Почетна » Јавност у раду » Судска пракса » Правна схватања, ставови, закључци и изабране сентенце Апелационог суда у Крагујевцу » Грађанско одељење » Одлуке Апелационог суда у Крагујевцу » Накнада штете » Гж 820.13 накнада нематеријалне штете
Гж 820.13 накнада нематеријалне штете
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ
Број: ГЖ-820/13
Дана 12.08.2013. године
К р а г у ј е в а ц
У ИМЕ НАРОДА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У КРАГУЈЕВЦУ, у већу састављеном од судија Обрена Јездића, председника већа, Снежане Ковачевић и Надежде Видић, чланова већа, у парници тужиоца Б. П. из Л., А., чији је пуномоћник З. Ј., адв. из А., против тужене Р. С., М. П. и Д. У., коју заступа Републичко јавно правобранилаштво – Одељење У., ради накнаде нематеријалне штете, вредност спора 8.800.000,00 динара, одлучујући о жалби странака изјављеним против пресуде Основног суда у Пожеги, Судске јединице у Ариљу I-9П.бр.1510/12 од 07.02.2013. године, у седници већа одржаној дана 12.08.2013. године, донео је
П Р Е С У Д У
1. ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужиоца Б. П. из Л., А. и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Основног суда у Пожеги, Судске јединице у Ариљу I-9П.бр.1510/12 од 07.02.2013. године у изреци под 2.
2. ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ иста пресуда у изреци под 1. и 3. тако да гласи:
А) ОБАВЕЗУЈЕ СЕ тужена Р. С., М. П. и Д. У. да тужиоцу Б. П. из Л., А. на име накнаде нематеријалне штете плати износ од 1.760.000,00 динара са каматом по чл. 3 Закона о затезној камати почев од 07.02.2013. године па до исплате, у року од 15 дана од дана пријема пресуде, под претњом извршења.
Б) ОДБИЈА СЕ као неоснован део тужбеног захтева којим је тужилац тражио да му тужени преко досуђеног износа из става 2А исплати на име накнаде нематеријалне штете још 2.740.000,00 динара, са законском затезном каматом почев од 07.02.2013. године.
В) ОБАВЕЗУЈЕ СЕ тужена да тужиоцу на име трошкова поступка плати износ од 74.139,00 динара, у року од 15 дана од дана пријема пресуде, под претњом извршења.
О б р а з л о ж е њ е
Изреком под 1. побијане пресуде делимично је усвојен тужбени захтев тужиоца којим је тражио да му тужена на име накнаде нематеријалне штете исплати износ од 4.500.000,00 динара, са каматом по чл. 3 Закона о затезној камати почев од 07.02.2013. године па до коначне исплате.
Изреком под 2. исте пресуде одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиоца којим је тражио да му тужена преко досуђеног износа из става 1. на име накнаде нематеријалне штете плати још износ од 4.300.000,00 динара са каматом од 07.02.2013. године.
Изреком под 3. обавезана је тужена да тужиоцу на име трошкова поступка плати износ од 190.100,00 динара.
Против наведене пресуде жалбу је благовремено изјавио тужилац побијајући је у изреци под 2. и 3. због: битних повреда одредаба поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.
Против исте пресуде жалбу је благовремено изјавила тужена побијајући је у изреци под 1. и 3. из свих законских разлога прописаних чл. 360 ст. 1 ЗПП.
Испитујући оспорену пресуду у смислу чл. 372 ЗПП, Апелациони суд је утврдио:
Жалба тужиоца је неоснована.
Жалба тужене је делимично основана.
Побијана пресуда није донета уз битне повреде одредаба поступка из чл. 361 ст. 2 тач. 1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП, које Апелациони суд испитује по службеној дужности, као ни уз битну повреду из чл. 361 ст. 1 тач. 12 ЗПП на коју странке неосновано указују, јер побијана пресуда не садржи наведене недостатке.
У току првостепеног поступка утврђено је да је решењем Окружног суда у Ужицу број Рех. 15/07 од 01.10.2007. године усвојен захтев тужиоца за рехабилитацију те је поништена одлука Окружног суда у Титовом Ужицу К.бр. 49/48 од 12.07.1948. године. Поништеном пресудом Окружног суда у Титовом Ужицу тужилац је био осуђен на казну лишења слободе са принудним радом у трајању од 7 година због јатаковања, односно помагања бандитима. Тужилац је ухапшен и притворен у марту 1948. године а на издржавање казне упућен је у П. 21.07.1948. године где је казну издржавао до 31.12.1952. године. К. П. З. „З.“ у допису број 290-8415-2/2012-01 од 12.07.2012. године је навео да је тужилац био лишен слободе од 04.03.1948. године до 31.12.1952. године што укупно чини 4 године, 9 месеци и 27 дана.
Из исказа тужиоца који је саслушан као парнична странка произилази да је он био осуђен пред Окружним судом у Титовом Ужицу јер је у периоду пре притварања носио храну четницима који су били на том подручју. Тужилац је даље навео лоше услове и третман који је имао приликом издржавања затворске казне као и одбојан однос околине према њему након изласка из затвора.
Тужилац се надлежној комисији М. П. Р. С. обратио захтевом за рехабилитационо оштећење на основу Закона о рехабилитацији („Службени гласник РС“ бр. 92/11) дана 18.07.2012. године. Надлежна комисија није одговорила на наведени захтев тужиоца.
Неосновани су жалбени наводи тужиоца којим указује да првостепени суд у одбијајућем делу није дао адекватан значај повређеном добру приликом одлучивања о висини накнаде нематеријалне штете, те да је погрешно применио материјално право односно одредбу чл. 200 ЗОО. Ово стога што су разлози првостепеног у односу на тај део одлуке јасни и правилни и у свему их прихвата и Апелациони суд.
У односу на став 2. изреке побијане пресуде првостепени суд је правилно применио материјално право, односно одредбу чл. 200 ст.2 ЗОО, тако што је одбио тужбени захтев тужиоца ради накнаде нематеријалне штете као у том делу изреке водећи при том рачуна да се не погодује тежњама које нису спојиве са њеном природом и друштвеном сврхом.
Из изнетих разлога Апелациони суд је одлучио као у изреци под 1. на основу чл. 375 ЗПП.
У односу на изреку под 1. побијане пресуде тужена основано указује да је првостепени суд дао превелики значај заштићеном добру, тако што је усвојио тужбени захтев тужиоца за износ од 4.500.000,00 динара.
Наиме, по оцени Апелационог суда накнаду нематеријалне штете која припада тужиоцу треба сагледавати кроз испуњеност објективних и субјективних услова и критеријума у циљу досуђивања адекватне накнаде, а имајући у виду сврху доношења Закона о рехабилитцији, као и одговарајуће одредбе Закона о облигационим односима. Поменути критеријуми и услови представљају правни основ досуђења адекватне накнаде тужиоцу због неоснованог лишења слободе.
Позитивно право познаје неколико облика сатисфакције у циљу отклањања насталог штетног догађаја као што су објављивање одлуке у Службеном гласнику Р. С., објављивање исправке информације, итд. Тиме се постиже да сатисфакција не представља само испуњење материјалних потреба него и испуњење хуманих вредности које се тичу тужиоца и које у својој укупности утичу на висину накнаде нематеријалне штете.
Интеција законодавца приликом доношења Закона о рехабилитацији извесно се односила на исправљање неправди којима су били изложени поједини грађани Р. С. због повреда права на живот, телесни интегритет, имовину, слободу, част и углед која су у великом броју случајева представљале уобичајену матрицу деловања тоталитарног режима тог времена и у појединим случајевима представљале су акте велике неправде.
Окружни суд у Ужицу је решењем број Рех.15/07 од 01.10.2007. године рехабилитовао тужиоца и утврдио да је ништава пресуда Окружног суда у Титовом Ужицу број 48/47 од 12.07.1948. године. Након објављивања наведене пресуде Окружног суда у Ужицу, тужилац је изричито изразио задовољство одлуком о рехабилитацији њега и његовог оца. Из изричитог изражавања задовољства због Одлуке о рехабилитацији тужиоца и његовог оца, а што је и констатовано у образложењу исте произилази да је тужилац доживео личну сатисфакцију након више деценија од настанка штете. Изражавањем задовољства због доношења наведеног решења тужилац је као рехабилитовано лице доживео моралну и личну сатисфакцију.
Одредбом члана 204. ЗОО је прописано да је потраживање на име накнаде нематеријалне штете непреносиво, изузев ако је утврђено правноснажном пресудом, те са тим у вези накнада је изразито личног карактера и служи као компензација лицу које је претрпело нематеријалну штету. Протек времена у односу на настанак штете, године старости тужиоца који сада има 83 године, непреносивост тог права, доживљено задовољство због рехабилитације условљавају да висина накнаде буде одмерена на начин да се њоме не погодује тежњама које нису спојиве са њеном природом и друштвеном сврхом у смислу одредбе чл. 200 ЗОО.
Сврха те накнаде огледа се у омогућавању оштећеном лицу да себи кроз новчани износ омогући уживање у појединим животним задовољствима и благодетима, а године тужиоца указују да високо одмерени износ, а имајући у виду непреносивост права и лични карактер би погодовао лукреативним циљевима, а због чега је Апелациони суд досуђени износ изреком под 1. побијене пресуде умањио на износ од 1.760.000,00 динара оценивши да је адекватан и правилан па је
одлучио као у изреци под 2.А) и 2. Б) на основу чл. 380 ст. 4 ЗПП.
Како је преиначена одлука о главној ствари, преиначена је и одлука о трошковима парничног поступка, који су тужиоцу досуђени сразмерно успеху у спору по пресуди Апелационог суда сходно чл. 149 ст 2. и чл. 150 ЗПП у свези са чл. 161 ст. 2 ЗПП, тако што је износ нужних трошкова који је досуђен првостепеном пресудом умањен за 61 % за колико је тужилац мање успео у спору у осносу на успех према првостепеној пресуди, те је из тих разлога одлучио као у изреци под 2.В).
Претходно цитиране процесне одредбе раније важећег ЗПП („Службени гласник“ РС бр. 125/04 и 111/09) примењене су на основу упућујуће норме из чл. 506 сада важећег ЗПП („Службени гласник“ РС бр. 72/11) који је ступио на снагу 01.02.2012. године.
Председник већа – судија
Обрен Јездић, ср