Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Стварно право » Гж 745.11 Утврђивање права својине
Гж 745.11 Утврђивање права својине
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ
Гж.бр. 745/11
Датум: 19. 05. 2011. године
К р а г у ј е в а ц
У ИМЕ НАРОДА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судија Зорана Хаџића, председника већа, Драгице Петровић и Сузане Видановић, чланова већа, у парници тужиоца Ј. К., из К., против туженика Р. С., коју заступа Р. Ј. П., Одељење у К. и ЈП ''С.'' Б., ШГ ''Ш.'' из Р., кога заступа пуномоћник В. Н., дипл. правник из Р., ради својине, вредност спора 1.000,00 динара, одлучујући по жалбама тужених а на делимичну пресуду Основног суда у Краљеву, Судске јединице у Рашки, II6П. бр. 543/10, од 05. 10. 2010. године, у нејавној седници већа одржаној дана 19. 05. 2011. године, донео је
П Р Е С У Д У
УВАЖАВАЈУ СЕ жалбе тужених и делимична пресуда Основног суда у Краљеву, Судске јединице у Рашки, II6П. 543/10, од 05. 10. 2010. године СЕ ПРЕИНАЧАВА тако што се ОДБИЈА тужбени захтев тужиоца Ј. К. из К. којим је тражио да се утврди према туженицима Р. С. и ЈП ''С.'' Б., ШГ ''Ш.''из Р. да тужилац има право својине на кп. бр. 1712/2 у КО К., на мзв. ''В.'', по култури шума површине 61,12 ари, што су туженици дужни признати и дозволити промену поседовног стања код надлежне Службе за катастар непокретности, КАО НЕОСНОВАН.
О б р а з л о ж е њ е
Пресудом Основног суда у Краљеву, Судске јединице у Рашки, II6П. 543/10, од 05. 10. 2010. године утврђено је према туженицима Р. С. и ЈП ''С.'' Б., ШГ ''Ш.'' из Р., да тужилац Ј. К. из К. има право својине на кп. бр. 1712/2 КО К. на месту зв. ''В.'', по култури шума површине 61,12 ари, што су туженици дужни признати и дозволити промену поседовног стања код надлежне Службе за катастар непокретности.
На наведену делимичну пресуду туженици су благовремено уложили жалбе из свих законских разлога са предлогом да се пресуда укине и списи предмета врате првостепеном суду на поновно суђење.
Испитујући правилност побијане пресуде, а у смислу чл. 372 ЗПП, Апелациони суд је утврдио да су жалбе тужених основане.
У првостепеном поступку је утврђено да је кп. бр. 1712 по култури шума 3. класе, површине 1.20,22 ха у КО К., уписана на основу првог аерофотограметријског премера у поседовни лист бр. 50 на име К. М. (В.) из К., а да је у току 1969. године кат. парцела на основу пријаве П2. бр. 2755 од 21. 02. 1969. године, уписана у поседовни лист бр. 117 КО К. на име друштвена својина – ШИП из Р.. У току 1974. године на основу решења СО Р., број 2471/69 од 11. 07. 1972. године у утврђивању граница шума у друштвеној својини извршена деоба кп. бр. 712 на два дела, тако да кат. парцела бр. 1712/2 остаје у поседовном листу бр. 117 КО К., по култури шума 3. класе у површини од 0.61,12 ха на име друштвена својина ШИП из Р., док се кат. парцела бр. 1712/1 уписује у поседовни лист бр. 50 КО К., по култури шума 3. класе, површине 0.59,10 ха на име К. М. (В.) из К. Из извештаја Службе за катастар непокретности је утврђено да је по пописном катастру из 1953. године, који је био на снази до ступања на снагу фотограметријског премера из 1969. године, на потесу ''В.'' постојала кп. бр. 23/29 КО К., по култури шума 5. класе, површине 3.96,00 ха, која је била уписана на име К. В., од оца М. и К. Б., од оца М., оба из К., са уделом од по једне идеалне половине. Ова парцела граничила се са кп. бр. 25/5 КО К., по култури шума уписана на добро село К. Из истог извештаја је утврђено да је спорна парцела уписана на име Р. С., чији је корисник ЈП ''С.'' Б.
Из овако утврђеног чињеничног стања првостепени суд закључује да спорна парцела никад није била у државној шуми, чији је власник тужилац, који је исту наследио од свог оца М., по решењу О. бр. 32/94 од 11. 04. 1994. године, а овај од свог оца В. и да се ова парцела није нашла у оставинском решењу иза смрти пок. М., али да је тужилац заједно са својим правним предходницима био у непрекидној државини спорне парцеле, и како туженици нису пружили доказ по ком основу су стекли право својине на спорној парцели, а пријава П2. не може бити основ за стицање својине, то је и донео
одлуку као у изреци пресуде.
Основано се у жалбама тужених истиче да је првостепени суд из правилно утврђених чињеница донео погрешан закључак да тужени нису стекли право својине на спорној непокретности, јер и према утврђењу Апелационог суда, првостепени суд је правилно утврдио да је без икаквог правног основа спорна парцела још 1969. године прешла у друштвену својину, али је погрешан закључак првостепеног суда да то што туженици нису пружили доказ по ком основу су стекли право својине на спорној парцели, односно што немају правни основ стицања својине, треба уважити тужбени захтев тужилаца, јер првостепени суд није имао у виду одредбу чл. 226 Закона о удруженом раду, а којим је предвиђено, да ако је непокретност постала друштвено средство без правног основа, њено враћање може се захтевати у року од 5 година, почев од дана сазнања, а најдоцније у року од 10 година, па како је спорна непокретност прешла у друштвену својину још 21. 02. 1969. године без икаквог правног основа, а тужба за повраћа ове парцеле је поднета 26. 12. 2007. године, то јасно произилази да је обејективни рок од 10 година протекао још 1979. године, те какао је субјективни рок увек у оквиру објективног рока, то тврдња тужиоца да је сазнао да је ова непокретност уписана као друштвена својина 2003. године, уопште није од значаја, јер се тужиоцу угасило право да захтева враћање спорне непокретности из овог чињеничног основа, јер су туженици непокретност стекли по основу Закона још 1979. године.
Како је првостепени суд из правилно утврђеног чињеничног стања извео погрешан закључак и на исто погрешно применио материјално право, како је то напред разјашњено, то је првостепена делимична пресуда и преиначена.
Са напред изнетих разлога, а применом чл. 380 ЗПП-а, Апелациони суд је одлучио као у изреци пресуде.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА – СУДИЈА
Зоран Хаџић,с.р.