Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Стамбено право » Гж 69.21 Исељење
Гж 69.21 Исељење
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ
Број: Гж-69/21
Дана: 10.02.2021. године
К р а г у ј е в а ц
У ИМЕ НАРОДА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судија Јасмине Симовић, председника већа, др Татјане Кандић и Марице Петровић, чланова већа, у правној ствари тужиље „АА“ из …, коју заступа пуномоћник Зоран Симовић, адвокат из …, против туженог „ББ“ из …, кога заступа пуномоћник Марко Михаљевић, адвокат из …, ради исељења, одлучујући о жалби тужиље изјављеној против пресуде Основног суда у Крагујевцу 20П-999/20 од 11.09.2020. године, у седници већа одржаној 10.02.2020. године, донео је
П Р Е С У Д У
ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ пресуда Основног суда у Крагујевцу 20П-999/20 од 11.09.2020. године, тако да гласи:
1. УСВАЈА СЕ тужбени захтев тужиље „АА“ из …, па се ОБАВЕЗУЈЕ тужени „ББ“ из …, да се исели, са својим стварима из стана који се налази у ул. …, на кп.бр. …, означен као двособан стан, уписан у листу непокретности број … КО …, чија је површина 56м2, у року од 15 дана од дана пријема преписа пресуде, под претњом извршења.
2. ОБАВЕЗУЈЕ СЕ тужени да тужиљи на име трошкова парничног поступка исплати износ од 97.600,00 динара, у року од 15 дана од дана пријема преписа пресуде, а у случају доцње и законску затезну камату на овај износ почев од извршности одлуке па до коначне исплате, под претњом извршења.
О б р а з л о ж е њ е
Првостепеном пресудом у ставу 1. изреке, одбијен је тужбени захтев тужиље „АА“ из …, којим је тражила да се обавеже тужени „ББ“ из …, да се исели са својим стварима из стана који се налази у ул. …, на кп.бр. …, означен као двособан стан, уписан у лист непокретности број … КО …, чија је површина 56м2, у року од 15 дана од дана пријема преписа пресуде, под претњом извршења, као неоснован.
Ставом 2. изреке одређено је да свака странка сноси своје трошкове поступка.
Против наведене пресуде тужиља је благовремено изјавила жалбу, побијајући је у целости, због битне повреде одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.
Тужиља је доставила и допуну жалбе 15.01.2021. године, али Апелациони суд овај поднесак није прихватио као допуну жалбе и није разматрао садржину истог, јер је поднет по протеку рока за изјављивање жалбе прописаном у члану 367 став 1 ЗПП.
Испитујући побијану пресуду на основу члана 386 ЗПП („Службени гласник Републике Србије“ број 72/11…55/14), по увиду у списе предмета и садржину жалбе, Апелациони суд је утврдио да је жалба тужиље основана.
Побијана пресуда није донета уз битне повреде одредаба парничног поступка из члана 374 став 2 тачке 1 до 3, 5, 7 и 9 ЗПП, на које другостепени суд пази по службеној дужности, а ни уз битну повреду одредаба парничног поступка из члана 374 став 2 тачка 12 ЗПП на коју неосновано жалба указују, јер пресуда садржи разлоге о битним чињеницама.
Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је мајка туженог (рођеног 1978. године). Странке заједно живе у предметном стану, а њихови међусобни односи су лоши. Правноснажном пресудом Основног суда у Крагујевцу 8П2-254/12 oд 26.04.2013. године, разведен је брак између тужиље и њеног сада пок. супруга, а оца туженог, „ВВ“, бив. из …, закључен дана 14.08.1977. године и подељена је заједничка имовина брачних другова, тако што је тужиљи припао у својину предметни стан, који се налази у …, у ул. …, на кп.бр. …, означен као двособан стан, површине 56 м2, уписан у листу непокретности број … КО …, а пок. супругу тужиље припала је у својину кп.бр. …, чија је површина 9 ари и 38 м2, као и викенд кућа, означена као зграда број 1, уписана у листу непокретности број … КО …, која се налази на кп.бр. …. Наведени стан тужиља и њен пок. супруг стекли су 1981. године, и од тада су заједно са сином, овде туженим, живели у овом стану. „ВВ“ је преминуо 2013. године, а његова заоставштина није расправљена. Тужиља је уписана као власник наведеног стана у листу непокретности број … КО ….
Дана 27.09.2017. године тужиља је поднела тужбу у овој парници којом тражи исељење туженог - свог сина са свим стварима из предметног стана, а због лоших међусобних односа. Тужиља се у току трајања овог поступка иселила из стана дана 06.10.2018. године и борави ван стана, тако што време проводи на плацу у … и у комшилуку. Тужиља поред овог стана, поседује земљу у …, а ни тужиља, ни тужени не поседују другу непокретност у којој би могли да станују. На плацу у … постоји викендица - брвнара, у којој нема прикључка за струју, воду, нити канализација.
Тужени оспорава право својине тужиље на предметном стану. Тужени је дана 13.09.2018. године поднео кривичну пријаву Основном јавном тужилаштву у Крагујевцу против тужиље због сумње да је учинила кривично дело фалсификовање из члана 355 став 1 КЗ, кривично дело посебни случајеви фалсификовања исправе из члана 356 став 2 у вези са ставом 1 КЗ, кривично дело превара из члана 208 став 4 у вези са ставом 1 КЗ, односно друго кривично дело које се гони по службеној дужности.
Тужиља је против туженог поднела кривичну пријаву због кривичног дела насиље у породици који предмет је заведен под бројем Кт.број 1394/18, а првостепени суд је одбио предлог да изврши увид у списе овог предмета налазећи да није од значаја у овој правној ствари.
На основу овако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је закључио да је тужиља доказала да је власник предметног стана, али да је тужбени захтев тужиље којим тражи исељење туженог неоснован, јер би усвајањем захтева и исељењем туженог из предметног стана било повређено право туженог на дом. Првостепени суд је навео да је имао у виду да тужени станује у предметном стану од 1981. године, да не поседује другу непокретност у којој би могао да станује, а да наведено указује на чврсте везе туженог са предметним станом, због чега се он може сматрати његовим домом у смислу члана 8 став 1 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, да је у питању двособан стан површине 56 м2, те да је, с обзиром на површину, у истом могућ живот два лица, а да би насупрот томе, исељење туженог за њега значило стицање статуса бескућника, пошто нема другу непокретност у којој би могао да станује. По оцени првостепеног суда, код овако супротстављена два правна интереса, предност у заштити треба дати праву туженог на дом, због чега је суд одлучио као у ставу 1. изреке првостепене пресуде.
По оцени Апелационог суда, првостепени суд је на потпуно и правилно утврђено чињенично стање које је од значаја за одлучивање о тужбеном захтеву тужиље, погрешно применио материјално када је тужбени захтев тужиље одбио као неоснован.
Одредба члана 37 став 1 Закона о основама својинскоправних односа прописује да власник може тужбом захтевати од држаоца повраћај индивидуално одређене ствари, а став 2 прописује да власник мора доказати да на ствар чији повраћај тражи има право својине, као и да се ствар налази у фактичкој власти туженог.
Из списа предмета произилази да је тужени оспорио тужбени захтев тужиље из разлога што је спорио тужиљино право својине на предметном стану.
Првостепени суд је утврдио да је тужиља власник предметног стана, да је пружила одговарајући доказ – препис листа непокретности број … КО …. Такође је утврђено да се тужени налази у фактичкој државини предметног стана, а да се тужиља, због поремећених односа са туженим, својим пунолетним сином, из стана иселила дана 06.10.2018. године и да нема другу непокретност у којој би могла да станује.
По оцени овог суда, код овако утврђеног чињеничног стања, применом одредби члана 37 ЗОСПО произилази основаност тужбеног захтева тужиље којим тражи исељење туженог из предметног стана.
Првостепени суд због погрешне примене материјалног права није водио рачуна о томе да би одбијање тужбеног захтева тужиље представљало ограничење тужиљиног права на имовину, а да за такво ограничење у конкретном случају нису испуњени услови.
Осим тога, првостепени суд је утврдио да и тужиља као и тужени у предметном стану станују од 1981. године и да немају другу непокретност у којој би могли да станују. Из наведених утврђених чињеница произилази закључак да постоји чврста веза са предметним станом не само туженог, већ и тужиље, те се предметни стан не може сматрати самом домом туженог, како закључује првостепени суд већ и домом тужиље, што значи да на страни обе странке постоји право на дом, а на страни тужиље постоји и право својине на предметном стану.
Чак и да се ради о стану на коме је право својине стечено откупом друштвеног стана, ( што тужени није ни тврдио нити пружио доказ да се ради о таквом стану, а у поновном поступку након доношења решења ГЖ-5346/19 од 28.01.2020. године странке се нису одазвале позиву суда за саслушање парничних странака), уколико је тужени био члан породичног домаћинства, и након откупа стана задржао би право становања у том стану у смислу одредбе члана 16 став 3 Закона о становању, али се и тим лицима под условима из члана 36 истог закона може отказати даље коришћење стана и тражити њихово исељење, а наведене одредбе Закона о становању важе и након ступања на снагу Закона о становању и одржавању зграда („Службени гласник РС“, број104/16). Према одредби члана 36 став 2 Закона о становању, закупац стана може из оправданих разлога да откаже даље коришћење стана сваком члану породичног домаћинства, осим малолетном детету, брачном другу или лицу које је дужан да издржава по закону, с тим што рок за исељење не може бити краћи од 30 дана. Код утврђених чињеница да је тужени пунолетни син тужиље и да су између њих поремећени међусобни односи у тој мери да се тужиља иселила из стана и мора да станује у комшилуку, очигледно би и у том случају био основан захтев тужиље да из оправданих разлога откаже даље коришћење стана туженом као пунолетном члану породичног домаћинства, а имајући у виду да је тужбу са захтевом за исељење поднела још 27.09.2017. године, и да се тужба може сматрати отказом даљег коришћења стана, то је протекао и рок за исељење од 30 дана прописан наведеном одредбом.
Право на имовину је гарантовано чланом 58 Устава РС и чланом 1 Протокола 1 уз Европску конвенцију о људским правима и основним слободама али је исто тако прописано да у одређеним ситуацијама ово право може бити законом ограничено. Свако ограничење овог права мора бити прописано законом, мора имати легитимни циљ и мора да постоје разлози који оправдавају нужност таквог ограничења, при чему је питање неопходности поље слободне процене суда које зависи од свих околности конкретног случаја.
У конкретном случају, такво ограничење би имало легитимни циљ – заштиту другог права – права туженог на дом и права на поштовање приватног и породичног живота, која права такође гарантују Устав РС ( члан 24 став 1) и Европска конвенција за заштиту људских права и основних слобода ( члан 2 став 1, члан 8 став 1). Међутим, у конкретном случају не би постојала законитост за такво ограничење, ако се имају у виду напред наведене законске одредбе. Чак и да постоји законитост ограничења, не би био испуњен трећи услов - са аспекта пропорционалности права које се штите. Ако се има у виду с једне стране тужиљино право на имовину али и право на дом везано за исти стан, а са друге стране право туженог на дом, као и утврђене чињенице да је тужиља мајка туженог, да је тужени пунолетна особа, рођен 1978. године, и да су међусобни односи између странака поремећени у тој мери да се тужиља иселила из стана чији је власник, то би по оцени овог суда, у демократском друштву било неопходно пружити заштиту праву тужиље на мирно уживање имовине и праву тужиље на дом, а не праву туженог.
Због изнетих разлога, првостепена пресуда је преиначена применом члана 394 тачка 4 ЗПП и одлучено као у ставу I изреке ове пресуде
Пошто је преиначио првостепену пресуду, Апелациони суд је преиначио и одлуку о трошковима поступка садржану у ставу 2. изреке првостепене пресуде и применом члана 165 став 2 ЗПП одлучио о трошковима целог поступка. Применом одредби члана 153 став 1, члана 154 и 163 став 2, важеће АТ и Закона о судским таксама тужиљи су признати следећи нужни трошкови поступка: за састав тужбе износ од 6.000,00 динара, за састав два образложена поднеска износ од по 6.000,00 динара, за заступање на четири одржана рочишта износ од по 7.500,00 динара, за заступање на четири одложена рочишта износ од по 4.500,00 динара, за састав две жалбе износ од по 12.000,00 динара, на име таксе за тужбу, пресуду, жалбу и другостепену одлуку по 1.900,00 динара, што укупно чини износ од 97.600,00 динара, са законском затезном каматом почев од извршности пресуде па до коначне исплате, сходно члану 277 ЗОО, због чега је одлучено као под тачком 2. изреке ове пресуде.
Председник већа – судија
Јасмина Симовић,с.р.