Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Облигационо право » Гж 772.12 поништај уговора
Гж 772.12 поништај уговора
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У
КРАГУЈЕВЦУ
Гж.бр.772/12
Датум: 25. 07. 2012. године
К р а г у ј е в а ц
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судија Драгице Петровић, председника већа, Сузане Видановић и Росе Терзић, чланова већа, у првној ствари тужилаца Д. О., В. О., обојице из К., чији је заједнички пуномоћник М. Т., адвокат из К., против тужених В. О. из К. и В. С. из П., чији је заједнички пуномоћник адвокат Д. В. из К., ради поништаја уговора, вредност спора 110.000,00 динара, поступајући по жалби тужених на пресуду Основног суда у Крагујевцу III П-3584/10 од 14.12.2011. године, у нејавној седници већа одржаној дана 25.07.2012. године, донео је
Р Е Ш Е Њ Е
УВАЖАВАЈУ СЕ жалбе тужених, па се пресуда Основног суда у Крагујевцу III П-3584/10 од 14.12.2011. године, УКИДА и враћа истом суду на поновно суђење.
О б р а з л о ж е њ е
Ставом првим изреке побијане пресуде усвојен је тужбени захтев тужилаца Д. О. и В. О., обојице из К., па је поништен Уговор о купопродаји Ов.бр.3308/09 оверен од стране Општинског суда у Крагујевцу дана 13.03.2009. године, склопљен између продавца туженог В. О. из К. и купца туженог В. С. из П., а који се односи на купопродају дела заједничке породичне стамбене зграде на кп.бр.3566, земљиште под зградом у површини од 0.0,52 ара, земљиште уз зграду објекат површине од 05,00 ари и њива 2. класе у површини од 02,83 ара, што укупно износи 08,75 ари, све КО К. по поседовном листу број 25 којим је отуђен део заједничке имовине странака без претходне сагласности тужилаца као сукорисника.
Другим ставом изреке обавезан је тужени да тужиоцима исплати трошкове парничног поступка у износу од 82.750,00 динара у року од 15 дана од дана пријема писаног отправка пресуде са законском затезном каматом од 14.12.2011. године, до коначне исплате под претњом принудне наплате.
На наведену пресуду у законском року жалбу су уложили туженици из свих законом предвиђених разлога, са предлогом да другостепени суд поступајући у смислу жалбених навода наведену пресуду укине и врати првостепеном суду на поновно суђење или исту преиначи одбијањем тужбеног захтева као неоснованог, уз надокнаду туженима трошкова парничног поступка.
Испитујући правилност првостепене пресуде у смислу одредбе чл. 372 ЗПП-а, Апелациони суд налази да је жалба тужених основана.
У спроведеном поступку нема битних повреда одредаба парничног поступка из чл. 361 ст.2 тач. 1,2,5,7 и 9 ЗПП-а, на које Апелациони суд пази по службеној дужности, као ни повреде поступка из чл. 361 ст. 2 тач. 12 ЗПП-а, на коју се указује жалбом тужених, али је иста донета уз погрешну примену материјалног права која је довела у питање и правилност утврђеног чињеничног стања, а због чега је морала бити укинута.
Из утврђеног чињеничног стања првостепеног суда закључује се да су тужиоци закључили уговор о заједничкој изградњи сада кп.бр.3566 КО К. 2, уписане у ЛН бр. 29, на којој је заједничким средствима и радом оца тужилаца В. О., тужилаца и туженог О. В., сазидана стамбена зграда која се састоји од три етажне целине које су функционалном погледу самосталне и са издвојеним контролним струјомерима, а са посебно регулисаним питањем осветљењем степеништа и подрума, као и водомера. Наведена непокретност у листу непокретности уписана је са заједничким уделима тужилаца и туженог О. В., а етажне својине делови стамбених зграда користе се на начин како је то уговором о заједничкој изградњи договорено, односно, тужилац Д. О. користи приземни део куће, тужени В. О. спрат, а тужилац В. О. други спрат стамбене зграде, са постојањем једног улаза у наведену непокретност који је заједнички и једини улаз у стамбену зграду. Тужиоци и тужени В. О. нису формално издвојили своје етажне делове, нити су се као власници уписали на њима, већ су уписани на предметном објекту као носиоци приватне својине са заједничким неопредељеним уделом, док је у време закључења предметног уговора као носилац права коришћења на предметној непокретности био уписан Р. В. из К. са уделом 1/1. Тужени О. В., спратни део куће који је по договору са осталим сувласницима користио, продао је туженом В. С., а да претходно није понудио на продају наведени део стамбене зграде писаном понудом, нити на било који други начин тужиоцима, већ је то учинио усменим путем њиховом оцу О. В., који није сувласник на наведеном објекту, чиме је по ставу првостепеног суда повредио право прече куповине тужилаца. Тужиоци су за закључење купопродајног уговора сазнали у моменту усељења и прославе купца, односно туженог В. С., због чега је првостепени суд нашао да је неоснован истакнути приговор тужене стране да је тужба тужилаца поднета по истеку законом предвиђеног рока.
Осим наведеног, првостепени суд је закључио и да околност што су се тужиоци и тужени В. О. усменим споразумом поделили на начин на који и држе и користе предметну непокретност, није од утицаја за другачије пресуђење ове правне ствари из разлога што су они као сувласници и власници са заједничким неподељеним уделима у непокретности евидентирани у јавним књигама, те да би право етажне својине могли стећи искључиво уписом у јавним књигама, а како је тај упис изостао, они нису постали власници етажних делова исте стамбене зграде, већ су сувласници са заједничким неопредељеним уделом на истој , а која се налази на кп.бр. 3566 КО К. 2.
Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања првостепени суд је применом одредаба Закона о промету непокретности и то почевши од чл.4 па закључно са чл.7, 8, 9 и 10, закључио да је на овај начин, наведеном купопродајом, повређено право прече куповине тужилаца, због чега је усвојио тужбени захтев тужиоца одлучујући као у ставу првом изреке.
Овакав став и закључак првостепеног суда за сада се не може прихватити као правилан.
Наиме, тачно је оно што је првостепени суд утврдио, да су тужиоци и тужени В. О., сувласници предметног стамбеног објекта, који у смислу одредбе чл.5 Закона о промету непокретности уживају правну заштиту која се огледа у остваривању права прече куповине, како је то правилно закључио првостепени суд. Доиста је одредбом чл.5 у ставу првом предвиђено, да уколико сувласник прода непокретну ствар трећем лицу, ималац права прече куповине, у овом случају други сувласник, што су у конкретном случају тужиоци, могу побијати правни посао продаје и захтевати да им се ствар уступи по цени и под једнаким условима из уговора о продаји, уколико продаја непокретности није понуђена сувласницима што је овде и био случај.
Апелациони суд сагласан је и са чињеничним утврђењем и правном оценом првостепеног суда да је изостала понуда тужиоцима која мора бити извршена у складу са одредбом чл.7 истог Закона, како по својој форми, тако и по својој садржини, посебно имајући у виду да није учињена сувласницима непосредно већ њиховом оцу, да није учињена у писаној форми, што је све правилно разматрао и закључивао првостепени суд.
Међутим, првостепени суд је када је одлучивао о тужбеном захтеву тужилаца занемарио део одредбе чл.10 Закона о промету непокретности који јасно каже да ималац права прече куповине осим што тужбом може тражити поништај наведеног уговора о продаји непокретности, треба да тражи и да се непокретност њему прода под истим условима, који захтев у конкретном случају тужиоци нису истакли.
У одсуству овог дела захтева поставља се питање постојања правног интереса тужилаца за подношење тужбе, којим се истовремено не тражи и продаја под истим условима предметне непокретности, о чему првостепени суд није водио рачуна када је одлучивао.
Осим тога, основано се жалбом тужених указује и да су тужиоци били дужни да истовремено са подношењем тужбе положе код надлежног суда износ у висини тржишне вредности непокрентости, што је у конкретном случају изостало, а што првостепени суд уопште није ценио код одлучивања, а тужена страна је указивала на ову околност.
Све ово указује да првостепени суд није правилно применио материјално право, јер не само да за сада нису били испуњени законом предвиђени услови за заштиту њиховог права прече куповине, већ је доведена у питање и дозвољеност овакве тужбе, о чему првостепени суд уопште није дао разлоге, тачније није утврдио у чему би се онда огледао интерес тужилаца, да траже поништај наведеног купопродајног уговора, а да истовремено не траже да се предметна непокретност њима прода под истим условима, што јесте сврха постојања овог правног института, као и на који начин треба поступити у случају да се утврди непостојање правног интереса за подношење такве тужбе.
С тога ће у поновљеном поступку првостепени суд да поступи по упутима из овог решења, водећи најпре рачуна о томе да ли тужиоци у конкретном случају имају правни интерес за подношење овакве тужбе и истицање оваквог захтева и у чему се он огледа, па у зависности од тога шта се буде утврдило, уколико не нађе да постоји правни итерес тужилац одбациће овакву тужбу тужилаца, а уколико пак нађе супротно да постоји правни интерес тужилаца, и у чему се он огледа мериторно ће одлучити о њиховом захтеву.
На основу свега напред изнетог одлучено је као у изреци применом одредбе чл. 376 и 377 ЗПП-а.
Имајући у виду да је укинута одлука о главној ствари, то је морала бити укинута и одлука о трошковима поступка која зависи од укупног исхода спора.
Апелациони суд је одлучивао у жалбеном поступку, применом одредаба раније важећег Закона о парничном поступку (''Сл. гл. РС'', бр. 125/04 и 111/09), сходно одредби чл. 506 ЗПП (''Сл. гл. РС'', бр. 72/11), који је ступио на снагу 01. 02. 2012. године.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА,
Драгица Петровић, с.р.