Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Накнада штете » Гж 80.13 Накнада штете
Гж 80.13 Накнада штете
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ
Број:ГЖ-80/13
Дана: 04.04.2013. године
К р а г у ј е в а ц
У ИМЕ НАРОДА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судија: Весне Цветковић, председника већа, Јасмине Симовић и Живанке Божић,, чланова већа, у парници тужиоца мал.Н. П. из Т., чији је законски заступник отац М. П., а његов пуномоћник адвокат С. Н. из У., против туженог С. Ј. из С. Д. , чији је пуномоћник адвокат Ж. Ј. из Ч., ради накнаде штете, решавајући о жалби тужиоца изјављеној против пресуде Основног суда у Пожеги 8П.бр.4299/2011 од 17. октобра 2012. године, у седници већа која је одржана 4. априла 2013. године, донео је
П Р Е С У Д У
I ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ пресуда Основног суда у Пожеги 8П.бр.4299/2011 од 17. октобра 2012. године у делу става 2 изреке тако да гласи:
„ОБАВЕЗУЈЕ СЕ тужени С. Ј. из С. Д. да тужиоцу мал. Н. П. из Т. исплати на име накнаде нематеријалне штете и то: - за претрпљене физичке болове износ од 141.250,00 динара, на име душевних болова због умањeња опште животне активности износ од 220.000,00 динара, на име наружености износ од 60.000,00 динара и на име претрпљеног страха износ од 60.000,00 динара све за законском затезном каматом почев од 17. октобра 2012. године као дана пресуђења до исплате, у року од 15 дана од дана пријема пресуде.
ОБАВЕЗУЈЕ СЕ тужени да мал. тужиоцу исплати износ од 197.800,00 динара на име накнаде трошкова парничног поступка, у року од 15 дана од дана пријема пресуде.
О б р а з л о ж е њ е
Побијаном пресудом ставом 1 изреке усвојен је тужбени захтев и обавезан тужени да мал. тужиоцу исплати накнаду нематеријалне штете за претрпљене физичке болове на име душевних болова због умањења опште животне активности на име трајне наружености за претрпљени страх износе ближе наведене у овом ставу изреке са законском затезном каматом од 17. октобра 2012. године као дана пресуђења до исплате.
Ставом 2 изреке одбијен је део тужбеног захтева тужиоца којим је тражио да се тужени обавеже да поред досуђеног износа из става 1 изреке пресуде исплати још и износе 141.250,00 динара на име претрпљених физичких болова, 220.000,00 динара на име душевних болова због умањења опште животне активности, 60.000,00 динара на име трајне наружености, 60.000,00 динара на име претрпљеног страха, све са законском затезном каматом почев од 17. октобра 2012. године као дана пресуђења до исплате.
Ставом 3 изреке одбачена је тужба тужиоца у делу којим је тражио да се тужени обавеже да тужиоцу на име претрпљеног страха у току лечења и душевних болова које ће трпети целог живота због наружености и општег умањења животних активности исплати 300.000 динара, као неуредан.
Ставом 4 изреке тужени је обавезан да мал. тужиоцу исплати износ од 164.800,00 динара на име накнаде трошкова парничног поступка.
Против ове пресуде мал. тужилац је преко пуномоћника законског заступника, благовремено изјавио жалбу побијајући пресуду у ставу 2. изреке због битне повреде одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права.
Испитујући правилност побијане пресуде у смислу одредбе чл. 372 ЗПП („Службени гласник РС“ број 125/04 и 111/09) у вези чл. 506 ст. 1 ЗПП („Службени гласник РС“ број 72/2011), Апелациони суд је утврдио да је жалба тужиоца делимично основана.
Побијана пресуда није донета уз битне повреде одредаба парничног поступка из чл. 361 ст. 2 тач. 1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП, на које Апелациони суд пази по службеној дужности.
Побијана пресуда није донета уз битну повреду одредбе чл. 361 ст. 2 тач. 12 ЗПП, на коју жалба указује, јер побијана пресуда има разлоге о одлучним чињеницама о којима не постоји противречност између онога што се наводи у разлозима пресуде и садржине исправа у списима предмета.
Жалбом се не побија правилност утврђеног чињеничног стања.
Основани су жалбени наводи да је побијана пресуда у ставу 2. изреке донета на основу погрешне примене материјалног права.
Из списа предмета произилази да је тужени 22. септембра 2011. године возећи трактор на којем је била закачена ручно израђена приколица без бочних страница на којој су била натоварена 3 сандука висине 1,5 м зауставио и примио на трактор децу која су се враћала из школе и међу њима и мал. тужилац који је имао 8 година. Деца К. П. и А. П. и Б. П. су сели у кабину туженог С., а мал. тужилац на средину приколице. У близини своје куће мал. тужилац је покушао да сиђе, тужени није зауставио трактор и није уочио да му деца руком показују да заустави трактор да мал тужилац сиђе па када је покушао да сиђе пао је са трактора, а тада га је точак трактора прегазио преко тела и тужилац је задобио тешке телесне повреде у виду прелома карлице на два места, ишчашење кука, нагњечење меких ткива и прелома леве потколенице. Даље је утврђено да је против туженог вођен кривични поступак у предмету истог суда К.1770/2010 и пресудом од 27. октобра 2011. године тужени оглашен кривим због кривичног дела тешко дело против безбедности јавног саобраћаја из чл. 297 ст. 3 у вези чл. 289 ст. 3 у вези ст. 1 Кривичног закона због чега је оглашен кривим и изречена му казна затвора у трајању од 3 месеца и истовремено одређено да се неће извршити уколико окривљени у року од 2 године од дана правноснажности пресуде не учини ново кривично дело.
Даље је утврђено да је наведеном приликом тужени рекао деци која су се враћала из школе пењите се, да је тужилац сео на средину трактора, када је мал. Н. показао намеру да скаче са трактора да му је мал. Б. П. прстом показао да не скаче, да тужени није имао ретровизор на трактору и да није приметио намеру тужиоца да са трактора сиђе.
Вештачењем преко вештака саобраћајне струке утврђено је да је до саобраћајне незгоде дошло услед непрописног превоза деце млађе од 14 година на тракторској приколици без пратње пунолетног лица, да је превоз деце био посебно опасан на товарном сандуку, у приколици није било бочних страница, на трактору нису постојала спољна бочна огледала, па је возач трактор и приколицу и простор око приколице могао да посматра само директним погледом након окретања главе у леву или десну страну. Возач је из кабине трактора могао да уочи да се деца са бочне стране приближавају приколици и да прати њихово кретање све док се нису попела на приколицу, а када су се нашла на приколици да возач из кабине трактора није могао да их види осим уколико су се налазила од предње стране приколице на растојању од 1 метра, а уколико су од предње стране према задњем делу приколице била на растојању већем од 1 метра предња страница приколице и сложени сандуци за кромпир заклањали су децу тако да возач у том положају није могао да их уочи и посматра током вожње.
На основу ових чињеница првостепени суд је одлучујући о приговору подељене одговорности у смислу чл. 192 ЗОО утврдио да је до наведене саобраћајне незгоде дошло услед пропуста возача трактора који је на непрописан начин превозио на тракторској приколици децу млађу од 14 година без пратње пунолетног лица, а да је и мал. тужилац допринео настанку саобраћајне незгоде који се састоји у томе што је са приколице сишао док је трактор био у покретну иако му је сведок мал. Б. П. када је уочио намеру тужиоца да сиђе са трактора показао да то не чини. Стога првостепени суд сматра да је до наведене саобраћајне незгоде дошло пропустом мал. тужиоца у проценту од 30% па је сразмерно овом проценту досудио тужиоцу накнаду штете као у ставу 1 побијане пресуде.
По оцени Апелационог суда првостепени суд је погрешно применио материјално право када је утврдио да је на изложени начин мал. тужилац допринео настанку штете у конкретној саобраћајној незгоди јер је испустио из вида одредбу чл. 116 ст. 3 Закона о безбедности саобраћаја на путевима (Сл. гласник РС 41/2009, 53/2010 и 101/2011), којом је прописано да се лица која нису навршила 14 година живота смеју превозити само у пратњи пунолетног лица. С обзиром на неспорну чињеницу да тужени као корисник моторног и прикључног возила није имао регистарске таблице а у току поступка није пружио доказе да је трактор и прикључно возило регистровао и за превоз лица у смислу одредбе чл. 116 ст. 1 истог Закона то јест за вршење јавног превоза или за друге радове ван пољопривреде под условима предвиђеним за регистрацију моторних возила произилази да тужени није смео да превози децу млађу од 14 година на необезбеђеној тракторској приколици која није регистрована за превоз ствари и лица без пратње родитеља и неког другог лица. Код чињенице да је првостепени суд утврдио да је тужени као возач трактора деци рекао „пењите се“ а том приликом малолетни тужилац сео на средину приколице произилази да је за конкретну штету искључиво одговоран тужени који је поступио супротно одредбама Закона о безбедности саобраћаја на путевима када је на необезбеђеној тракторској приколици која није имала бочне странице или бочна огледала а трактор и приколица нису били регистровани и за превоз лица није смео да прихвати превоз малолетних лица млађих од 14 година без пратње пунолетног лица и на тај начин је поступио супротно одредби чл. 116 ст. 4 и чл. 119 ст. 2 Закона о безбедности јавног саобраћаја па је искључиво одговоран за насталу штету. При томе околност да тужени није видео да је малолетни тужилац показивао намеру да сиђе са трактора и да ли му је мал. Б. П. показивао прстом да искаче нема никаквог значаја за оцену доприноса мал. тужиоца настанку конкретне саобраћајне незгоде у ситуацији када тужени није смео да превози лица млађа од 14 година на тракторској приколици, без пратње пунолетног лица па чак и када су то деца самостално прихватила.
Са изнетих разлога Апелациони суд је преиначио побијану пресуду у ставу 2 изреке тако што је утврдио да је првостепени суд правилно утврдио висину правичне накнаде која тужиоцу припада на име претрпљених физичких болова, на име трајне наружености средњег степена и за претрпљени страх и утврдио да тужиоцу на име накнаде за претрпљене душевне болове због умањене животне активности од 20% припада износ од 500.000,00 динара па је с тога полазећи од чињенице да је тужилац трпео физичке болове јаког интензитета од 5 дана, болове средњег интензитета у трајању од 15 дана, да је код тужиоца наступила наруженост средњег степена у виду дубоких великих ожиљака у оба седална дела делом на доњем делу леђа у слабинском пределу и краћа једна нога за 1,5 цм са дискретним храмањем, а услед наведених повреда да је наступило умањење општих животних активности од 20% због чега тужилац не може да се бави спортом трчањем, да шета, да вози бицикл, да се бави ловом, риболовом и сличним активностима, затим да је трпео страх високог интензитета у трајању од 5 дана средњег интензитета од 15 дана и лаког интензитета до завршетка лечења, Апелациони суд у смислу одредбе чл. 200 у вези чл. 224 ЗПП полазећи од значаја повређеног добра, циља којим служи накнада као новчана сатисфакција природу новчане накнаде и његову друштвену сврху према интензитету физичких и душевних болова због претрпљеног страха, наружености и умањене животне активности утврдио да тужиоцу припада право на накнаду нематеријалне штете за претрпљене физичке болове у траженом износу од 316.250,00 динара, за душевне болове због умањења животне активности у износу од 500.000,00 динара на име трајне наружености 200.000,00 динара и претрпљеног страха 200.000,00 динара па је стога преиначио побијану пресуду у ставу 2 изреке тако што је тужиоцу по наведеним видовима тражене нематеријалне штете, поред досуђених износа у ставу 1 изреке, досудио на име накнаде штете за претрпљене физичке болове износ од 141.250,00 динара, за претрпљене душевне болове због умањења опште животне активности још 220.000,00 динара, на име трајне наружености износ од 60.000,00 динара и претрпљеног страха износ од 60.000,00 динара, са законском затезном каматом у смислу одредбе чл. 277 ст. 1 ЗОО од дана пресуђења првостепеног суда до исплате да је применом одредбе чл. 380 ст. 4 ЗПП одлучено у овим деловима као у ставу 2 побијане пресуде.
На основу чл. 161 ЗПП одлучено је о трошковима поступка тако што је утврдио да је првостепени суд правилно утврдио висину трошкова поступка у смислу одредбе чл. 149 и 150 ЗПП који припадају тужиоцу како је наведено у образложењу побијане пресуде и досудио је тужиоцу трошкове за састав жалбе 33.000,00 динара, што укупно 197.800,00 динара, као у изреци пресуде.
Председник већа-судија,
Весна Цветковић, с.р.