Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Стварно право » Гж 792.21 Својина
Гж 792.21 Својина
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судија Драгане Сретовић, председника већа, Александре Прешић и Грозде Арнаут, чланова већа, у парници по тужби тужилаца „АА“ из …, „ББ“, „ВВ“ и „ГГ“, све из села …, Општина …, које заступа заједнички пуномоћник Драган Радуловић, адвокат из …, против туженог „ДД“ из …, кога заступа пуномоћник Владимир Милановић, адвокат из …, ради утврђења права својине, вредност предмета спора 500.000,00 динара и по противтужби туженог – противтужиоца „ДД“ из …, против тужиоца – противтуженог „АА“ из …, ради исплате и накнаде штете, вредност предмета спора 350.000,00 динара, одлучујући о жалби тужилаца изјављеној против пресуде Основног суда у Јагодини 2-П-896/17 од 17.11.2020. године, у седници већа одржаној дана 08.07.2021. године, донео је
Р Е Ш Е Њ Е
УКИДА СЕ пресуда Основног суда у Јагодини 2-П-896/17 од 17.11.2020. године у ставу I, II и III изреке, као и решење о трошковима садржано у ставу V изреке, и предмет у укинутом делу враћа првостепеном суду на поновно суђење.
О б р а з л о ж е њ е
Ставом I изреке побијане пресуде, одбијен је као неоснован тужбени захтев тужилаца којим су тражили да се утврди према туженом да је „ЂЂ“ бив. из …, преминули дана … године у …, стекао право својине непокретности кп. бр. …, земљиште уз зграду 0.02,96 ари, непокретности кп. бр. …, земљиште уз зграду 0.02,04 ари и земљишта под делом зграде 0.00,58 ари КО …, укупне површине 5,58 ари, по основу савесног одржаја дужег од 30 година, те да наведена непокретност представља заоставштину сада пок. „ЂЂ“ бив. из …, што би тужени били дужни да трпе да се истовремено, на основу ове пресуде, покојни „ЂЂ“ бив. из …, преминуо дана … године, упише у својству власника на непокретностима кп. бр. … земљиште уз зграду 0.02,96 ари, непокретности кп. бр. … земљиште уз зграду 0.02,04 ара и земљиште под делом зграде 0.00,58 ари КО …, укупне површине 5,58 ари код РГЗ СКН … и да се истовремено тужени испише као досадашњи књижни власник у року од 15 дана од дана пријема ове пресуде под претњом принудног извршења.
Ставом II изреке усвојен је противтужбени захтев туженог – противтужиоца па је утврђено да је тужилац – противтужени „АА“ из …, заузео кп. бр. … површине 2,82 ара потес … КО …, власништво туженог – противтужиоца, тако што је део свог стамбеног објекта у површини од 58 м2, сазидао на овој парцели, што је тужилац – противтужени дужан да призна и трпи у року од 15 дана од дана пријема ове пресуде, под претњом принудног извршења.
Ставом III изреке делимично је усвојен тужбени захтев туженог – противтужиоца и обавезан тужилац – противтужени да му на име накнаде за заузети део кп.бр. … КО … у површини од 58 м2, исплати прометну цену земљишта у износу од 356.953,55 динара са законском затезном каматом која се има рачунати почев од дана пресуђења па до коначне исплате, а све у року од 15 дана од дана пријема пресуде, под претњом принудног извршења.
Ставом IV изреке одбијен је, као неоснован, вишак тужбеног захтева туженог – противтужиоца од досуђеног из става трећег ове пресуде и то у делу којим је тражио да се обавеже тужилац – противтужени на исплату накнаде штете за умањену вредност преосталог дела парцеле кп.бр. … КО …, у површини од 204 м2, износ од 887.157,36 динара са законском затезном каматом, почев од дана пресуђења па до коначне исплате, све у року од 15 дана од дана пријема пресуде, под претњом принудног извршења.
Ставом V изреке обавезани су тужиоци да туженом на име трошкова парничног поступка солидарно исплате износ од 327.700,00 динара у року од 15 дана од дана пријема пресуде, под претњом принудног извршења.
Против наведене пресуде жалбу је благовремено, преко пуномоћника, изјавио тужилац, побијајући исту у целости и то због битних повреда одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права. Из садржине жалбе произлази да пресуду побија у ставу I, II, III и V изреке.
Испитујући првостепену пресуду и жалбу тужиоца, сагласно овлашћењима из чл. 386 ЗПП („Службени гласник РС“ број 72/11… 18/20), Апелациони суд у Крагујевцу је одлучио да је жалба тужиоца основана.
Првостепена пресуда није донета уз битну повреду одредаба парничног поступка из чл. 374 ст. 2 тач. 1 до 3, 5, 7 и 9 ЗПП, на које Апелациони суд пази по службеној дужности. Међутим, побијана пресуда у укинутом делу је донета уз битну повреду одредбе из чл. 374 ст. 2 тач. 12 ЗПП, на шта се жалбом тужиоца основано указује, из разлога што иста има недостатке због којих се не може испитати, јер нема разлога о битним чињеницама, а дати разлози су нејасни и противречни.
На основу чињеничног стања утврђеног у првостепеном поступку, произлази да је отац правних претходника тужилаца „ЂЂ“ бив. из … закључио писани уговор о купопродаји кп. бр. …, површине од 5,81 ар, с тим да је због успостављања јавне површине – пута на делу ове парцеле, преостала површина од 2,90 ари. Уговор је закључио са продавцем „ЕЕ“ бив. из …, који је ову парцелу раније купио од правног претходника туженог „ЖЖ“ бив. из …, оца туженог. Предметну парцелу „ЂЂ“ је исплатио „ЕЕ“ када је уведен у државину од стране тадашњег власника и држаоца парцеле дана 31.07.1973. године. Као власник предметне непокретности уписан је „ЗЗ“, који је заједно са „ДД“, правни следбеник „ЖЖ“, који је правни следбеник „ИИ“. На комплексу парцела кп. бр. …, кп. бр. …, кп. бр. … и кп. бр. … КО …, тужилац „АА“ је по овлашћењу свог оца инвестирао изградњу породичне куће површине преко 129 м2, која је делимично завршена и усељена и у којој живи тужилац.
Вештачењем вештака геодетске струке је утврђено да се предметна парцела налази у склопу парцела које су у власништву тужиоца у укупној површини од 5,60 ари, да на истој постоји стамбени објекат тужиоца димензија 12 х 10 метара, који је спратни, омалтерисан са постављеном столаријом на спратном делу. Иста парцела се простире и преко пута у наставку сличне површине, али без објекта и исту дели асфалтни пут. У том делу се простире кп. бр. … која се не протеже испод пута до дела на коме постоји објекат тужиоца. На лицу места нема видљивих ознака ограничења катастарских парцела.
Вештачењем од стране вештака економско - финансијске струке је утврђено да је због заузећа предметне парцеле настало умањење тржишне вредности између њене укупне тржишне вредности од 13.624 евра, односно 1.575.954,84 динара, и умањене вредности дела земљишта уз објекат од 6.528 евра, односно 755.125,75 динара, што чини разлику између дате и умањене тржишне вредности дела парцеле од 7.096 евра, односно 820.829,09 динара. При изради налаза вештак је користио параметре и то тржишне прилике у погледу цене земљишта, будући да поседује агенцију за судска вештачења и процене и да ове послове обавља на простору целе Србије. У свом налазу приказао је тржишну вредност према метру квадратном, односно према једном ару у висини од 5.000 евра и 2.000 евра за земљиште уз објекат. Тржишна вредност заузетог земљишта под делом зграде у површини од 58 м2 и тржишна цена од 52 евра по метру квадратном износи 3.016 евра.
На основу овако утврђеног чињеничног стања првостепени суд је закључио да до окончања поступка тужиоци нису приложили ни један доказ да је сада покојни „ЂЂ“, њихов правни претходник, односно да они као његови потомци имају правни интерес за подношење тужбе у овој правној ствари. Тумачећи одредбе самог уговора о купопродаји из 1973. године првостепени суд је закључио да из истог неспорно произлази да се у време закључења истог спорна кп. бр. … није водила као власништво продавца „ЕЕ“, имајући у виду да у истом стоји констатација да се наведена парцела води као својина на име „ИИ“ из …, из разлога што је „ЕЕ“ исту купио од „ИИ“ сина и наследника „ЖЖ“ из …, пре закључења овог уговора. Тврдња тужиоца „АА“ да је његов отац, сада пок. „ЂЂ“, за живота закључењем уговора о купопродаји из 1973. године стекао право својине на кп. бр. … и кп. бр. … од правног претходника туженог, односно њиховог оца „ЖЖ“, те да исте представљају његову заоставштину, по ставу првостепеног суда нису поткрепљене доказима. Првостепени суд закључује да за стицање права својине по основу одржаја чл. 28 ЗОСПО прописана и савесност купца, која је у конкретном случају изостала, из разлога што из саме садржине предметног уговора произлази да је потписницима уговора у моменту закључења истог било познато да се имовина, која је била предмет продаје, не води на име продавца, већ на треће лице „ИИ“. Из утврђеног чињеничног стања првостепени суд закључује да се предметна парцела кп. бр. … никада није водила ни на сада покојног „ЖЖ“, оца туженог, будући да је пренос са имена „ИИ“ на име овде туженог извршен 2010. године, решењем 4 О.бр. 2107/10 од 21.12.2010. године. У прилог несавесности тужиоца говори чињеница да је он више пута одлазио код најпре првобитно туженог „ЗЗ“ а и код сада туженог „ДД“ у намери како би извршио пренос права својине на његово име, јер је њему било познато да овај уговор никада није реализован, тако да није могао да верује да гради на парцели коју је стекао по законитом правном основу.
Одлучујући о захтеву туженог – противтужиоца за утврђење заузећа кп. бр. … и то дела у површини од 58 м2, првостепени суд је из налаза вештака геодетске струке и скице вештачења, као и стања затеченог на лицу места, утврдио да је тужилац изградњом стамбеног објекта на кп. бр. …, која је његовом власништву, заузео и део кп. бр. …, која је у власништву туженог, и то у укупној површини од 58 м2.
Такође, изведеним доказима неспорно је утврђено да тужилац све време од куповине неспорних парцела и изградње породичне стамбене зграде није био савестан, јер је знао да гради на туђем земљишту, а да је тужени по мишљењу првостепеног суда био савестан, те да му према чл. 25 ст. 4 ЗОСПО припада право на исплату прометне цене земљишта, чија је висина утврђена вештачењем од стране вештака економско - финансијске струке и допунским налазом истог вештака у износу од 356.953,55 динара. Међутим, одлучујући о захтеву туженог – противтужиоца за исплату накнаде штете за умањену вредност преосталог дела парцеле кп. бр. … у КО … у висини од 887.157,36 динара првостепени суд је одбио као неоснован у целости, усвајајући истакнути приговор застарелости који је по мишљењу првостепеног суда основан у целости, јер је наступила преклузија, будући да се ради о захтеву за исплату накнаде штете која застарева у року од три године. Сама чињеница да је тужени истицао да је тужилац долазио ради договора и преноса имовине много раније пре подношења тужбе у овој правној ствари, указује на то да је тужени знао да је тужилац изградио објекат, те је у том смислу протекао рок од тренутка сазнања за исто, прописан одредбом чл. 376 ЗОО.
Међутим, по оцени Апелационог суда, овакав закључак првостепеног суда се за сада не може прихватити као правилан. Чињенично стање није било правилно и потпуно утврђено, из којих разлога ни материјално право није могло бити правилно примењено.
Одредбом члaнa 21 Зaконa о основaмa својинскопрaвних односa је прописано да се, по сaмом зaкону, прaво својине стиче ствaрaњем нове ствaри, спaјaњем, мешaњем, грaђењем нa туђем земљишту, одвaјaњем плодовa, одржaјем, стицaњем својине од невлaсникa, окупaцијом и у другим случaјевимa одређеним зaконом. Одредбaмa члaнa 22 ст. 1 наведеног закона прописано је да лице које од свог мaтеријaлa својим рaдом изрaди нову ствaр стиче прaво својине нa ту ствaр, док је чл. 24 регулисaн случaј грaђењa нa туђем земљишту кaдa грaдитељ није знaо, нити је могaо знaти дa грaди нa туђем земљишту, a влaсник земљиштa је знaо зa изгрaдњу и није се одмaх успротивио изгрaдњи. Сa друге стрaне, одредбaмa члaнa 25 наведеног закона регулисaно је стицaње прaвa својине грaђењем нa туђем земљишту у случaјевимa кaдa је грaдитељ знaо дa грaди нa туђем земљишту, кaо и у случaјевимa кaдa није знaо дa грaди нa туђем земљишту, aли се влaсник земљиштa одмaх успротивио грaдњи. Одредба члана 25 Закона о основама својинскоправних односа разрешава међусобни однос градитеља и власника земљишта када је градитељ несавестан, а власник земљишта савестан, односно када је градитељ знао да гради на туђем земљишту, или није знао, а власник земљишта се градњи одмах противио, при чему је градитељ и поред противљења власника земљишта наставио градњу и исту довршио. Дакле, зa примену прaвног институтa грaђење нa туђем земљишту, битне су чињенице које се односе нa грaдитељa, подобност објектa дa се смaтрa грaђевином, време грaђењa, понaшaње грaдитељa и влaсникa земљиштa и величину и положaј објектa (рaди опредељењa земљиштa потребног зa његову редовну употребу). Такође, Закон о парничном поступку познаје, између осталих, конексну противтужбу која постоји у случају када је захтев противтужбе у вези са тужбеним захтевом, што и јесте случај у конкретној парници. У смислу наведених законских одредби, није јасан закључак првостепеног суда о неоснованости тужбеног захтева тужиоца за стицање права својине, а са друге стране, основаности противтужбеног захтева туженог – противтужиоца којим је тражио да се утврди да је тужилац заузео део предметне непокретности и да се обавеже да му исплати прометну цену за заузети део непокретности, имајући у виду да су наведени тужбени и противтужбени захтев у односу корелације. Првостепени суд је закључио да је тужилац несавестан, а да је тужени савестан, те на основу тога донео своју одлуку и о тужбеном и о противтужбеном захтеву. Међутим, првостепени суд приликом одлучивања није имао у виду чињеницу да се тужени заправо није успротивио градњи, будући да је тужилац, убрзо након што је његов отац купио парцеле, започео са изградњом предметног објекта, односно још 1987. године. Дакле, с обзиром на то да тужилац има објекат на делу предметне парцеле, који је изградио пре више од 20 година, а у вези са чим се тужени није противио, нејасан је закључак првостепеног суда да тужилац није доказао да је стекао право својине на предметном делу. Према наведеним одредбама материјалног права, градитељу припада у (ванкњижну) својину предметни објекат, а власник земљишта (применом одредбе члана 25 став 4 ЗОСПО) у случају када је протекао рок од три године од изградње објеката (као и да земљиште прати правну судбину објекта који је на њему саграђен) једино може захтевати исплату прометне (тржишне) цене припадајућег дела земљишта, све под претпоставком да објекат буде озакоњен, јер се све до тада предметно земљиште сматра грађевинским неизграђеним земљиштем. У смислу наведеног, основано се жалбом тужиоца указује да првостепени суд није правилно применио одредбе материјалног права.
По оцени Апелационог суда, а имајући у виду протек времена од изградње објекта, првостепени суд није имао у виду чињеницу да противтужиоцу не може припасти право својине на објекту, јер је изгубио право избора, с обзиром на то да је рок од три године (из одредбе члана 25 став 4 ЗОСПО) одавно протекао. Из истих разлога не може захтевати ни рушење објекта и враћање земљишта. Стога у коначном у односу на земљиште противтужилац једино може захтевати од тужилаца исплату прометне (тржишне) цене земљишта, све сагласно одредби члана 25 став 4 ЗОСПО.
Такође, због наведеног карактера захтева противтужбе, опстанак пресуде о усвајању противтужбеног захтева значио би прејудицирање одлуке о тужбеном захтеву. Како је укинута одлука о постављеном тужбеном захтеву тужиоца, морала је бити укинута и одлука о противтужбеном захтеву противтужиоца, будући да су исти у односу корелације, односно о њима мора бити решено на исти начин. Ово из разлога што грађењем на туђем земљишту долази до спајања грађевине и земљишта у јединствену непокретност на којој не може даље опстати двовлашће, већ грађевина мора припасти власнику земљишта или обрнуто, земљиште мора припасти градитељу. Правила за разрешење правне ситуације настале грађењем на туђем земљишту прописана су одредбом чл. 25 и 26 Закона о основама својинскоправних односа. Одлука о томе да ли ће земљиште припасти градитељу или ће грађевински објекат припасти у својину власнику земљишта зависи од савесности градитеља и власника земљишта, а што захтева истовремено одлучивање о захтеву градитеља и захтеву власника земљишта, из којих разлога је Апелациони суд одлучио као у изреци пресуде и укинуо одлуку у погледу тужбеног и противтужбеног захтева.
У поновном поступку првостепени суд ће поступити по примедбама наведеним у овом решењу, отклонити наведене битне повреде поступка на које му је указано, па ће, на основу утврђеног чињеничног стања правилном применом материјалног права, бити у могућности да донесе правилну и на закону засновану одлуку о постављеном тужбеном и противтужбеном захтеву, односно одлучити о правној судбини предметног дела непокретности и према томе о основаности захтева за исплату тржишне цене.
Укинута је и одлука о трошковима поступка према одредби чл. 401 тач. 3 ЗПП, јер иста зависи од коначне одлуке суда.
Имајући у виду наведено, Апелациони суд је одлучио као у изреци на основу одредбе чл. 391 ст. 1 и 392 ст. 2 ЗПП.
Председник већа-судија
Драгана Сретовић, с.р.