устава РС. Наиме, истом Конвенцијом Република Србија се обавезала да поштује све међународне прописе, а њени грађани имају право да се обрате Европском суду за људска права и сва кршења Конвенције која су се догодила после њене ратификације. Првостепени суд је узео стање парничног поступка у предмету П.1957/00 на дан 04.03.2000. године када је конвенција ступила на снагу и утврдио да суд у наведеном предмету није испунио своју дужност да поступа марљиво. Притом је утврдио да је и тужиља делимично допринела одуговлачењу поступка својим радњама тако што је више пута мењала висину тужбеног захтева, проширила тужбу, није уредила тужбени захтев, нити пружила потпуне доказе по налогу суда. Међутим и поред тога првостепени суд налази да тужиљи припада накнада нематеријалне штете будући да је дошло до повреде чл. 6 ст. 1 Конвенције и повреде чл. 8 исте конвенције да је тужиља оштећена у истом поступку где је дошло до повреде права на поштовања породичног живота, права њене личности, права на рад као и здравља, да пресуда није донета у разумном року, те је тужиља лишена права загарантованих Уставом и Конвенцијом. Са истих разлога првостепени суд је а сходно чл. 200 ЗОО одлучио као у изреци става 1, док је под ставом 2. преостали део тужбеног захтева по овом основу одбио као неоснован, с обзиром да је захтев превисоко одмерен.
Првостепени суд налази да тужена није легитимисана за накнаду штете по основима ближе наведеним у изреци става 3. јер тужена не одговара за штету коју проузрокују физичка лица која нису њени радници као ни за правна лица за која она по закону није одговорна, јер не постоји узрочно последична веза између штетне радње тужене и штетних последица које је претрпела тужиља. Осим тога о захтеву суд је одлучио неправноснажном пресудом Вишег суда у Крагујевцу П.бр. 75/10 од 15.10.2010. године.
Другостепени суд налази да је првостепени суд потпуно и правилно утврдио чињенично стање али је погрешно применио материјално право када је обавезао тужену да плати тужиљи износ од 200.000,00 динара и одлука за исто дело је преиначена. Наиме, према чл. 6 Европске конвенције о људским правима поступак мора бити пред независним и непристрасним судом, странка мора имати право на приступ суду, право на контрадикторни поступак, право на образложену пресуду и право да се одлука донесе у оквиру разумног временског рока. Разуман временски рок је јемство да би у оквиру таквог рока и путем судске одлуке бити окончана несигурност у којој се налази лице у погледу свог грађанског правног положаја или кривичне оптужбе против њега. У конкретном случају Уставни суд Србије је одлуком Уж. 268/2007 од 19.05.2010. године стао на становиште да терет одговорности за одуговлачење поступка се може искључиво приписати Општинском суду у Крагујевцу, да је повређено право подносиоца уставне жалбе (тужиља у поступку) на суђење у разумном року, те је тужена у обавези да јој накнади штету а сходно чл. 90 Закона о уставном суду.
Неприхватљиви су жалбени наводи тужиље којом побија првостепену пресуду у усвајајућем делу а да се тужиља није обратила и поднела и захтев за накнаду штете Комисији за накнаду штете. Наиме, чињеница је да по чл. 90 ст. 1 Закона о Уставном суду, (“Службени гласник“ РС бр. 109/2007) на основу одлуке Уставног суда из чл. 89 ст. 3 истог закона подносилац уставне жалбе може да поднесе захтев за накнаду штете Комисији за накнаду штете ради постизања споразума о висини накнаде. Чињеница је и то да је тужиља поднела захтев за накнаду штете, то је првостепени суд утврдио током првостепеног поступка. Међутим, Комисија за накнаду штете није донела одлуку у року од 30 дана од дана подношења захтева што је била у обавези сходно чл. 90 ст. 2 Закона о Уставном суду, те је тужиља поднела предметну тужбу за накнаду штете. Тужиља је захтев за накнаду штете поднела дана 08.05.2010. године, а предметну тужбу је поднела дана 23.07.2010. године тј. по истеку рока од 30 дана у ком року је тужена морала да одлучи по поднетом захтеву.
Другостепени суд налази да тужиљи по овом основу припада накнада штете у износу од 150.000,00 динара као сатисфакција трпљењима којима је тужиља била изложена а све сходно чл. 90 ст. 1 Закона о Уставном суду и чл. 200 Закона о облигационим односима. За преостали износ од 50.000,00 динара је одбијен тужбени захтев тужиље будући да принцип правичности налаже да накнада која се остварује у парници с једне стране представља сатисфакцију за трпљење оштећеног али с друге стране не сме да служи његовом богаћењу.
Неосновани су жалбени наводи тужиље којом побија првостепену пресуду под ставом 3. будући да тужена није пасивно легитимисана у предметној ствари за накнаду истих видова нематеријалне штете а сходно чл. 172 Закона о облигационим односима како то правилно налази првостепени суд, а које разлоге у свему прихвата и другостепени суд.
Са истих разлога а сходно чл. 375 и чл. 380 тач. 4 ЗПП одлучено је као у изреци.
Председник већа-судија
Биљана Николић