Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Накнада штете » Гж 690-11 Регресна обавеза-накнаде штете
Гж 690-11 Регресна обавеза-накнаде штете
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ
Број:ГЖ.690/11
Дана: 28.03.2011. године
К р а г у ј е в а ц
У ИМЕ НАРОДА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судија: Обрена Јездића, председника, Снежане Ковачевић и Надежде Видић, чланова, у парници тужиоца ЈП „П. С.“ Б., чији је пуномоћник С. Г. дипломирани правник из Ч., против туженог М. К. из А., ради регресне обавезе-накнаде штете, решавајући о жалби туженог, изјављеној против пресуде Основног суда у Чачку 6.П.бр.1584/10 од 24.12.2010. године, у седници већа одржаној 28.марта 2011. године, донео је
П Р Е С У Д У
ОДБИЈА СЕ, као неоснована жалба, туженог М. К. из А. и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Основног суда у Чачку 6.П.бр.1584/10 од 24.12.2010. године, у ставу првом и трећем изреке.
О б р а з л о ж е њ е
Ставом првим изреке побијане пресуде обавезан је тужени М. К. из А., да тужиоцу ЈП „П. С.“ Б., на име регресне обавезе – накнаде штете за извршену исплату по пресуди П.1.бр.1131/02 и ГЖ.бр.2025/08, исплати: износ од 1.145.990,25 динара, са законском затезном каматом почев од 23.02.2009. године па до исплате; износ од 1.162.232,68 динара, са законском затезном каматом почев од 2.04.2009. године па до исплате; све у року од 15 дана по пријему пресуде, под претњом извршења.
Ставом другим изреке, одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиоца којим је тражио да се тужени обавеже да исплати преко досуђеног износа у ставу првом изреке, на име регресне обавезе – накнаде штете за извршену исплату по пресуди П.1.бр.1131/02 и ГЖ.бр.20205/08 до траженог износа од 1.432.487,81 динар, са законском затезном каматом почев од 23.02.2009. године па до исплате, као и разлику до исплате од 1.452.790,85 динара, са законском затезном каматом, почев од 2.04.2009. године па до исплате.
Ставом трећим изреке обавезан је тужени да тужиоцу накнади трошкове парничног поступка у износу од 106.854,00 динара, у року од 15 дана по пријему пресуде под претњом извршења.
Против ове пресуде у делу у коме није успео у спору тужени је благовремено изјавио жалбу побијајући је због: битних повреда одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права.
Испитујући побијану пресуду у ожалбеном делу у смислу чл. 372 ЗПП, Апелациони суд је оценио да жалба није основана.
Побијана пресуда није донета уз битне повреде поступка из чл. 361 ст. 2 тачка 1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП, на које Апелациони суд пази по службеној дужности, а на друге повреде поступка жалбом, која не садржи образложење не указује се.
Предмет тужбеног захтева тужиоца је исплата регресне обавезе-накнаде штете, коју тужилац као исплатилац солидарне обавезе са туженим потражује од истог. Ово стога што је исплатом солидарне обавезе у целости тужилац исплатио више него што износи његов удео у штети.
Према чињеничном утврђењу првостепеног суда, до штетног догађаја – саобраћајне незгоде у којој су повреде задобили оштећени М. К. и А. Ћ., дошло је 11.08.1995. године, услед неприлагођене брзине кретања возила – аутобуса којим је управљао возач, тужени М. К. Правноснажном пресудом Општинског суда у Чачку К.323/00 од 17.04.2001. године тужени М. оглашен је кривим и осуђен на новчану казну по закону. Оштећенима је накнаду штете делимично исплатио осигуравач Компанија „Д. О.“ АД Б., главна Филијала Ч. и то до лимита, а преко лимита осигуравача накнаду штете су обавезани да надокнаде солидарно тужени М. К., као возач аутобуса и тужилац ЈП „П. С.“ Б.
У првостепеном поступку са сигурношћу је утврђено да је до штетног догађаја дошло наглим кочењем аутобуса када је погрешно прешао у леву саобраћајну траку након разделне поделе пута на две траке и то претежном кривицом возача - туженог М. К. из А., за кога је утврђено да степен његове кривице износи 80%, док је допринос ЈП „П. С.“, у овој парници тужиоца 20%, будући да се ради о предузећу које је одговорно за безбедност на коловозу и чији се пропусти огледају у непрописној светлосној сигнализацији, изостанку жутих трептача и у томе што разделна ограда на путу није офарбана контрастном бојом у ноћним условима саобраћаја.
Даље је утврђено да је солидарну обавезу по правноснажној пресуди Општинског суда у Чачку П.1.бр.1131/02 у потпуности испунио тужилац тако што је оштећеном М. К. исплатио износ од 1.432.487,81 динар, а на име оштећеног А. Ћ. износ од 1.452.790,85 динара.
Да степен кривице на страни туженог у настанку штетног догађаја износи 80%, а на страни тужиоца 20%, првостепени суд је утврдио с обзиром на све околности конкретног случаја.
Будући да је у смислу чл. 414 ЗОО, тужилац солидарну обавезу из правноснажне пресуде исплатио у целости а да је тужеников допринос настанку штете од 80%, како то прописује одредба чл. 208 ст. 1 ЗОО, тужилац је засновао регресно потраживање према туженом као другом солидарном обвезнику. Удео сваког појединачног дужника суд је одредио с обзиром на тежину његове кривице и тежину последица које су проистекле из његовог деловања.
На напред утврђено чињенично стање, које се жалбом не оспорава, првостепени суд је правилно применио материјално право на чије се одредбе у образложењу побијане пресуде позвао, када је делимично усвојио тужбени захтев тужиоца и одлучио ставом првим побијане пресуде. За овакву своју одлуку дао је јасне и детаљне разлоге, које је као правилне прихватио и Апелациони суд.
Жалбом се не указује на конкретне грешке у погледу примене материјалног права, тако да је жалбени разлог којим се оспорава правилност примене материјалног права, оцењен неоснованим.
Жалба туженог је необразложена и истом се не оспорава правилност утврђеног чињеничног стања, тако да жалба туженог правилност и законитост побијане пресуде не доводи у сумњу.
Правилна је и одлука о трошковима поступка јер је иста заснована на одредбама чл. 149 ст. 2 и 150 ЗПП, с обзиром на нужне трошкове које је тужилац имао за вођење спора, сразмерно успеху у истом, при чему се висина трошкова жалбом не оспорава.
Из изнетих разлога, применом чл. 375 ЗПП, Апелациони суд је одлучио као у изреци.
Председник већа-судија
Обрен Јездић, с.р.